У психологији, борбеност (или истрајност, ) је позитивна, некогнитивна црта личности заснована на човековој истрајности у труду комбинованој са његовом страшћу према одређеном дугорочном циљу или крајњем стању (снажна мотивација за постизање циља). Ова истрајност помаже људима да савладају препреке или изазове и подстиче их на постигнућа.
Засебни, али често повезани концепти у области психологије укључују истрајност, чврстину, отпорност, амбицију, потребу за постигнућем, савесност и упорност. Ови конструкти се могу концептуализовати као индивидуалне разлике повезане са остварењем резултата, а не као таленат или способност. Ова разлика дошла је у фокус 1907. године када је Вилијам Џејмс изазвао психологију да даље истражи како одређени људи могу приступити богатијим резервоарима особина који им омогућавају да постигну више од просечне особе. Међутим, конструкт борбености датира барем од Френсиса Галтона, а идеали истрајности и упорности схваћени су као врлина барем од времена Аристотела.
Дефиниција Борбеност су као „истрајност и страст према дугорочним циљевима” дефинисали психолог Анђела Дакворт и њене колеге, који су је опсежно проучавали као црту личности. Они су приметили да су људи са високим степеном ове особине способни да задрже своју одлучност и мотивацију током дугог периода упркос искуствима са неуспехом и недаћама. Закључили су да је борбеност бољи предиктор успеха од интелектуалног талента (количника интелигенције (IQ)), на основу њихове процене образовања одраслих; просека оцена (GPA) међу студентима Лиге бршљана; стопе одустајања кадета на Америчкој војној академији Вест Поинт; и рангирања на Националном такмичењу у спеловању.
Раније студије постигнућа често су наглашавале идеју да људи са високим постигнућима обично поседују особине које превазилазе нормалне способности. Дакворт и сарадници су нагласили да је борбеност бољи предиктор постигнућа од интелектуалног талента (IQ), јер борбеност пружа издржљивост потребну да се „остане на курсу” усред изазова и неуспеха.
Маркус Креде и његове колеге касније су приметили да допринос борбености предвиђању успеха углавном потиче од истрајности у труду, те су довели у питање укључивање конзистентности интересовања (страсти) као једног од аспеката борбености, како су то дефинисали Дакворт и сарадници.
Позитивна психологија Борбеност се везује за позитивну психологију и посебно, за њено промовисање истрајности: способност да се остане при циљу и тежи његовом остварењу током дугог периода је аспект борбености. Ова област позитивне психологије сматра истрајност позитивним индикатором дугорочног успеха. Једна студија је открила да индивидуалне разлике у борбености и њене две компоненте (истрајност у труду и доследност интересовања током времена) могу делимично произаћи из разлика у томе шта људе чини срећнима.
Борбеност је уско повезана са отпорношћу у оквиру позитивне психологије. Појединци са вишим нивоом борбености способни су да се брже опораве од неуспеха захваљујући позитивном начину размишљања. Борбеност наглашава истрајност у раду на целоживотним циљевима. Ови појединци имају тенденцију да доживљавају више успеха и показују континуиранији труд током дужих временских периода.
Интелигенција Један од најбољих предиктора будућих постигнућа је интелигенција. Овај однос је пронађен како у школском успеху тако и у радном учинку. Стога би се могло очекивати да ће борбеност бити у снажној корелацији са интелигенцијом. Ово је подстакло једно од раних питања у истраживању борбености: „Зашто неки појединци постижу више од других који имају исту интелигенцију?”. Донекле изненађујуће, у четири одвојена узорка, откривено је да је борбеност или ортогонална или благо обрнуто корелирана са интелигенцијом. То значи да борбеност, за разлику од многих традиционалних мера учинка, није везана за интелигенцију. Истраживачи су сугерисали да ово помаже да се објасни зашто неки веома интелигентни људи не остварују константно добре резултате током дугих периода.
Мера личности Мера борбености је упоређена са Великих пет црта личности, што је група широких димензија личности која се састоји од отворености за искуство, савесности, екстраверзије, сарадљивости и неуротицизма. У једној студији, Кратка скала борбености (Grit–S) и мера самопроцене од 12 ставки (Grit–O) биле су у снажној корелацији са савесношћу (r = 0,77, p < 0,001 и r = 0,73, p < 0,001). Велика студија близанаца која је мерила и савесност и борбеност открила је да имају генетску корелацију од 0,86. Накнадна метаанализа је открила да је борбеност функционално мера савесности. Упркос овим високим корелацијама са савесношћу, показано је да је борбеност снажније повезана са дугорочним и вишегодишњим циљевима као што је образовање. Велике студије сугеришу само слабе везе борбености са овим дугорочним циљевима, много мање од веза са IQ-ом и савесношћу. Борбеност је такође слична потреби за постигнућем, али се сугерише да се односи на изузетно дугорочне циљеве који се спроводе без позитивних повратних информација, док се за потребу за постигнућем сматра да јој недостаје ова дугорочна компонента.
Борбеност може бити специфична за домен, а не општа особина. Једна плодна област истраживања посматрала је њену улогу у учењу другог језика (L2). Борбеност није само специфична за домен, већ зависи и од контекста, при чему се њени предиктори разликују у контекстима учења лицем у лице у односу на учење на мрежи.
Сродни психолошки конструкти Традиционални конструкти у овој области укључују истрајност, чврстину, отпорност, амбицију, самоконтролу и потребу за постигнућем. Тврди се да се борбеност разликује од сваког од њих на следеће начине:
истрајност Истрајност је постојано праћење задатка, мисије или путовања упркос препрекама, обесхрабрењу или ометању. Насупрот томе, тврди се да је борбеност особина истрајности. Борбеност омогућава особи да истраје у остварењу циља упркос препрекама током дужег периода. Када се упореди са конструктом упорности, борбеност додаје компоненту страсти према циљу. Ова страст према циљу доприноси способности особе да одржи напор током дугог рока.
чврстина Салваторе Мади дефинисао је чврстину као комбинацију ставова који пружају храброст и мотивацију да се обави тежак, стратешки посао претварања стресних околности из потенцијалних катастрофа у прилике за раст. Док је борбеност првенствено мера способности особе да истраје у постизању специфичног циља током дужег временског периода, чврстина се односи на способност особе да истраје кроз тешке околности и не бави се дугорочном истрајношћу особе ка специфичном циљу. Мади је развио теоријски модел чврстине као алата за развој отпорности.
отпорност Отпорност је процес у којем особа превазилази значајне недаће, обично у облику догађаја који мењају живот или тешких личних околности. Отпорност је адаптивни одговор на изазовну ситуацију. Борбеност укључује одржавање напора усмереног на циљ током дужих временских периода, често приликом суочавања са недаћама, али не захтева критични инцидент. Важно је напоменути да је борбеност концептуализована као особина, док је отпорност процес. Коначно, отпорност је готово искључиво проучавана код деце која су рођена у „ризичним” ситуацијама. Иако истраживачи отпорности препознају да одрасли вероватно показују отпорност на сличан начин као и деца, од 1996. године процес отпорности није проучаван код зреле популације.
амбиција Амбиција је жеља за постигнућем, моћи или супериорношћу. За разлику од амбиције, борбеност није повезана са тражењем славе или спољним признањем за постигнућа. Амбиција је често повезана са жељом за славом. За разлику од амбициозних људи, борбени људи не теже да се издвоје од других, већ да остваре личне циљеве. Борбеност је такође повезана са смањењем сагоревања на послу, повећањем учинка, па чак и минимизирањем депресије. Ови позитивни споредни ефекти борбености могу се приписати психолошким механизмима који ограничавају штетне ефекте замењујући их когнитивним процесима који промовишу продуктивност и постигнућа.
самоконтрола Као аспект инхибиторне контроле, самоконтрола је способност контроле сопствених емоција и понашања суочених са искушењима и импулсима. Дакворт и Џејмс Грос користили су хијерархијску перспективу циљева на самоконтролу и борбеност да покажу да, иако оба ова конструкта подразумевају усклађивање акција са намерама, они делују на различите начине и у различитим временским оквирима и представљају различите психолошке механизме који су кључне детерминанте успеха.
потреба за постигнућем Дејвид Маклеланд описао је потребу за постигнућем као нагон за испуњавањем савладивих циљева који омогућавају особи да добије тренутну повратну информацију. Насупрот потреби за постигнућем, борбени људи свесно постављају дугорочне циљеве које је тешко постићи и не одступају од тих тешких циљева, без обзира на присуство повратних информација. Потреба за постигнућем проучава се скоро 50 година и утврђено је да позитивно корелира са самоефикасношћу и оријентацијом на циљ учења. Ове везе још увек нису тестиране у литератури о борбености.
Научна открића и контроверзе Примарна научна открића о борбености потичу из испитивања Дакворт и сарадника из 2007. године, у којем су је посматрали као особину индивидуалне разлике способну да предвиди дугорочни успех. Накнадна метаанализа структуре и корелата борбености довела је у питање њен конструкт (који је укључивао и фасету истрајности у труду и фасету конзистентности интересовања), закључујући да примарна корисност конструкта борбености може произаћи из истрајности у труду.
Дакворт је првобитно предложила да су људи са нагоном да неуморно раде кроз изазове, неуспехе и недаће како би постигли постављене циљеве у бољој позицији да остваре виша постигнућа од људи којима недостаје слична издржљивост. У серији од шест студија, Дакворт и сарадници су предложили, развили и тестирали двофакторску скалу борбености. Поред валидације своје скале борбености, аутори су такође открили: да је борбеност обезбедила инкременталну валидност за образовање и старост изнад и изван Великих пет црта личности да су виши нивои борбености били више повезани са кумулативним просеком оцена (GPA) у узорку студената Лиге бршљана у поређењу са онима са нижим нивоима борбености (r = 0,25, p < 0,01) да је борбеност предвидела задржавање након првог лета у две класе кадета на Америчкој војној академији Вест Поинт да учесници на Националном такмичењу у спеловању са вишим скором борбености обично раде теже и дуже од мање борбених вршњака, што на крају резултира бољим учинком. Ова серија студија пружа емпиријске доказе да индивидуална разлика концептуализована као борбеност може објаснити значајну варијансу у учинку у различитим окружењима.
Иако је Дакворт тврдила да борбеност боље предвиђа академски учинак од Великих пет црта личности, ту тврдњу су касније довели у питање Каили Римфелд и њене колеге, који су тврдили да фактори личности Великих пет имају једнаку предиктивну моћ, као и Креде, који је закључио да је борбеност веома снажно корелирана са савесношћу, те да након контроле савесности само једна компонента борбености (истрајност у труду) објашњава варијансу у академском учинку.
Највећа студија борбености у Уједињеном Краљевству, заснована на академском постигнућу 2.321 пара близанаца (репрезентативни узорак за УК и генетски осетљив дизајн), упоредила је предиктивну способност борбености као особине (мерене помоћу Grit-S) са предвиђањима заснованим на Великих пет црта личности. Откривено је да, иако је личност значајан предиктор академског постигнућа, борбеност као засебан конструкт додала је мало предвиђању академског постигнућа изведеном из фактора личности Великих пет, као што је савесност.