Квиркор (енгл. , или хомокор, енгл. ) је културни и друштвени покрет који је настао средином 1980-их као изданак панк поткултуре, као и музички жанр који потиче из панк-рока. Одликује се незадовољством друштвом уопште, а посебно друштвеним неодобравањем ЛГБТ+ заједнице. Квиркор се изражава у „уради сам” (DIY) стилу кроз часописе, музику, писање и филм.
Као музички жанр, може се препознати по текстовима који истражују теме предрасуда и баве се питањима као што су сексуални идентитет, родни идентитет и права појединца; уопштено говорећи, квиркор бендови нуде критику друштва својствену њиховој позицији унутар њега, понекад на необавезан, а понекад на озбиљан начин. Музички, многи квиркор бендови потичу са панк сцене, али је култура индустријалне музике такође имала утицаја. Квиркор групе обухватају многе жанрове, као што су хардкор панк, електропанк, инди рок, пауер поп, ноу вејв, ноиз, експериментална музика, индустријална музика и други.
Историја Порекло Почетком 1980-их, неколико америчких хардкор бендова писало је песме са квир тематиком, а Гари Флојд из бенда Dicks, као и Ренди Тернер из бенда Big Boys, били су отворено геј. У Енглеској, на анархо-панк сцени, Енди Мартин из бенда The Apostles био је једнако отворен. Политички мотивисани бендови из САД, попут MDC и 7 Seconds, такође су у то време уводили антихомофобичне поруке у своје песме, док су Nip Drivers у свој репертоар уврстили песму под називом „Quentin”, посвећену Квентину Криспу.
Зин J.D.s, који су креирали Џи Би Џоунс и Брус Лабрус, широко је признат као зин који је покренуо овај покрет. „J.D.s многи сматрају катализатором који је подстакао настанак квиркор сцене”, пише Ејми Спенсер у књизи DIY: The Rise Of Lo-Fi Culture. Произашавши из анархистичке сцене, уредници J.D.s су првобитно одабрали назив „хомокор” да опишу покрет, али су реч хомо заменили са квир како би боље одразили разноликост укључених, као и да би се потпуно дистанцирали од ограничења геј и лезбијске ортодоксије.
Прво издање је објављено 1985. године, а убрзо затим у фанзину Maximum RocknRoll објављен је манифест под називом „Don't Be Gay” („Не буди геј”); ово је инспирисало многе друге зинове, укључујући Holy Titclamps, који је уређивао Лари-боб, Homocore аутора Тома Џенингса и Дика Нихилсона, Chainsaw Доне Дреш и Outpunk Мета Вобенсмита (ова последња два су касније функционисала као музичке издавачке куће). Ови зинови, као и сам покрет, карактеришу се пружањем алтернативе самонаметнутој гетоизацији ортодоксних геј мушкараца и лезбијки; промовисањем сексуалне и родне разноликости наспрам сегрегације коју практикује мејнстрим геј заједница; незадовољством конзумеристичком културом, предлажући уместо ње етос „уради сам” како би се створила сопствена култура; као и противљењем опресивним верским догмама и политичкој репресији.
1990-е Године 1990, уредници зина J.D.s објавили су прву квиркор компилацију, J.D.s Top Ten Homocore Hit Parade Tape, касету која је укључивала бендове из Канаде, као што су Fifth Column, Big Man, и Bomb из Сједињених Америчких Држава; из Енглеске, The Apostles, Academy 23 и No Brain Cell; и са Новог Зеланда, Gorse.
У периоду од касних 1980-их до раних 1990-их, многи панк-рок бендови укључени у квиркор нису нужно били квир, али је њихова етика била мотивација за подршку овом покрету. Други бендови, као што су Los Crudos и Go!, имали су једног отвореног члана који је био хомосексуалац.
Међу осталим раним квиркор бендовима били су Anti-Scrunti Faction, који су се појавили у J.D.s, и Comrades In Arms, бенд уредника Homocore зина, Дика Нихилсона. Убрзо након објављивања касете, J.D.s је престао са излажењем, а појавила се нова генерација зинова, као што су Jane and Frankie Клауса и Јене фон Брикер, Shrimp ауторке Ваџинал Дејвис и Fanorama чији је аутор REB. Зин BIMBOX је објављивао изјаве попут: „Улазите у зону без гејева и лезбијки... Одмах ступа на снагу: BIMBOX је у рату против лезбијки и гејева. Рат у којем су модерни квир дечаци и девојчице уједињени против праисторијског размишљања и дементне саможиве политике горепоменутог олоша.”
У то време је одржано прво окупљање квир зинова; „Spew”, одржан у Чикагу 1991. године, пружио је прилику свима који су укључени у сцену да се упознају. Иако је организатор Стив Лафренијер избоден испред места догађаја на крају вечери, брзо се опоравио и догађај је проглашен успешним. Spew 2 је одржан у Лос Анђелесу 1992. године, а Spew III у Торонту 1993. године. Ови Spew догађаји такође су укључивали музичке наступе квиркор бендова.
Међу познатијим бендовима из раних 1990-их су Fifth Column; God Is My Co-Pilot; Pansy Division; Pedro, Muriel and Esther (PME); Sister George; Team Dresch; Tribe 8; и Mukilteo Fairies. Како су ови бендови стицали популарност, а свест о покрету расла, зинови су почели да се појављују широм света; примери су The Burning Times из Аустралије и P.M.S. из Уједињеног Краљевства.
У Вашингтону, Пол Бономо (данас познат као Снакс), почео је 1991. да издаје самостално продуциране касете под својим именом, а касније и као Bonomo's Fagbash . Ова издања, заједно са провокативним флајерима које је постављао по граду, довели су до помињања у андерграунд штампи , , наступа уживо и донели му одређену дозу озлоглашености. Године 1993, Бономо се преселио у Сан Франциско и наставио рад са бендом, који је преименован у Fagbash, заједно са музичарима Дејвом Џоунсом, Џимом Крусоном и Шоном Кенедијем. Бенд је издао неколико касета и једну винил плочу од 7 инча , одржао турнеју по западној обали и наступио на фестивалу Yoyo A Go Go у Олимпији, пре него што се распао 1995. године.
У Чикагу, Марк Фрејтас и Џоана Браун организовали су месечно „Homocore” вече на којем су квиркор бендови наступали уживо, нудећи стабилно место за развој сцене; већина поменутих бендова свирала је на Homocore Chicago. Такође, као што Ејми Спенсер истиче у књизи DIY: The Rise of Lo-Fi Culture: „Кроз Homocore догађаје, они су тежили стварању простора у ком би мушкарци и жене били заједно, насупрот осећају родне сегрегације која је била норма у мејнстрим геј култури — Нападали су идеју да би због ваше сексуалности требало да вам буде понуђен само један избор друштвене сцене...”
Године 1992, зин Мета Вобенсмита Outpunk такође је постао издавачка кућа и почео да објављује сопствене квиркор компилације, синглове и албуме, што је било кључно за развој квиркора. Ова кућа је издала прве снимке бендова Tribe 8 и Pansy Division. Неки од бендова који су се касније, средином 1990-их, појавили на овој етикети укључују Sta-Prest, Cypher in the Snow и Behead the Prophet, No Lord Shall Live. Такође, почетком 1990-их појавио се и покрет Riot grrrl. Обе групе су одступале од опресивних хетеронормативних тенденција. „На много начина жанр љутих девојака дугује своје постојање панк хомокор зиновима...”, пише Емили Вајт у књизи Rock She Wrote. Из тога следи да су многи учесници, њихови зинови и бендови попут Excuse 17 били укључени у оба покрета. Заједно са кућом Outpunk, независне издавачке куће као што су Alternative Tentacles, K Records, Kill Rock Stars, Lookout! Records, Yoyo Recordings и Candy Ass Records такође су подржавале и објављивале материјале квиркор уметника, али средином и крајем 1990-их појавило се још неколико малих етикета, поред Outpunk-а, које су биле посвећене искључиво квиркору.
Зин Доне Дреш, Chainsaw, такође је постао издавачка кућа и почео да објављује снимке новијих бендова као што су The Need, The Third Sex и Longstocking. Heartcore Records је још једна издавачка кућа, чији су бендови укључивали The Little Deaths, Addicted2Fiction, Crowns On 45 и Ninja Death Squad. Ови бендови, од којих многи више нису заједно, чинили су „други талас” квиркор бендова који је такође укључивао IAMLoved, Subtonix, Best Revenge, prettypony и Fagatron из САД, Skinjobs из Канаде и, из Италије, Pussy Face. Од ових раних квиркор издавачких кућа, Chainsaw и Heartcore су и даље активне и настављају да објављују нови материјал.
До средине 1990-их, зинови у САД, као што је Marilyn Medusa, и у Канади, This Is The Salivation Army Скота Трелевена, почели су да повезују квиркор са паганизмом; у исто време, друге струје у квиркору почеле су да се повезују са Riot Grrrl покретом, а неке и са анархизмом. Извештавање мејнстрим медија се интензивирало када је бенд Pansy Division кренуо на америчку турнеју са бендом Green Day (чији је певач, Bili Džo Armstrong, отворено бисексуалан). У Сан Франциску 1996. године, фестивал Dirtybird 96 Queercore Festival најавио је друга квир музичка окупљања која су се догодила у наредној деценији. Крајем 1990-их и почетком 2000-их, колектив DUMBA је обезбедио стално место у Њујорку за наступе квиркор бендова, настављајући путем Homocore Chicago догађаја и утирући пут другим, сличним клубовима који ће се појавити током 2000-их. Доминик Камерон и Киран су чланови квиркор клана.
2000-е Током 2000-их, квиркор клупске вечери и догађаји наставили су да се одржавају широм Европе и Северне Америке. У кварту Силвер Лејк у Лос Анђелесу, андерграунд квир музичка сцена постојала је у оквиру месечног квиркор клуба под називом „The Freak Show”, који је три године организовао кожни бар The Gauntlet II. Ту су редовно свирали бендови попут Best Revenge, IAMLoved, и Nick Name and The Normals (познат и као Кент Џејмс). У Торонту је квиркор сцена годинама цветала на месечним окупљањима у клубу Vazaleen (или Club V), који је водио Вил Манро, где су наступали бендови из целог САД и Канаде, укључујући легендарне извођаче попут Џејн Каунти. Фестивал Queer Panic организовао је Гордон Гордон из зина Teen Fag у Сијетлу јуна 2000. године. Scutterfest је организовао Руди Блу из зина Scutter у Лос Анђелесу 2001, 2002. и 2003. године. Bent Festival је одржан у Сијетлу 2002. и 2003. године.
Фестивал Homo-a-go-go одржавао се током лета 2002, 2004. и 2006. године у Олимпији, представљајући квир филмове, зинове, перформансе и музичке групе током једнонедељног догађаја; 2009. године фестивал је одржан у Сан Франциску.
Фестивал Queeruption, који се сваке године одржава у другом граду, у прошлости је гостовао у Берлину, Риму, Њујорку и Лондону. Током 2004. и 2005. године, група квиркор бендова ишла је на турнеју широм САД; турнеја је названа Queercore Blitz и представљала је још један начин за повезивање истомишљеника. Квир групе активне у Уједињеном Краљевству укључивале су Edinburgh QueerMutiny, Queers Without Borders, Queer Mutiny North, Cardiff Queer Mutiny и Queer Mutiny Brighton. Многе од њих су организоване као Queer Mutiny групе.
Године 2002, Agitprop! Records је објавио компилацију под називом Stand Up & Fucking Fight For It, која је окупила нову музику квиркор бендова. То је било прво издање ове етикете, која на свом списку има много квиркор извођача. 16 records је квиркор издавачка кућа која објављује албуме бендова са Пацифичког северозапада као што су Shemo, The Haggard и Swan Island, као и бразилског бенда Dominatrix. Друге нове издавачке куће укључују Queer Control, која заступа бендове Pariah Piranha, Tough Tough Skin, Nancy Fullforce, Once A Pawn и друге.
У септембру 2005. године, Дејвид Чиминели и Кен Нокс објавили су књигу Homocore: The Loud and Raucous Rise of Queer Rock за издавачку кућу Alyson Books. Књига прати историју покрета током 1990-их у Сједињеним Америчким Државама и укључује интервјуе са неким савременим музичарима који су њиме инспирисани. Квиркор је постао све више међународни феномен почетком 2000-их, са бендовима као што су Low End Models и Triple Creme из Њујорка, Rhythm King And Her Friends из Њемачке, Kids Like Us из Норвешке и She Devils из Аргентине. Из Торонта су дошли Kids on TV, чија је индустријална позадина понудила нови, више електронски правац за квиркор. Сличну електронску инструментацију истраживали су и Lesbians on Ecstasy из Монтреала. У Канади су такође настали The Hidden Cameras, анти-фолк бенд из Торонта, као и Eekum Seekum, квиркор бенд из Халифакса.