Правни однос или судски однос је веза између две особе или других ентитета која је регулисана законом. Правни однос може постојати, на пример, између две особе или између особе и владе. Правни односи често подразумевају права и обавезе. Примери правних односа укључују уговоре, брак и држављанство. Као и код других фундаменталних правних концепата, предложено је много различитих начина дефинисања и класификације правних односа.
Могућност ступања у правне односе је кључна карактеристика правног субјективитета. На пример, пре укидања прикривања брака у Сједињеним Америчким Државама и Уједињеном Краљевству, удате жене нису имале могућност да ступају у правне односе. Исто је важило и за поробљене људе под различитим облицима ропства, укључујући и стари Рим и САД пре 1865. Веза између правног субјективитета и способности ступања у правне односе, или посебно способности поседовања законских права, први пут се појавила у ренесансном хуманизму, а касније су је развили стручњаци за грађанско право попут Карла фон Савињија.
У традицији грађанског права, концепт правне везе () коришћен је у Јустинијановим институтима да би се обавеза дефинисала као „правна веза којом смо везани нужношћу извршења неког чина у складу са законима наше државе“. Метафора „правне везе“, која се такође преводи као „правни окови“ или „правни ланац“, остаје фундаментална за облигационо право.
У јурисдикцијама обичајног права, за стварање уговорног односа неопходна су три елемента: понуда и прихватање, разматрање и намера за стварање правног односа. Због овог трећег захтева, споразум може бити неизвршив ако суд сматра да разумни људи не би намеравали да он буде правно обавезујући, као што је често случај у друштвеним и породичним аранжманима.
Референце
Литература
Категорија:Правна терминологија Категорија:Социологија права