мини|Сигмунд Фројд Ставови Сигмунда Фројда о религији описани су у неколико његових књига и есеја. Фројд је сматрао Бога фантазијом, заснованом на инфантилној потреби за доминантном очевом фигуром. Тврдио је да су током развоја ране цивилизације Бог и религија били неопходни да би се обуздали наши насилни импулси, али да се у модерно доба могу одбацити у корист науке и разума. (New York: Ballantine Books 1993)

Позадина Фројдових ставова о религији Иако је Сигмунд Фројд је најпознатији по психоаналитичкој школи мишљења коју је основао, он је такође показивао велико интересовање и за религију. Као одрастао, Фројд се сматрао атеистом, али његово јеврејско порекло и васпитање играли су важну улогу у развоју његових идеја. Чак је написао и неколико књига на тему религије.

У делу „Аутобиографска студија“, првобитно објављеном 1925. године, Фројд наводи да су:

...моји родитељи били Јевреји, а и ја сам остао Јевреј. Познавање библијских прича, чак и од доба пре него што сам научио да читам, имало је „трајан утицај на правац мог интересовања . Године 1873, похађајући Универзитет у Бечу, када сам се први пут се сусрео са антисемитизмом открио сам да се од мене очекује да се осећам инфериорно и као странац јер сам Јевреј.

Пре венчања, Фројд је желео да пређе у протестантизам како би избегао јеврејску церемонију, али је на крају убеђен да то не учини. На то је свакако утицао и антисемитизам, па Фројд наводи ове разлоге:

Мој језик је немачки. Моја култура, моја достигнућа су немачка. Сматрао сам себе интелектуално Немцем док нисам приметио пораст антисемитских предрасуда у Немачкој и немачкој Аустрији. Од тада, више волим да себе називам Јеврејином“, написао је Фројд 1925. године.

У предговору хебрејског превода дела „Тотем и табу“ (1930), Фројд себе описује као „аутора који не зна језик светог писма, који је потпуно отуђен од религије својих очева – као и од сваке друге религије“, али да остаје „у својој суштинској природи Јевреј који нема жељу да мења ту природу“."Freud, Sigmind (New York: W.W. Norton & Co. 1950)

Религија према Фројду мини|Фројдова књига Будућност једне илузије, у којој је он религију приказао као одбрану људског ума од застрашујућих природних појава. У неким својим познатим списима, он је религију описао као „илузију“, врсту неурозе и могући покушај преузимања контроле. На то су утицала његова веровања да је религија израз основних психолошких неуроза и патње – покушај да се стекне контрола над спољашњим светом.Skoll GR, Maximiliano K. Risks, totems, and fetishes in Marx and Freud. Sincronía. 2012(62):1-27. На различитим местима у својим списима, он је такође сугерисао да је религија покушај контроле Едиповог комплекса  (за разлику од Електриног комплекса ), средство за обезбеђивање структуре у друштвеним групама, испуњење жеља, инфантилна заблуда и жеља за контролом спољашњег света.

Написао је неколико књига посвећених тој теми, укључујући:

„Тотем и табу“ (1913), „Будућност једне илузије“ (1927), „Цивилизација и њено незадовољство“ (1930), „Мојсије и монотеизам“ (1939).

У својој књизи Будућност једне илузије, Фројд је религију видео као одбрану људског ума од застрашујућих природних појава, болести и смрти. „Ове силе, велике, окрутне и свирепе, природа је подигла против нас и подсећају нас на нашу слабост и беспомоћност.“ Људска машта трансформише природне силе у личне, натприродне моћи, којима се може апеловати на исти начин на који се дете апелује својим родитељима. „Човек не може ништа да учини против безличних сила и судбине, већ им остаје трајно стран. Али ако исте страсти као у његовој сопственој души бесне у елементима природе, ако смрт није случајна већ резултат зле воље, ако свуда у околној природи постоје бића слична онима у његовом сопственом друштву, онда човек може да одахне, да се осећа пријатно усред свега језивог, да психолошки проради кроз свој ирационални страх. Човек је можда још увек ненаоружан, али више није парализован страхом, бар може да реагује; можда више није потпуно ненаоружан, али може да утиче на ове насилне натчовеке истим средствима која користи у друштву, може да покуша да се моли, умири, подмити и на тај начин им одузме део моћи.(Будућност једне илузије стр.23)

Фројдове критике религије Иако фасциниран религијом и духовношћу, Фројд је био прилично критичан. Критиковао је религију због тога што је негостољубива, груба и нељубазна према онима који нису чланови одређене верске групе.

У делу „Будућност једне илузије“ (1927), Фројд је написао:

„Наше знање о историјској вредности одређених верских доктрина повећава наше поштовање према њима, али не поништава наш предлог да се оне престану истицати као разлози за прописе цивилизације. Напротив! Ти историјски остаци су нам помогли да верска учења посматрамо, такорећи, као неуротичне реликвије, и сада можемо тврдити да је вероватно дошло време, као што је то случај у аналитичком третману, да се ефекти репресије замене резултатима рационалног деловања интелекта.Freud, S., & Freud, S. (1989). The Future of an Illusion (Standard ed). Norton.

Неке од Фројдових најјачих критика појављују се у делу „Цивилизација и њено незадовољство“:

„Читава ствар је толико очигледно инфантилна, толико страна стварности, да је свакоме ко има пријатељски став према човечанству болно помислити да велика већина смртника никада неће моћи да се уздигне изнад овог погледа на живот...религије, у сваком случају, никада нису превиђале улогу коју осећај кривице игра у цивилизацији. Штавише – што нисам успео да схватим нигде другде – оне тврде да искупљују човечанство од овог осећаја кривице, који називају грехом.

Супротстављени ставовови У есеју из 1949. у часопису Commentary, Ирвинг Кристол каже да је:

...Фројд разоткрио оно што је сматрао ирационалношћу религије без доказа, али није заменио ништа осим „митологије рационалног очаја.Irving Kristol, "God and the Psychoanalysts: Can Freud and Religion Be Reconciled?" Commentary Magazine November 1949 http://www.commentarymagazine.com/viewarticle.cfm/god-and-the-psychoanalysts-br-em-can-freud-and-religion-be-reconciled-em--906 Accessed January 24, 2011

У књизи из 1949. под називом „Хришћанство после Фројда“, Бенџамин Гилберт Сандерс:

...повлачи паралеле између теорије психоанализе и хришћанске религије, називајући Исуса Христа „Великим психијатром“ и хришћанску љубав према Христу „позитивнијим обликом трансфера“.

Карен Армстронг у књизи „Историја Бога“ примећује да се:

„нису се сви психоаналитичари сложили са Фројдовим погледом на Бога“, позивајући се на Алфреда Адлера, који је веровао да је Бог пројекција која је била „корисна човечанству“, и К. Г. Јунг, који је, када су га питали да ли верује у Бога, рекао: „Тешко је одговорити, знам. Не морам да верујем. Знам.“

Тони Камполо, оснивач Евангелистичког удружења за промоцију образовања, примећује да је:

„са Фројдом, Бог и потреба за Богом прописаним ограничењима укинута“, што је резултовало повећањем друштвеног хаоса и несреће, а што се могло избећи придржавањем религије.

Више критичара повезује верска веровања и Фројдове теорије, да се ниједно не може научно доказати, већ само субјективно доживети. Ли Сигел пише да:

... „или интуитивно схватате стварност Фројдовог динамичког појма подсвести – начин на који, заправо, схватате или не схватате истинитост Проповедника – или не можете прихватити да она постоји.“

Референце

Литература

Категорија:Психологија и религија