Мукорегулатори су лекови који регулишу секрецију слузи или ометају мрежу ДНК/F-актина. У ову групу лекова поредм спадају карбоцистеин, антихолинергици, глукокортикоиди и макролидни антибиотици. Механизам деловања ових једињења је широког спектра (нпр. карбоцистеин је антиоксиданс, који има способност да обнови вискоеластична својства слузи и пружи антиинфламаторне ефекте, поред тога што пружа заштитне ефекте на респираторне ћелије. Насупрот томе, антихолинергички лекоови блокирају активност парасимпатичког нерва, чиме смањују секрецију слузи. Док су, глукокортикоиди снажни антиинфламаторни лекови за које се тврди да побољшавају мукоцилијарни клиренс.

Врсте мукорегулатора У групу ових лекова спадају: КарбоцистеинМетаболизам ћелија које производе слуз, антиоксидативни и антиинфламаторни ефекти, модулира производњу слузиАнтихолинергички лековиСмањује волумен секретаГлукокортикоидиСмањује упалу дисајних путева и лучење муцинаМакролидни антибиотициДелују бактерицидно и бактериостатски

Карбоцистеин мини|Структура Л-цистеина С -карбоксиметилцистеин (познат и као карбоцистеин или SCMC) је мукоактивни лек који има антиоксидативна и антиинфламаторна својства и често се користи за лечење ХОБП. Преклиничке и клиничке студије фармаколошких својстава карбоцистеина показале су да овај дериват цистеина има способност да повећа синтезу сијаломуцина, важних структурних компоненти слузи. У ствари, карбоцистеин ресетује равнотежу између сијаломуцина и фукомуцина, вероватно интрацелуларном стимулацијом активности сијалил трансферазе, враћајући вискоеластична својства слузи. Сматра се да карбоцистеин не делује директно на структуру слузи, за разлику од правих муколитичких агенаса, као што су N -ацетилцистеин (NAC) или N -ацистелин (NAL). Докази из студија на животињама указују на то да карбоцистеин повећава транспорт хлорида кроз епител дисајних путева, што може допринети његовом мукорегулаторном дејству. Поред мукорегулаторног дејства које врши карбоцистеин, испитан је и механизам деловања којим пружа антиинфламаторне ефекте. У преклиничким и клиничким студијама, показано је да карбоцистеин смањује инфилтрацију неутрофила у лумен дисајних путева, смањује нивое интерлеукина (IL)-8, нивое цитокина IL-6 и 8-изопростана који се издише код хроничне опструктивне плућне болести. Пошто хемотактичко регрутовање мононуклеарних ћелија периферне крви у плућа помоћу IL-8 игра кључну улогу у развоју и одржавању неколико инфламаторних болести, инхибиција производње IL-8 може допринети терапеутском ефекту карбоцистеина. Ови антиинфламаторни ефекти су раније директно приписани ефектима чишћења тиоетарске групе лекова на реактивне врсте кисеоника (ROS). Карбоцистеин такође може модулирати упалу дисајних путева смањењем производње цитокина код риновирусних инфекција.Такође је показано да карбоцистеин инхибира приањање бактерија и вируса на ћелије цилијарног епитела in vitro.

Додатни докази су показали да респираторне ћелије третиране са карбоцистеином стимулишу канал сличан CF трансмембранском регулатору проводљивости (CFTR), што резултирало значајним повећањем мембранског флукса хлорида и глутатиона (GSH). Штавише, недавно је показано да карбоцистеин пружа заштитне ефекте на људске респираторне ћелије током оксидативног стреса. У овој конкретној студији, ћелије изложене оксидативном стресу, а затим третиране са карбоцистеином, показале су да стимулишу и GSH и мембрански флукс хлорида, повећавају концентрацију GSH и пуферују повећање ROS у ћелијама које експримирају CFTR канал . Ови налази пружају даљи механистички увид у то како карбоцистеин може да испољава своје антиоксидативне заштитне ефекте.

Поред тога што показује корисне ефекте in vitro , препознато је да карбоцистеин пружа користи и пацијентима. Показало се да је карбоцистеин ефикасан и безбедан лек за лечење ХОБП у рандомизованим клиничким испитивањима, смањујући учесталост егзацербација и побољшавајући квалитет живота пацијената. Није пријављена значајна токсичност ни на животињским моделима нити након дуже употребе код људи, нити су идентификоване интеракције лекова. Штавише, показано је да карбоцистеин побољшава оксидативни стрес и хроничну упалу повезану са тешким хроничним болестима, посебно узнапредовалим раком и синдромима повезаним са раком, како самостално, тако и у комбинацији са другим антиоксидативним лековима

Антихолинергички агенси Антихолинергички лекови се често користе као мукорегулатори, јер блокирају холинергичку парасимпатичку нервну активност која је активни стимулус за секрецију слузи у људским дисајним путевима. Овај секреторски одговор је посредован преко М3 мускаринског рецептора, који се експресује на субмукозним ћелијама дисајних путева. Антихолинергички лекови, укључујући атропин, ипратропијум, скополамин, гликопиролат и тиотропијум, блокирају ове секреторне рефлексе и смањују лучење жлезда и запремину спутума.

Доказано је да атропин (често примењен као атропин метонитрат) блокира мукоцилијарни клиренс гела, али не и сол фазу слузи. Насупрот томе, ипратропијум бромид не утиче на мукоцилијарни транспорт. М1 рецептор није укључен у секрецију слузи, али, у комбинацији са М3, може контролисати секрецију воде.

Глукокортикоиди Глукокортикоиди су снажни антиинфламаторни агенси и широко се користе у лечењу акутних егзацербација код пацијената са астмом или ХОБП-ом. За глукокортикоиде се сматра да утичу на мукоцилијарни клиренс. Преднизолон је глукокортикоид за који је показано да побољшава плућни клиренс код стабилних астматичара. Међутим, општеприхваћено је да стероиди имају само ограничене ефекте на хиперсекрецију слузи.

Макролидни антибиотици Макролидни антибиотици су група лекова који заустављају раст бактерија и најчешће се користе за лечење низа хроничних, инфламаторних плућних обољења. Макролидни антибиотици укључују еритромицин, азитромицин, кларитромицин, рокситромицин.

Терапија макролидима азитромицином или кларитромицином сада се сматра стандардном терапијом за ЦФ. Клинички је показано да макролиди смањују стварање спутума код тешке бронхореје, дифузног панбронхитиса, синобронхијалног синдрома и отитиса. Како прецизан(и) механизам(и) деловања макролидних антибиотика није довољно јасан онизахтевају даља истраживања, иако њихови специфични ефекти укључују инхибицију неутрофилне хемотаксије, функције лимфоцита и макрофага и модулацију глатких мишића дисајних путева и неуралног тонуса. Подаци код пацијената са ХОБП су ограничени и понекад контрадикторни, али генерално указују на потенцијалну клиничку корист.

Референце

Категорија:Пулмологија Категорија:Експекторанти