Краљ лисица () је приповетка британског писца Артура Конана Дојла, први пут објављена у Уједињеном Краљевству у јулу 1898. године у часопису The Windsor Magazine, а у Сједињеним Државама у августу 1898. у часопису -{Ainslee's Magazine}-. Иако није реч о причи о Шерлоку Холмсу, проучаваоци је сматрају претечом романа Баскервилски пас, како због њених готичких тема уопште, тако и због специфичног приказа натприродне животиње.Russell Miller, The Adventures of Arthur Conan Doyle (St. Martin's Press 2008), chapter 14; W.W. Robson, Introduction, in Arthur Conan Doyle, The Hound of the Baskervilles (edited by Owen Dudley Edwards) (Oxford University Press 1993), page xvi; Ronald Pearsall, Conan Doyle: A Biographical Solution (St. Martin's Press 1977), page 92.

Радња Група ловаца на лисице разговара после вечере, причајући фантастичне догодовштине из ранијих ловова. Неименовани приповедач присећа се приче коју је испричао један други човек, о ловачкој авантури која је била толико чудна и застрашујућа да је једног младог ловца, склоног алкохолу, застрашила и навела на трезвеност.

Године 1872. Волтер „Вот” Данбери почиње тешко да се опија након што је наследио богато имање свог оца у Хај Аскомбу. Схвативши да му је здравље нарушено, одлази на консултације код очевог пријатеља, др Мидлтона, који га упозорава да ризикује да развије делиријум тременс или манију. Желећи да заплаши Данберија, Мидлтон наговештава да би током дана могао да доживи „оптичку варку”, говорећи: „Оне обично попримају облик инсеката, гмизаваца или необичних животиња”.

thumb|Илустрација приче из 1903.

Забринут да би могао да доживи привиђења, Данбери се придружује лову у Аскомбу, јашући своју кобилу Матилду. Ловци прате псе-гониче два сата, при чему водећи ловци полако заостају, све док се у првом плану не нађу само Данбери и Џо Кларк; након што Кларков коњ повреди ногу прескачући препреку, Данбери остаје сам. Пратећи псе у мрачну Винтонску шуму, Данбери размишља о дужини и праволинијској путањи лова, као и о томе да ниједном није видео лисицу. Нервозно се присећа „неких глупих прича које су кружиле крајем о краљу лисица — некој врсти демонске лисице, толико брзе да може претрчати сваки чопор и толико опаке да јој ништа не би могли ако би је сустигли”.

Чувши лавеж паса, Данбери оставља Матилду и прати их у најгушћи део шуме, будући да му је дужност да „уђе међу псе, да их раздвоји бичем и спречи да униште реп и шапе”. Он види псе како стоје у кругу око густиша купина, док један од њих лежи мртав са распореним грлом. Охрабрен Данберијевим присуством, један од паса скаче у жбуње. Данбери види „створење величине магарца” са „чудовишним, сјајним очњацима” и „дивљим, црвеним очима” како убија пса. Престрашен да проживљава привиђење, Данбери напушта шуму и бежи кући.

Др Мидлтон долази да прегледа Данберија, који му говори да се префорсирао, па му доктор прописује „смирујући напитак” и пијавице. Те вечери, Данбери се заклиње да ће од тада бити „трезан и вредан слободњак”. Следећег јутра, Мидлтон улеће у његову спаваћу собу показујући му новински наслов: „Катастрофа ловаца у Аскомбу”. У чланку се наводи да су четири ловачка пса пронађена „страшно раскидана и масакрирана” у Винтонској шуми. Додатак на крају чланка открива да је господин Браун са Смитерове фарме, источно од Хејстингса, устрелио створење које је нападало једно од његових оваца. Испоставило се да је створење сибирски сиви вук, који је побегао из путујућег зверињака.

Приповедач завршава приповест речима да је Данберија овај страх заувек излечио од жеље за пићем.

Инспирација Артур Конан Дојл је једно време био страствени ловац на лисице. Интересовање за ову активност развио је крајем 19. века, вероватно захваљујући пријатељству које је у то време почело да се развија са Џин Леки, која је уживала у лову на лисице (и која се касније удала за Дојла).Jennifer L. Behrens, On the Scent: A History of "The King of the Foxes" Autograph Manuscript, in Regulation and Imagination: Legal and Literary Perspectives on Fox-hunting (edited by Ross E. Davies) (Green Bag Press 2021), page 118. Дојл је с временом почео изузетно да ужива у јахању са ловачким псима, а касније се драго сећао тог искуства.The Chiddingfold Hunt: Farmers, Keepers and Puppy-Walkers Entertained, Surrey Times (August 12, 1905), page 5. Његов дневник (који се данас чува у колекцији Британске библиотеке) садржи забелешку према којој је од 13. до 16. јануара 1898. године написао причу Краљ лисица.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке Категорија:Артур Конан Дојл