мини|Клуб Портланд, сада затворено геј купатило у Портланду мини|десно|Хотел Дојче ајхе ( — немачки храст) у Минхену
Геј купатило, познато и као геј сауна или геј парно купатило, јесте јавно купатило намењено геј и бисексуалним мушкарцима. У геј сленгу, купатило се може називати и само „купатила”, „сауна” или „каде”. Историјски гледано, користила су се за сексуалне активности.
Купатила која нуде сличне услуге женама су ретка, мада нека мушка купатила повремено имају „лезбијске” или вечери „само за жене”. Нека, попут купатила Хокс (Hawks PDX), нуде „бисексуалне” вечери, где су сви добродошли без обзира на пол.
Геј купатила се разликују од сличних геј секс клубова или мрачних соба у геј баровима по томе што нуде заједничке или индивидуалне водене садржаје (а самим тим пружају и хигијенскије искуство).
Купатила се знатно разликују по величини и садржајима — од малих објеката са 10 до 20 соба и неколико ормарића, до сауна на више спратова са различитим стиловима или величинама соба, те неколико парних купатила, хидромасажних када, а понекад и базена и приватних садржаја на отвореном. Већина има парно купатило (или влажну сауну), суву сауну, тушеве, ормариће и мале приватне собе.
Различите културе наглашавају различите начине коришћења геј купатила. У Азији, готово свака геј сауна укључује заједничку караоке собу опремљену микрофонима и великим избором песама за госте умотане у пешкире. У северној Европи често постоје мали кафићи или чак ресторани који нуде комплетне оброке унутар геј купатила. У Северној Америци, многа геј купатила укључују велики наменски простор за теретану са теговима и справама за вежбање.
У многим земљама, купатила су „само за чланове” (из правних разлога); мада је чланство генерално отворено за свакога ко је прешао узраст за давање пристанка и ко жели да постане члан, обично након плаћања мале накнаде. За разлику од јавних кућа, корисници у геј купатилима у САД плаћају само за коришћење објеката. Сексуална активност, ако се догоди, није пружена од стране особља установе, већ се одвија између корисника без размене новца. Многа геј купатила у САД, из правних разлога, изричито забрањују или обесхрабрују проституцију и забрањују улазак познатим сексуалним радницима.
У другим земљама (посебно на Тајланду и у Бразилу), купатила могу запошљавати мушке сексуалне раднике који раде директно на лицу места. Њихова доступност може бити отворена (корисници бирају мушкарца са бројем који се види иза преграде) или суптилна (мушки сексуални радници могу носити пешкир и мешати се са обичним корисницима, али ће при контакту појаснити да су само „за изнајмљивање”). Ови мушкарци који се изнајмљују могу имати приступ приватним собама у установи које су иначе забрањене за обичне госте. Цене сексуалних услуга обично одређује управа, иако се давање бакшиша охрабрује. Дужина приватне сесије и трошкови могу се обрачунавати „по песми” која свира преко аудио-система купатила. Пошто се праве мушке јавне куће ретко налазе било где у свету, геј купатила понекад делују као овај хибридни модел. Међутим, за разлику од праве јавне куће, корисници могу изабрати да имају секс искључиво једни с другима бесплатно (без плаћања било чега додатног у односу на цену улазнице).
Историја
мини|Албрехт Дирер, Мушко купатило, око 1496–1497. мини|Доменико Крести, Купачи у Сан Николоу, 1600. Геј сауне су постале важна сигурна места за мушкарце да се упознају и истражују своју сексуалност, према ЛГБТ+ заједници. Ови објекти су се први пут појавили у великим европским градовима почетком 20. века, пружајући тајна и изолована места за истополне интеракције у време када је хомосексуалност била снажно стигматизована и илегална. Традиција јавних купатила датира још од 6. века пре нове ере, а постоји много древних записа о хомосексуалној активности у Грчкој. У западном свету, геј мушкарци користе купатила за секс од најмање касног 19. и раног 20. века, у време када су хомосексуални чинови били илегални у већини западних земаља и мушкарци ухваћени у хомосексуалним чиновима су често хапшени и јавно понижавани. Мушкарци су почели да посећују места за крузинг као што су купатила, јавни паркови, уличице, железничке и аутобуске станице, биоскопи за одрасле, јавни тоалети и свлачионице у теретанама, где су могли да упознају друге мушкарце ради секса. Неки власници купатила покушавали су да спрече секс међу корисницима, док су други, водећи рачуна о профиту или спремни да ризикују кривично гоњење, занемаривали дискретну хомосексуалну активност.
Рани записи
1492. Фиренца У Фиренци, у Италији, 1492. године дошло је до чистке против „порока содомије”. Места која су се користила за хомосексуалне чинове биле су кафане, купатила и шупе или куће које су се користиле за илегални секс и коцкање (итал. casini). Главни кривични суд у граду издао је неколико декрета повезаних са содомијом, а 11. априла 1492. упозорио је менаџере купатила да не пуштају „сумњиве дечаке” под претњом новчане казне. У кратком периоду од априла 1492. до фебруара 1494, суд је осудио 44 мушкарца за хомосексуалне односе који нису укључивали насиље или отежавајуће околности. 1876. Париз У Француској је прва забележена полицијска рација на париско купатило изведена 1876. године у купатилима Гимназ у улици Фобур-Поасонијер. Шест мушкараца старости од 14 до 22 године процесуирано је због „увреде јавног морала”, а менаџер и двоје запослених због „омогућавања педерастије”. 1903. Њујорк У Сједињеним Америчким Државама, 21. фебруара 1903. њујоршка полиција извршила је прву забележену рацију на геј купатило, Аристон хотел. Ухапшено је 26 мушкараца, а 12 изведено пред суд под оптужбама за содомију; седам мушкараца је добило казне у распону од четири до 20 година затвора.
Рана геј купатила
У Њујорку, купатило Еверард је претворено из цркве у купатило 1888. године, а геј мушкарци су га посећивали пре 1920-их. До 1930-их је стекло репутацију „најкласнијег, најсигурнијег и најпознатијег купатила”. Оштећено је у пожару 25. маја 1977. године, када је девет мушкараца погинуло, а неколико њих је тешко повређено. Еверард је затворен 1986. године. Такође су популарна током 1910-их била купатила Продус ексчејнџ и Лафајет (улица Лафајет 403–405, којом су од 1916. управљали Ајра и Џорџ Гершвин). Амерички сликар прецизионизма Чарлс Демут користио је купатила Лафајет као своје омиљено окупљалиште. Његов хомоеротски аутопортрет из 1918. смештен у викторијанско турско купатило вероватно је инспирисан овим местом. Пен пост купатила у подруму хотела била су популарна геј локација 1920-их година упркос запуштеном стању и недостатку приватних соба.
Амерички композитор Чарлс Грифес (1884–1920) писао је у својим дневницима о посетама њујоршким купатилима и организацији YMCA. У његовој биографији се наводи: „Толико је велика била његова потреба да буде са дечацима, да је иако је његов дом имао два клавира, изабрао да вежба на инструменту у YMCA, а његово омиљено време било је када су играчи долазили и одлазили са својих утакмица.”
У Лондону, викторијанска турска купатила Савој у улици Џермин постала су омиљено место (отворена 1910. и радила до септембра 1975). Новинар А. Џ. Лангут је написао: „...[Купатила у улици Џермин 92] представљала су арену у сумраку за старије мушкарце који су долазили да знојењем избаце отрове из својих система и младиће који су долазили да заузимају заводљиве позе у турским пешкирима... иако су их пажљиво надгледали радници, пружала су дискретно место за преглед младића пре него што му се понуди шоља чаја у Лајонсу.” Међу редовним посетиоцима био је и Рок Хадсон..
мини|усправно=1.3|Сцена из филма Где има живота, ту је и сапуна (1933), едукативног филма о чистоћи намењеног млађој публици, који је снимило Веће Бермондзија описујући своја викторијанска турска купатила отворена 1927.У 1950-им годинама, викторијанска турска купатила у Бермондзију оцењена су као „прилично бајковита” од стране Кенета Вилијамса у његовим дневницима.
Модерна геј купатила
мини|лево|Кру клуб, у четврти Логан Серкл у Вашингтону Педесетих година прошлог века почела су да се отварају искључиво геј купатила у Сједињеним Америчким Државама. Иако су била подложна рацијама полиције за морал, ова купатила су била „оазе хомосексуалног другарства” и била су, као што су и данас, „места где је било сигурно бити геј”, без обзира да ли су се сами корисници идентификовали као хомосексуалци. Геј купатила су нудила много сигурнију алтернативу сексу на другим јавним местима.
Крајем шездесетих и седамдесетих година прошлог века, геј купатила — која су сада углавном била у власништву геј особа — постала су потпуно лиценциране геј установе које су убрзо постале велике геј институције. Ова купатила су служила као неформална места за састајање, места где су пријатељи могли да се сретну, опусте и имају секс. Геј купатила су често правила забаве за Дан поноса и обично су била отворена, и прометна, државним празницима као што су Дан захвалности и Божић, када неки геј мушкарци, посебно они које су породице одбациле због њихове сексуалне оријентације, нису имали где другде да оду. Амерички писац Труман Капоте био је редовни посетилац њујоршких купатила 1970-их, посебно сауне у Западној 58. улици.
Још једна услуга коју су нудила купатила била је регистрација бирача. Уочи председничких избора 1980. године, Њу Сент Маркс купатила у Њујорку, уз помоћ Лиге жена гласача, спровела су кампању регистрације бирача у својим просторијама.
мини|Хотел Дојче ајхе (), Минхен, 2008. У Аустралији је прво геј парно купатило отворено у Сиднеју 1967. То је било Бондај Џанкшон парно купатило у улици Оксфорд 109. Од 1972. до 1977. отворена су следећа геј парна купатила: Кенов карате клуб (назван „ККК”), касније назван Кенов у Кенсингтону; Бр. 253; Кинг стим; Силует амерички здравствени центар; Колт 107 рекреативни центар; Берфут бој; и Римско купатило (названо „Римске рушевине”). У Мелбурну је прво геј купатило било Стимворкс у улици Ла Троб, које је отворено 1979. и затворено 13. октобра 2008. У Аделејду је Пултни 431 једна од најстаријих геј сауна у Аустралији која још увек ради, пошто је отворена 1977.
Геј сауне, како су чешће познате у Аустралији и на Новом Зеланду, биле су присутне у већини великих градова у тим земљама до краја 1980-их. Пошто је хомосексуалност легализована на Новом Зеланду и у већини аустралијских држава током 1970-их и 1980-их, на просторима таквих места није се дешавало криминално понашање.
У Уједињеном Краљевству, полиција је рутински вршила рације у геј саунама све до краја 1980-их; на пример, рације у мају 1988. на Браунис у Стритаму довеле су до тога да је власник установе добио шест месеци затвора и казну од 5.000 фунти, и у сауни хотела Бруклин Хаус у Манчестеру. До 1990-их, уз све већу пажњу на трошкове оваквих операција (оптужбе за грубу непристојност у сауни обично су захтевале трошкове полицајаца на тајном задатку), смањену вероватноћу успешног гоњења, забринутост да ће бити перципирани као хомофобични, и мало интересовање јавности за злочине без жртава, геј сауне су постале слободне да раде без ризика од полицијских рација. Такође, ставови полиције су значили да су били спремнији да зажмуре јер су више волели да се такве активности одвијају у затвореном окружењу него на отвореном, иако су корисници и даље чинили хомосексуални сексуални преступ грубе непристојности, све док груба непристојност није избрисана из статута након Закона о сексуалним преступима из 2003.
Купатила данас
мини|Летак из купатила Сејлорс (1998)
Геј купатила данас настављају да испуњавају сличну функцију као и историјски. Аспект заједнице је опао у неким областима, посебно где су геј мушкарци све склонији изласку из ормара.
Неки мушкарци и даље користе купатила као погодно, сигурно место за сусрет с другим мушкарцима ради секса. У подручјима где је хомосексуалност прихваћенија, безбедност можда више није главна привлачност.