мини|Сигмунд Фројд Сигмунд Фројд, оснивач психоанализе, сматрао је да је хомосексуалност, као и сви облици сексуалности, узрокована комбинацијом биолошких, друштвених и психолошких фактора. Према Фројду, људи се рађају са нефокусираним сексуалним либидиналним нагонима; он је хомосексуалност сматрао посебним обликом варијације у развојном процесу сексуалне функције.

Супротно увреженом мишљењу у то време, Фројд није сматрао хомосексуалност ни у ком смислу болешћу или обликом дегенерације.Године 1935, када га је једна жена замолила да излечи хомосексуалност њеног сина, Фројд је одбио њен захтев, рекавши: „Многе веома угледне особе древних и модерних времена биле су хомосексуалци, међу њима и неки од највећих људи“ и „Велика је неправда прогонити хомосексуалност као злочин.“

Неки од Фројдових ставова о хомосексуалности Фројдови најважнији чланци о хомосексуалности написани су између 1905. године, када је објавио „ Три есеја о теорији сексуалности“ , и 1922. године, када је објавио „ Одређени неуротски механизми у љубомори, параноји и хомосексуалности“ . Сигмунд Фројдови ставови о хомосексуалности били су сложени. У својим покушајима да разуме узроке и развој хомосексуалности, прво је објаснио бисексуалност као „оригинални дар либида“, под чиме је подразумевао да се сви људи рађају бисексуални. Веровао је да либидо има хомосексуални и хетеросексуални део, и да током развоја један побеђује над другим. По његовом мишљењу, ово је било тачно анатомски, а самим тим и ментално и психолошки. Хетеросексуалност и хомосексуалност развили су се из ове првобитне бисексуалне диспозиције. Као један од узрока хомосексуалности, Фројд помиње узнемирујуће хетеросексуално искуство: „Они случајеви су од посебног интереса у којима се либидо пребацује на инвертовани сексуални објекат након узнемирујућег искуства са нормалним.“

Изгледа да Фројд није био сигуран да ли је хомосексуалност патолошка или не, и износио је различите ставове о овој теми у различитим временима и на различитим местима у свом раду. Фројд је често називао хомосексуалност „инверзијом“, нечим што се по његовом мишљењу разликује од нужно патолошких перверзија, и сугерисао је да би могло постојати неколико различитих типова перверазије, упозоравајући да су његови закључци о овом питању засновани на малом и не нужно репрезентативном узорку пацијената.

Фројд је многе информације о хомосексуалности добио од психијатара и сексолога као што су Рихард фон Крафт-Ебинг и Магнус Хиршфелд , а на њега је утицао и Еуген Штајнах , бечки ендокринолог који је трансплантирао тестисе хетеросексуалних мушкараца хомосексуалним мушкарцима у покушају да промени њихову сексуалну оријентацију. Фројд је изјавио да је Штајнахово истраживање „бацило снажно светло на органске детерминанте хомоеротизма“ Међутим, упозорио је да је прерано очекивати да ће операције које је извео омогућити терапију која би се могла применити уопштено. По његовом мишљењу, такве операције трансплантације би биле ефикасне у промени сексуалне оријентације само у случајевима где је хомосексуалност снажно повезана са физичким карактеристикама типичним за супротни пол, а слична терапија вероватно не би могла бити примењена на лезбијство. У ствари, Штајнахова метода је била осуђена на неуспех јер је имуни систем његових пацијената одбацио трансплантиране жлезде, и на крају се испоставило да је неефикасна и често штетна.

Мишљење Фројда о покушајима промене сексуалне оријентације Фројд је веровао да хомосексуалце ретко можемо убедити да ће им секс са особом супротног пола пружити исто задовољство које добијају од секса са особом истог пола. Пацијенти су често имали само површне разлоге за жељу да постану хетеросексуални, тражећи лечење због друштвеног неодобравања, што није био довољно јак мотив за промену. Могуће је да неки пацијенти нису имали истинску жељу да постану хетеросексуални, тражећи лечење само да би себе убедили да су учинили све што је могуће да се промене, што им је омогућило да се касније врате хомосексуалности. Фројд је у чланку из 1920. године Психогенеза случаја хомосексуалности код жене написао да је промена хомосексуалности тешка и стога могућа само под необично повољним условима, напомињући да.. „генерално, подухват претварања потпуно развијеног хомосексуалца у хетеросексуалца не нуди много веће шансе за успех него супротно. “ И сматрао да би успех у томе омогућавао испољавање хетеросексуалних осећања, а не елиминисање хомосексуалних осећања.Lewes, Kenneth (1988), The Psychoanalytic Theory of Male Homosexuality, New York: New American Library,

Женска хомосексуалност Фројдова главна анализа женске хомосексуалности био је чланак „Психогенеза случаја хомосексуалности код жене “, који је описао његову анализу младе жене која је ушла на терапију јер су њени родитељи били забринути да је лезбијка. Њен отац се надао да ће психоанализа излечити њен лезбејизам, али по Фројдовом мишљењу, прогноза је била неповољна због околности у којима је жена ушла на терапију и зато што хомосексуалност није била болест или неуротични конфликт.

Стога је Фројд рекао родитељима да је спреман да проучи њихову ћерку како би утврдио какве ефекте терапија може имати. Фројд је закључио да се вероватно ради о случају биолошки урођене хомосексуалности и на крају је прекинуо лечење због онога што је видео, а то је пацијенткињино непријатељство према мушкарцима.

Мишљење о покушајима промене сексуалне оријентације (лечењу) Фројд је веровао да хомосексуалце ретко можемо убедити да ће им секс са особом супротног пола пружити исто задовољство које добијају од секса са особом истог пола. Пацијенти су често имали само површне разлоге за жељу да постану хетеросексуални, тражећи лечење због друштвеног неодобравања, што није био довољно јак мотив за промену. Могуће је да неки пацијенти нису имали истинску жељу да постану хетеросексуални, тражећи лечење само да би себе убедили да су учинили све што је могуће да се промене, што им је омогућило да се касније врате хомосексуалности. Фројд је веровао да лечење хомосексуалности није успешно јер појединац не жели да се одрекне свог хомосексуалног идентитета јер му то доноси задовољство. Користио је психоанализу и хипнотичку сугестију као третмане, али је тиме постигао мали успех. Управо кроз ово је Фројд дошао до закључка да хомосексуалност „није ништа чега се треба стидети, није порок, није деградација, не може се класификовати као болест, већ варијација сексуалне функције“. ] Даље је изјавио да психоаналитичари „не би требало да обећавају да ће укинути хомосексуалност и учинити да нормална хетеросексуалност заузме њено место“, јер је у својој пракси закључио да ће покушаји промене хомосексуалних оријентација вероватно бити неуспешни

Фројд је у чланку из 1920. године „Психогенеза случаја хомосексуалности код жене“ написао да је промена хомосексуалности тешка и стога могућа само под необично повољним условима, напомињући да „генерално, подухват претварања потпуно развијеног хомосексуалца у хетеросексуалца не нуди много веће шансе за успех него супротно “ . Успех је значио омогућавање хетеросексуалних осећања, а не елиминисање хомосексуалних осећања.

Референце

Категорија:Историја хомосексуалности Категорија:Терапија сексуалне реоријентације