Телегонија (од старогрчког *tēle* — „далеко” или „на удаљености” и *gonē*/*gonos* — „стварање”, „размножавање” или „потомство”) је непотврђена теорија која тврди да парење женке са било којим претходним мушким партнером (посебно са оним првим) значајно утиче на наследне особине потомства насталог парењем са каснијим партнерима. Хипотеза да претходни полни партнери утичу на потомство није поткрепљена експерименталним истраживањима и неспојива је са утврђеним сазнањима о механизмима наслеђивања и својствима генетског материјала.
Етимологија Термин „телегонија” увео је Аугуст Вајсман у 19. веку, спајањем речи *tele* („далеко”) и *gennao* („створити” или „произвести”). Вреди поменути Телегона, сина Одисеја и нимфе Кирке. Према миту о Телегону, Одисеј је страдао услед случајности и непознавања чињенице да је далеко од куће добио сина.
Историја Концепт телегоније потиче још из времена Аристотела. Он сугерише да се особине јединке не наслеђују само од њених родитеља, већ и од других мужјака са којима је њена мајка имала претходне трудноће (или полне односе; односно, у случају биљака, укрштено опрашивање).
На прелазу из 19. у 20. век, веровање у телегонију било је распрострањено међу одгајивачима разних врста домаћих животиња. Најпознатији случај је случај кобиле лорда Мортона, који је описао Чарлс Дарвин на основу Мортонових навода, а пренео Феликс Ле Дантек:
„Била је седам осмина арапске расе и једна осмина енглеске пунокрвне расе, а парила се (1815. године) са квагом (врстом зебре са мање израженим пругама), при чему није добила потомство. Током 1817, 1818. и 1823. године, ова кобила је парена са пастувом исте расе. Потомци који су се излегли (односно ождребили) подсећали су на квагу (по грубости длаке, риђо-смеђој боји и присуству тамних мрља и пруга дуж кичме, на плећкама и задњим ногама) у тој мери као да су имали једну шеснаестину крви кваге”.
Сам Чарлс Дарвин је овај случај сматрао испољавањем особине предака, карактеристичне за заједничког претка породице коња (*Equidae*) Ле Дантек је, међутим, био склон мишљењу да телегонија постоји, укључујући и људе. Писао је:
„Немогуће је прихватити да деца рођена из друге заједнице не би носила никакве особине мужа своје мајке, под условом да ју је он бар једном оплодио... А дете рођено од жене која је претходно имала много деце са различитим партнерима могло би да покаже особине свих тих претходних очева.”
Телегонија је била прихваћена у СССР-у током четрдесетих и педесетих година 20. века, у периоду којим је доминирао лисенкоизам.
Покушаји експерименталне провере Један од експеримената који је оповргао телегонију спроведен је 1820. године, надовезујући се на ранији експеримент лорда Мортона. На левој страни је хибрид зебре и коња настао парењем кобиле са мужјаком зебре. На десној страни је ждребе исте кобиле, али чији је отац био коњ. Експеримент је спровела влада САД, а резултати су објављени у књизи *Genetics in Relation to Agriculture* (Генетика у односу на пољопривреду) аутора Е. Б. Бабкока и Р. Клаусена (наведено у делу *The Science of Life* / Наука о животу, аутора Х. Џ. Велса, Џ. Хакслија и Г. П. Велса, око 1929. године).
Покушаји да се понове Мортонови резултати — које су спровели одгајивачи као што су Џејмс Косар Еварт (1889) и И. И. Иванов у резервату Асканија-Нова, укрштајући кобиле са зебрама — нису успели да потврде постојање телегоније. Утврђено је да ждребад могу имати пруге чак и када су рођена од кобила које се никада нису париле са мужјацима кваге или зебре. Дуготрајна посматрања паса (која је спровео Ланг) и голубова (Бел), обављена крајем 19. века, такође нису пружила никакве доказе који би поткрепили постојање телегоније. Експерименти са винским мушицама и пацовима из 1959. године такође нису потврдили телегонију.
Експерименти са врстом Аустралијска биолошкиња Анџела Џ. Крин (Angela J. Crean) — истраживачица у Центру за истраживање еволуције и екологије (Evolution & Ecology Research Centre) и Школи за биолошке, геолошке и науке о животној средини (School of Biological, Earth and Environmental Sciences) Универзитета Новог Јужног Велса — представила је 2013. године, на 14. конгресу Европског друштва за еволуциону биологију у Лисабону, рад под називом „Какав отац, такав син?” (Like Father, Like Son?)... у којем је изнела резултате истраживања еколошких аспеката негенетског наслеђивања, спроведеног заједно са Аном М. Копс (Anna M. Kopps) под менторством Расела Бондуријанског (Russell Bonduriansky); ово истраживање је открило феномен сличан телегонији код врсте мува *Telostylinus angusticollis* (породица Neriidae). Године 2014. објавиле су чланак заснован на овим налазима у часопису *Ecology Letters* под насловом „Поновни осврт на телегонију: потомство наслеђује стечену особину претходног партнера своје мајке” (Revisiting telegony: offspring inherit an acquired characteristic of their mother's previous mate).
Истраживачи су крупне мужjаке добијали тако што су их хранили исхраном богатом хранљивим материјама. Ситни мужјаци добијани су исхраном сиромашном хранљивим материјама. Мужјаци различитих величина парили су се са младим женкама, а након што су женке достигле полну зрелост, истраживачи су им мењали партнере. Иако је женка добила потомство са другим мужјаком, величина тог потомства била је одређена исхраном првог партнера. Претпоставља се да је ова појава узрокована апсорпцијом молекула из семене течности првог мужјака у незреле јајне ћелије женке.
С. Н. Лисенков — кандидат биолошких наука и виши научни сарадник на Катедри за биолошку еволуцију Биолошког факултета Московског државног универзитета „Ломоносов” — напоменуо је да, иако је студија „показала да се, бар под одређеним експерименталним условима, одређене стечене особине могу пренети са мужјака на потомство женке са којом се париo”, она такође истиче да је реч о „специфичном, негенетском наслеђивању стечених особина”, с обзиром на то да се „велика већина особина и даље преноси уобичајеним путем — путем гена, било да су метилисани или не, и то директно од оца и мајке”. Стога он закључује да налази аустралијске студије „ни на који начин не повећавају вероватноћу да претходни партнери женке могу оставити своје гене у њој”. А. Ју. Панчин — кандидат биолошких наука, виши научни сарадник на Институту за проблеме преноса информација „А. А. Харкевич” Руске академије наука (РАН) и члан Комисије РАН за борбу против псеудонауке и фалсификовања научних истраживања — напомиње да уочену појаву не би назвао „телегонијом”. Он објашњава да термин телегонија подразумева преношење специфичних наследних особина од првог мужјака — попут особина које су директно одређене генима (нпр. обојеност) — што би представљало „праву телегонију”. Он истиче да „величина мужјака није толико наследна колико стечена особина (која је последица одређене исхране)” и наглашава да је „сам ефекат веома неспецифичан”; У супротном, и полно преносиве болести би се могле сврстати у телегонију: „Први мушки партнер зарази жену ХИВ-ом; она касније добије дете са другим мушкарцем, а дете се рађа са ХИВ-ом. Дете показује особину присутну код мајчиног првог партнера — ослабљен имуни систем. И то представља преношење особине са првог мушкарца (између осталих) на све касније потомство те жене.” Штавише, Панчин наглашава да, пошто се студија фокусира на инсекте, „резултате не треба екстраполирати на људе”, наводећи следећи пример: „Ако сте млада жена, а ваш први мушки партнер је много јео и имао вишак килограма, то не значи да ће сва ваша деца бити гојазна. На крају крајева, ви сте жена, а не мува. Осим тога, ствар вероватно није у томе да је први мушкарац на неки начин јединствен, већ у томе што парење са мужјаком утиче на женку на начин који се код њеног потомства испољава не одмах, већ са одређеним закашњењем.” Све у свему, он закључује да рад аустралијских научника не представља „ону врсту телегоније (’науке о невиности’) у коју заговорници традиционалног морала желе да верују — а због које би, иронично, младе жене морале да почну да имају сексуалне односе што чешће и што раније са привлачним, снажним и интелигентним младићима, надајући се да ће се те особине пренети на децу рођену касније, чак и ако им је отац мање импресиван супруг”.
Објашњење феномена Према савременим схватањима, већина случајева који „демонстрирају феномен телегоније” заправо подразумева појаву особина код потомства које нису биле присутне код непосредних родитеља, али су постојале код даљих предака. Примери из уџбеника укључују појаву скривених (рецесивних) особина као резултат генетске сегрегације при одређеним комбинацијама родитељских генотипова, као и атавизме и спонтане секундарне мутације које обнављају генетску информацију измењену примарном мутацијом.
Телегонија из генетске перспективе Код сисара, свака сперматозоидна ћелија садржи хаплоидни (једноструки) скуп хромозома, а свака јајна ћелија садржи други хаплоидни скуп. Током оплодње настаје зигот са диплоидним (двоструким) скупом хромозома, а тај скуп наслеђује свака ћелија у телу сисара. Другим речима, тачно половина генетског материјала се наслеђује од донора сперме (оца), а друга половина од донорке јајне ћелије (мајке). Стога је мит о телегонији у супротности са савременим сазнањима о генетици и репродукцији.
Телегонија у јавној свести Идеја о телегонији примењивана је на концепте људског наслеђивања. Империјалисти су је користили да би дали објашњења за опадање броја домородачког становништва након контакта са Европљанима, заснована на претпоставци да жене из домородачких заједница постају мање плодне након полног односа са белцима. Деца коју су у каснијим браковима рађале удовице често су приписивана покојном супругу — иако то није увек било повезано са веровањима у телегонију. Емил Зола је концепт телегоније уврстио у свој роман *Мадлен Фера* (1868).
Концепт телегоније и даље је присутан међу појединим одгајивачима коња и паса, који избегавају парење расних животиња са онима које нису расне или са животињама друге расе. Они верују да је у таквим случајевима немогуће очекивати расно потомство од тих женки у будућим леглима — чак и ако се касније паре са расним мужјацима сопствене расе.
Заговорници различитих конзервативних политичких и верских идеологија користе концепт телегоније као аргумент у прилог чедности. У нацистичкој Немачкој, та идеја је подстакла талас антисемитизма.
Референце
Категорија:Застареле научне теорије