alt=Статуе Маркса и Енгелса у Бишкеку, Киргистан.|мини|350x350px|Статуе Маркса и Енгелса у Бишкеку, Киргистан
Марксистичка социологија је примена марксистичких епистемологија у проучавању социологије. Често се јавља у форми економске социологије, политичке социологије или социологије културе. Сам марксизам се препознаје и као политичка филозофија и као социјална теорија, у мери у којој покушава да остане научан, систематичан и објективан, уместо да буде искључиво нормативан и прескриптиван. Овај приступ је касније олакшао развој критичке теорије и културолошких студија као засебних дисциплина. Сам Маркс се сматра једним од оснивача социологије.
Основна база марксистичке социологије јесте истраживање капиталистичке стратификације. Важан концепт марксистичке социологије представља „облик теорије конфликта повезан са... марксистичким циљем развоја позитивне (емпиријске) науке о капиталистичком друштву као дела мобилизације револуционарне радничке класе”. Америчко социолошко удружење (АСА) има секцију посвећену питањима марксистичке социологије, која је „заинтересована за испитивање тога како увиди из марксистичке методологије и марксистичке анализе могу помоћи у објашњавању сложене динамике модерног друштва”.
Концепти и питања Марксистичка социологија се првенствено, али не искључиво, бави односима између друштва и економије. Тачније, кључни концепти у овој подобласти укључују историјски материјализам, начине производње и однос капитала и рада. Марксистичка социологија се такође бави начином на који се полицијске снаге користе за контролу аутохтоног становништва, поробљених народа и сиромашних радника у име капитализма.
Кључна питања која постављају марксистички социолози укључују:
Како капитал контролише раднике? Како начин производње утиче на друштвену класу? Какав је однос између радника, капитала, државе и културе? Како економски фактори утичу на неједнакости, попут оних које се односе на род и расу? Коју улогу игра полиција у оквиру марксистичког социјализма?
Унутар теоријског поља, марксистичка социологија је препозната као једна од главних социолошких парадигми и повезује се са теоријама конфликта и критичком теоријом. За разлику од самог марксизма и марксистичке филозофије, марксистичка социологија придаје релативно мало значаја покретању класне револуције, тежећи уместо тога развоју објективног, политичко-економског проучавања друштва, а не критичке филозофије праксе. Као таква, она се може разумети као поље економске социологије.
Проучавање „социо-природе” произашло је из ове линије размишљања. Социо-природа је „концепт који се користи како би се тврдило да су друштво и природа неодвојиви и да их не треба анализирати апстраховано једно од другог”.
Историјски развој
Под утицајем мисли Карла Маркса, марксистичка социологија појавила се на прелазу у 20. век, током ере прогресивизма. Прва марксистичка школа социологије била је позната као аустромарксизам, а међу њеним најистакнутијим члановима били су Карл Гринберг и Антонио Лабриола.
Већи део развоја у овој области одвијао се на маргинама академске заједнице, супротстављајући марксистичку „буржоаској” социологији. Ова подела је неко време била додатно појачана Октобарском револуцијом, која је потом довела до стварања Совјетског Савеза. Убрзо је, међутим, социологија постала жртва потискивања „буржоаске” науке унутар Совјетског Савеза. Иако је, након неколико деценија, социологија поново успостављена у комунистичким државама, у оквиру марксистичке социологије развиле су се две одвојене струје мишљења:
Совјетски марксизам: марксистичко-лењинистичка школа која се развила под комунизмом 20. века (превасходно у Совјетском Савезу) како би служила државним интересима. Ова школа била је под снажним утицајем Марксове теорије историјског материјализма. Западни марксизам: марксистичка школа усредсређена на проучавање марксизма на Западу. Постала је прихваћена у западној академској заједници током 1940-их година, након чега се раздвојила на неколико различитих перспектива, попут Франкфуртске школе (критичка теорија).
Због њене некадашње позиције коју је подржавала држава, дошло је до реакције против марксистичке мисли у посткомунистичким државама (нпр. социологија у Пољској). Међутим, марксистичка социологија је и даље доминантна у социолошким истраживањима која одобравају и подржавају преостале комунистичке државе (нпр. социологија у Кини).
Списак марксистичких социолога
Бенедикт Андерсон Пери Андерсон Ђовани Ариђи Химани Банерџи Зигмунт Бауман Мајкл Буравој В. Е. Б. Дибоа Антонио Грамши Борис Кагарлицки Сајмон Кларк Оливер Кокс Мајкл Леви Анри Лефевр Марсел Либман Роберт Мајлс Ралф Милибанд Марија Мис Антонио Негри Јевгениј Пашуканис Никос Пуланцас Ерик Олин Рајт Џилијан Роуз Јеран Терборн Лиз Фогел Џон Белами Фостер Пауло Фреире Ерих Фром Џон Холовеј Стјуарт Хол Макс Хоркхајмер Боб Џесоп Имануел Валерштајн
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе АСА секција о марксистичкој социологији О секцији за марксистичку социологију Лусјен Голдман, Is There a Marxist Sociology?, International Socialism, јесен 1968.