мини|Меланхолија Доменика Фетија (1612). Смрт, патња и бесмисленост су централне теме у расправама о филозофском песимизму.

Филозофски песимизам је гледиште да живот или постојање има негативну вредност. Често се формулише као тврдња да живот није вредан живљења, или да би непостојање било пожељније од доласка у постојање или остајања у њему. Друга одређења га дефинишу тврдњом да патња и друге штете надмашују задовољство и друга добра, да је срећа нестабилна или недостижна, или да постојање нема инхерентни смисао или сврху.

Песимистичке теме јављају се у неколико религијских и филозофских традиција, укључујући делове будизма, књиге Проповедника, неке облике гностицизма и дело Хегезија из Кирене. У 19. веку, Артур Шопенхауер је песимизму дао систематски облик у делу Свет као воља и представа. Каснији немачки филозофи, укључујући Едуарда фон Хартмана и Филипа Мајнлендера, развили су сродне системе. У 20. и 21. веку, писци попут Петера Весела Цапфеа, Емила Сиорана, Томаса Лиготија, Давида Бенатара, Хулија Кабрере и Друа М. Далтона заступали су песимистичке позиције користећи тврдње из етике, психологије, метафизике и природних наука.

Аргументи за песимизам често се тичу односа између задовољства и патње; питања да ли каснија добра могу надокнадити раније или истовремене штете; живота као стремљења, фрустрације, досаде и пропадања; асиметрија између штета и користи од доласка у постојање; одсуства космичког смисла; и патње не-људских животиња, укључујући патњу дивљих животиња. Песимисти су предлагали различите одговоре на ове тврдње, укључујући одрицање, саосећање, политичке или друштвене реформе, антинатализам, добровољно изумирање, и ставове о самоубиству и абортусу. Критичари, укључујући Фридриха Ничеа, Албера Камија, Бертранда Расела, Брајана Магија и Џејмса Салија, оспоравали су и аргументе за песимизам и његову психолошку основу.

Дефиниције

Реч песимизам долази од латинске речи pessimus, што значи „најгори”. Термин „оптимизам” је први пут употребљен за Лајбницову тезу да је ово „најбољи од свих могућих светова”; „песимизам” је скован за супротно гледиште. Шопенхауер је тврдио да је свет најгори од свих могућих светова.

Многи научници дефинишу филозофски песимизам као гледиште да живот није вредан живљења, или да је непостојање пожељније од постојања. Други писци га дефинишу тврдњом да зла живота надмашују његова добра, или као „порицање среће или потврђивање инхерентне беде живота”.

Теме

До песимистичког закључка може се доћи на различите начине, уз бројне аргументе који појачавају ову перспективу. Међутим, одређене теме се понављају:

Живот није вредан живљења. Укратко, песимисти сматрају да постојање, свеукупно, има штетан утицај на жива бића: бити жив значи бити доведен у лош положај. Лоше преовладава над добрим — генерално, зло побеђује над добрим. Ово се може разумети на два начина. Прво, може се тврдити да — без обзира на количине добара и зала — патња не може бити надокнађена добром. Друго, може се тврдити да постоји превласт лоших ствари над добрим. Непостојање је пожељније од постојања. Ова тачка се може разумети на један од два начина. Прво, може се тврдити да би за било ког појединца било боље да никада није постојао. Друго, различити песимисти су тврдили да би непостојање целог света било боље од његовог постојања.

Развој песимистичке мисли

Песимистичка осећања могу се наћи у религијама и у делима различитих филозофа. Главни развоји у традицији започели су делима немачког филозофа Артура Шопенхауера, који је први дао објашњење зашто има толико беде у свету и конструисао комплетан филозофски систем у коме је песимизам играо главну улогу.

Стари век

Хегезије из Кирене, који је живео у античкој Грчкој, тврдио је да се трајна срећа не може остварити због сталних телесних болести и немогућности постизања свих својих циљева.

Једна од централних тачака будизма, који је настао у древној Индији, јесте тврдња да је живот пун патње и незадовољства. Ово је познато као духкха у Четири племените истине.

У књизи Проповедника, садржаној у Хебрејској Библији, аутор жали због бесмислености људског живота, сматра живот горим од смрти, и изражава антинаталистичка осећања према доласку у постојање. Ова гледишта су била од примарног значаја у гностицизму, раном религијском покрету у раном хришћанству и, у мањој мери, јудаизму, где се тело види као врста „затвора” за душу, а свет као врста пакла.

Немачка у 19. веку

Немачки филозоф из 19. века Артур Шопенхауер био је први филозоф који је конструисао цео филозофски систем, где је представио објашњење света кроз метафизику, естетику, епистемологију и етику — све повезано са песимистичким погледом на свет. Шопенхауер је свет посматрао као да има две стране: вољу и представу. Воља је чисто стремљење: бесциљно, непрекидно и без краја; то је унутрашња суштина свих ствари. Представа је начин на који људи као организми виде свет својим посебним перцептивним и когнитивним способностима; то је начин на који људи граде објекте из својих перцепција.

Код живих створења, воља поприма облик воље за животом: самоодржање или нагон за преживљавањем који се јавља као стремљење да се задовоље жеље. Пошто је ова воља за животом унутрашња природа људи, они су осуђени да буду увек незадовољни, јер једна задовољена жеља прави место за стремљење ка још једном објекту жеље. Међутим, постоји нешто што људи могу учинити са тим непрестаним хтењем: узети привремени предах током естетске контемплације или неговањем моралног става. Људи такође могу трајније победити вољу за животом кроз аскезу, постижући равнодушност.

20. и 21. век

У 20. и 21. веку, бројни мислиоци су преиспитали и ревитализовали филозофски песимизам — ослањајући се у великој мери на дела Артура Шопенхауера и његових савременика. За ове писце, песимизам изнова нуди метафизичку и етичку перспективу из које се може поставити савремена критика постојања. Значајни аутори 20. и 21. века који су заступали филозофски песимистичке погледе укључују Емила Сиорана,Emil Cioran, On the Heights of Despair (1996), Петер Весел Цапфеа, Јуџина Такера, Томаса Лиготија, Давида Бенатара, Друа М. Далтона, и Хулија Кабреру.

Главни аргументи

Најчешћи аргументи за тезе филозофског песимизма су овде укратко представљени.

мини|Бхавачакра, или Точак живота, визуелно представља циклус рађања, смрти и поновног рађања (самсара) у будизму, илуструјући међусобну повезаност три обележја постојања: духкха (патња или незадовољство), анатта (не-ја) и анича (непостојаност).

Три обележја постојања

Према будизму, стално незадовољство (духкха) је инхерентно обележје постојања свесних бића. Сва жива створења су подложна патњама рађања, старења, болести и смрти; жуде за оним што немају, траже да избегну оно што им је непријатно, и осећају губитак када вредне ствари и стања прођу. Овај образац жудње (танха) третира се као централни извор патње, утемељен не само у спољашњим околностима, већ и у укорењеним склоностима попут похлепе, пожуде, зависти и самоугађања.Dhammacakkappavattana Sutta , превод са пали језика Бхикху Бодхи.

У будизму, концепт духкха је уско повезан са друга два обележја постојања: анатта (не-ја) и анича (непостојаност). Анатта пориче било какво трајно, непроменљиво ја, тврдећи уместо тога да је оно што се узима за „ја” променљива збирка физичких и менталних процеса. Увид у ово одсуство фиксног ја наводно расветљава духкху, јер се везаност за замишљено, трајно ја сматра појачивачем патње.Anattalakkhaṇa Sutta , превод са пали језика Бхикху Суџато.

Анича, или непостојаност, значи да су све условљене ствари у сталном току. Све што особа доживи, укључујући задовољство и радост, пролазно је. Према овом гледишту, везивање за искуства, улоге или идентитете неминовно води до разочарања и обновљене патње када се они промене или престану.Dhammapada, поглавље XX (Пут) , превод са пали језика Ачарја Бударакхита.

Узети заједно, ова три обележја постојања описују обичан живот као нестабилан и незадовољавајући. Пошто је ослобођење или нирвана дефинисано у супротности са овим стањем, неки тумачи сматрају да будистичка учења о духкхи, анатти и аничи нуде широко песимистичку дијагнозу постојања, чак и ако такве доктрине такође постављају пут праксе и увида. Према овом читању, вредност настављања у самсари је у најмању руку отворена за питање, а потрага за путем изван свеприсутне патње постаје централни задатак будистичке филозофије и етике.

Критика задовољства

Бројни филозофи су изнели критике задовољства, суштински поричући да оно додаје било шта позитивно нашем благостању изнад неутралног стања.

Посебан правац критике задовољства сеже још до Платона, који је рекао да је већина задовољстава која доживљавамо облик олакшања од бола, и да неразумни мешају неутрално безболно стање са срећом. Епикур је ову идеју довео до крајности, тврдећи да је „граница величине задовољстава уклањање свега што може задати бол”. Према томе, према епикурејцима, не може се бити у бољем стању него када смо ослобођени бола, анксиозности, узнемирености, страха, иритације, жаљења, бриге, итд. — у стању спокојства.

Шопенхауер је тврдио да је само бол позитиван, то јест, само се бол директно осећа — доживљава се као нешто што се одмах додаје нашој свести. С друге стране, задовољство је увек само негативно, што значи да само одузима нешто што је већ присутно у нашем искуству, попут жеље или нелагодности. Ово чини његову тезу о негативности — да је задовољство само олакшање од бола. Каснији немачки песимисти — Јулијус Банзен, Едуард фон Хартман и Филип Мајнлендер — имали су веома сличне ставове. Према Шопенхауеру, један начин уклањања бола је задовољење жеље; пошто је стремљење патња, када се жеља задовољи, патња тренутно престаје. Разрађујући ову идеју, други мислиоци сугеришу да се жудње јављају када се фокусирамо на спољашње објекте или опазимо нешто непожељно у нашој тренутној ситуацији. Ове жудње стварају висцералну потребу да се промени стање ствари. Насупрот томе, одсуство таквих жудњи води до стања задовољства или спокојства, које карактерише недостатак хитности да се промени своје искуство.

Јача верзија овог гледишта је да можда нема стања без узнемирености. Барем је могуће да у сваком стању можемо приметити неки незадовољавајући квалитет попут умора, иритације, досаде, усамљености, жаљења, бриге, нелагодности, итд. Уместо неутралних стања, можда једноставно постоје „подразумевана” стања — стања са понављајућим, али мањим фрустрацијама и незадовољствима на која смо се временом навикли и научили да ништа не предузимамо у вези с њима. Неки мислиоци тврде да је позитивна искуства концептуално и емпиријски тешко утврдити као заиста различита или супротна од негативних искустава.

Живот садржи ненакнађена зла

Један аргумент за негативно гледиште о животу је препознавање да су зла безусловно неприхватљива. Добар живот није могућ са злима у њему. Ова линија размишљања заснива се на Шопенхауеровој изјави да „зло и бол у свету... чак и да стоје у најправеднијем међусобном односу, чак и да су далеко надмашени добрим, ипак су ствари које апсолутно никада не би требало да постоје у било ком облику или форми” у делу Свет као воља и представа. Идеја је овде да ниједно добро никада не може избрисати доживљена зла, јер су она различитог квалитета или врсте важности.

Шопенхауер разрађује суштинску разлику између добра и зла, говорећи да је „суштински споредно расправљати да ли у свету има више добра или зла: јер само постојање зла већ одлучује ствар, пошто оно никада не може бити поништено било којим добром које би могло постојати упоредо са њим или после њега, и стога не може бити уравнотежено”, и додајући да, „чак и да је хиљаде људи живело у срећи и ужитку, то никада не би поништило тескобу и мучну смрт једне особе; и моје садашње благостање исто тако мало поништава моје раније патње.”