Савезна држава Аустрија (; колоквијално познат као ) био је наставак Прве аустријске републике између 1934. и 1938. године, када је била једнопартијска држава коју је предводио конзервативни, националистички, корпоративистички и католички Отаџбински фронт. концепт, изведен из појма („поседи“ или „корпорације“) заговарали су водећи режимски политичари попут Енгелберта Долфуса и Курта Шушнига. Резултат је била ауторитарна влада заснована на мешавини италијанских фашистичких и конзервативних католичких утицаја.

Завршило се у марту 1938. године Аншлусом, немачком анексијом Аустрије. Аустрија неће поново постати независна држава све до 1955. године, када је Аустријским државним уговором окончана савезничка окупација Аустрије.

Историја

Током 1890-их, оснивачи конзервативно-клерикалне Хришћанско-социјалне странке (ХС), попут Карла фон Фогелсанга и градоначелника Беча Карла Лугера, већ су развили антилибералне ставове,Chaloupek, Günther; "Conservative and Liberal Catholic Though in Austria", in Chaloupek, Günther, Backhaus, Jürgen and Framback, Hans A. (editors); On the Economic Significance of the Catholic Social Doctrine. мада првенствено из економске перспективе, узимајући у обзир осиромашење пролетаријата и ниже средње класе. Снажно се позивајући на доктрину католичког социјалног учења, ЦС је агитовао против аустријског радничког покрета који је предводила Социјалдемократска партија Аустрије.

Самостални удар

Током Велике депресије у Првој аустријској републици почетком 1930-их, ХС је, на основу енциклике Quadragesimo anno коју је издао папа Пије XI 1931. године, залагала за идеју превазилажења текућег класног сукоба применом корпоративног облика владавине по узору на италијански фашизам и португалски Estado Novo. ХС политичар Енгелберт Долфус именован за канцелара Аустрије 1932. године, 4. марта 1933. видео је прилику у оставци социјалдемократе Карла Ренера са места председника аустријског Националног већа, након што су се догодиле неправилности током процеса гласања. Долфус је инцидент назвао „самоелиминацијом“ парламента и наредни састанак 15. марта је на силу прекинуо од стране снага бечке полицијске управе. Долфус је потом преузео ванредна овлашћења према „Закону о ратној економској управи“, закону о ванредним ситуацијама из доба Првог светског рата који је овластио владу да издаје ванредне декрете ако сматра да су такви декрети неопходни за заштиту економије. У ствари, Долфус је преузео диктаторска овлашћења. Његов колега из странке ХС, председник Вилхелм Миклас, није предузео никакве мере да обнови демократију.

Долфус је потом забранио Комунистичку партију 26. маја 1933, паравојну организацију Социјалдемократски републикански шуцбунд 30. маја и аустријски огранак Нацистичке партије 19. јуна. Дана 20. маја 1933. године основао је Отаџбински фронт као странку јединства „аутономне, хришћанске, немачке, корпоративне савезне државе Аустрије“. Дана 12. фебруара 1934. године, покушаји владе да спроведе забрану Шуцбунда у хотелу Шиф у Линцу изазвали су Аустријски грађански рат. Побуна је угушена уз подршку војске и десничарских трупа Хајмвера под командом Ернста Ридигера Штархемберга, а завршила се забраном Социјалдемократске партије и синдиката.

Пут ка диктатури је завршен 1. маја 1934. године, када је Устав Аустрије преобликован у строго ауторитаран и корпоратистички документ од стране крњег Националног савета. Директни парламентарни избори су укинути. Уместо тога, посланике су номиновала четири неизборна, корпоративистички обликована савета – Државни савет, Савезни културни савет, Савезни економски савет и Државни савет. Међутим, у пракси је сва владајућа моћ сада била у Долфусовим рукама.

Долфус је наставио да влада под оним што се сматрало ванредним стањем све до његовог убиства 25. јула 1934. године током нацистичког Јулског пуча. Иако је државни удар у почетку имао Хитлерову подршку, брзо је угушен, а Долфусов министар просвете, Курт Шушниг, наследио га је. Хитлер је званично негирао било какву умешаност у неуспели пуч, али је наставио да дестабилизује аустријску државу тајно подржавајући нацистичке симпатизере попут Артура Зајс-Инкварта и Едмунда Глез-Хорстенауа. Заузврат, Аустрија под Шушнигом је тражила подршку свог јужног суседа, фашистичког италијанског диктатора Бенита Мусолинија. Ситуација се преокренула након Другог итало-етиопског рата 1935–36, када се Мусолини, међународно изолован, обратио Хитлеру. Иако је Шушниг покушао да побољша односе са нацистичком Немачком амнестирајући неколико аустријских нациста и примајући их у Отаџбински фронт, није имао шансе да победи „осовину“ Берлина и Рима коју је прогласио Мусолини 1. новембра 1936. године.

Један од разлога за неуспех пуча била је италијанска интервенција: Мусолини је окупио армијски корпус од четири дивизије на аустријској граници и запретио Хитлеру ратом са Италијом у случају немачке инвазије на Аустрију, како је првобитно планирано, уколико би пуч био успешнији. Подршка нацистичком покрету у Аустрији је била надмашена само од оне у Немачкој, наводно је у неким областима износила 75%.

Идеологија

Савезна Држава Аустрија је величала историју Аустрије и делимично градила на хабзбуршком миту. Хабзбуршка монархија је уздигнута као време величине у аустријској историји. Католичка црква је играла велику улогу у националном дефинисању аустријске историје и идентитета, отуђујући немачку културу. За разлику од Хитлеровог режима, Католичка црква је добила истакнуто право гласа у разним питањима. Држава је десекуларизовала школе у образовању, захтевајући верско образовање за полагање матурских испита. Према овој идеологији, Аустријанци су били „бољи Немци“. У складу са католицизмом режима, режим је уздизао некомунисте и некапиталистичка учења папских енциклика, најистакнутије Quadragesimo anno папе Пија XI.

Кључна карактеристика државе била је њена примена мера штедње. Савезна држава је имала за циљ да смањи непотребне трошкове и негује друштво које прихвата једноставнији начин живота, усклађујући се са својим католичким веровањем у скромни живот за Бога и породицу. Овакав приступ је био одговор на продор конзумеризма у суседне земље попут Чехословачке, који је угрожавао традиционалне вредности. Држава је то видела као метод за смањење вишка, борбу против површног конзумеризма и промоцију побожног и аскетског начина живота у служби Богу. Упркос томе што је Лудвиг фон Мизес био економски саветник, не постоје убедљиви докази да је његова политика лесе-фера спроведена у Аустрији.

Савезна држава је водила оштру дефлаторну политику како би уравнотежила валуту. Такође је драстично смањила потрошњу, а високе каматне стопе су биле норма. Буџетски дефицит је смањен са преко 200 милиона шилинга на мање од 50 милиона. До 1936. године, само 50% незапослених је примало накнаду за незапосленост. Ове политике су се поклопиле са катастрофалним економским падом. Према проценама Ангуса Медисона, незапосленост је достигла врхунац од 26% 1933. године, не успевајући да падне испод 20% све до 1937. године. Ово се може упоредити са немачком незапосленошћу, која је достигла врхунац од 30% 1932. године, а пала је на мање од 5% до 1937. године. Поред тога, реални БДП се срушио и није се вратио на нивое пре 1929. године све до 1937. године.

Да ли се савезна држава може сматрати истински фашистичком је дискутабилно. Иако је била ауторитарна и користила је фашистичке симболе, никада није стекла широку подршку међу Аустријанцима. Његова најистакнутија политика била је прихватање католицизма, а његова економска и социјална политика само површно подсећа на политику фашистичке Италије и нацистичке Немачке, а више на Португалију под Салазаром.

Аншлус

Према Хосбаховом меморандуму, Хитлер је у новембру 1937. године објавио своје планове за аустријску кампању на састанку са командантима Вермахта. Уз посредовање немачког амбасадора Франца фон Папена, Шушниг је 12. фебруара 1938. отпутовао у Хитлерову резиденцију Бергхоф у Берхтесгадену, само да би се суочио са ултиматумом да поново буде примљен у Нацистичку партију и да именује Зајс-Инкварта и Глајзе-Хорстенауа за министре аустријског кабинета. Шушниг, импресиониран присуством начелника Врховне команде Војске Аустрије, генерала Вилхелма Кајтела, попустио је и 16. фебруара Зајс-Инкварт је постао на челу стратешки важног аустријског министарства унутрашњих послова.

Након што је британски амбасадор у Берлину, Невил Хендерсон, 3. марта 1938. изјавио да су немачки захтеви према Аустрији оправдани, Шушниг је започео последњи покушај да задржи аустријску аутономију заказивањем националног референдума за 13. март. Као део својих напора да осигура победу, пустио је социјалдемократске лидере из затвора и добио њихову подршку у замену за демонтажу једнопартијске државе и легализацију социјалистичких синдиката. Хитлер је реаговао мобилизацијом трупа Вермахта на аустријској граници и захтевао именовање Зајс-Инкварта за аустријског канцелара. Дана 11. марта, аустријски нацисти су упали у зграду федералног канцелара и приморали Шушнига да поднесе оставку. Зајс-Инкварт је положио заклетву као његов наследник пред Микласом, а следећег дана трупе Вермахта су прешле границу не наилазећи на отпор.

Хитлер је првобитно намеравао да задржи Аустрију као марионетску државу на челу са Зајс-Инквартом. Међутим, ентузијастична подршка Хитлеру навела га је да промени свој став и подржи потпуни аншлус између Аустрије и нацистичке Немачке. Дана 13. марта, Зајс-Инкварт је формално прогласио Аншлус, иако је председник Миклас избегао потписивање закона тако што је одмах поднео оставку, само да би Зајс-Инкварт преузео дужност вршиоца дужности председника и потписао закон о Аншлусу. Два дана касније, у свом говору на Хелденплацу у Бечу, Хитлер је прогласио „присаједињење моје домовине Немачком рајху“. Веома сумњив референдум – који је организовао и спровео Јозеф Биркел, нацистички гаулајтер Пфалца и Сарланда, кога је Хитлер именовао да буде задужен за изборе – одржан је 10. априла, ратификујући Аншлус са невероватних 99,73% гласова. Стотине хиљада „непожељних“ Аустријанаца – 18% становништва – уклоњено је са бирачких спискова због тога што су Јевреји или чланови Социјалдемократске партије, која се противила нацистима, те стога нису могли да гласају.Weyr, Thomas (2005) The Setting of the Pearl: Vienna Under Hitler New York: Oxford University Press.

Референце

Категорија:Аустрофашизам Категорија:Бивше државе Категорија:Краткотрајне земље Категорија:Историја Аустрије у савременом добу