мини|десно|„Приношење жртве Молоху” у дјелу -{Bible Pictures and What They Teach Us}-, аутора Чарлса Фостера, 1897. Цртеж представља типичан приказ дјечијег жртвовања у илустрацијама из 19. вијека.

Жртвовање дјеце представља ритуално убијање дјеце с циљем задовољења или умиривања Бога, божанства, натприродних бића, односно ради очувања светог друштвеног поретка, лојалности племена, скупина или нација, како би се постигао жељени исход. Као такво, оно представља један од облика људског жртвовања. Сматра се да је дјечије жртвовање екстремни настанак идеје да што је важнији и вреднији предмет жртвовања, то је особа која га приноси преданија и побожнија.

Пракса дјечијег жртвовања у Европи и на Блиском истоку престала је у склопу вјерских и филозофских трансформација током периода касне антике.

Културе претколумбовске Америке

Археолози су пронашли остатке више од 140 дјеце која су жртвована у сјеверном обалском подручју данашњег Перуа.

Астечка култура мини|десно|Астеци су извршили жртвовање дјеце 1499. како би умирили гњевне богове који су поплапили Теночтитлан.

Астеци су надалеко познати по ритуалном жртвовању људи којим су настојали да умилостиве богове и васпоставе космолошку равнотежу. Иако састав жртава није у потпуности разјашњен, докази указују на то да су то већином били заробљени ратници и купљени робови. Међутим, приношење жртава није се ограничивало само на одрасле; шпански кодекси из 16. вијека биљеже и дјечије жртве посвећене астечким боговима кише. Археолози су 2008. ископали 43 жртве таквих ритуала, међу којима је било чак 37 дјеце. Ове жртве пронађене су поред Храма Р у Тлателолку, древном астечком граду на чијем се мјесту данас налази град Мексико. Храм Р био је посвећен боговима кише, попут Тлалока, Ехекатла, Кецалкоатла и Уицилопочтлија. Већина ископане дјеце (66%) била је млађа од три године; међу жртвама су идентификована 32 дјечака и 6 одраслих мушкараца, мада је пол било могуће са сигурношћу потврдити за 26 од укупно 38 особа.

Претпоставља се да се ово конкретно дјечије жртвовање одиграло током велике суше и глади од 1454. до 1457, што додатно поткрепљује теорију да су Астеци приносили људске жртве како би умилостивили богове. Анализа остеолошких и стоматолошких патологија показује да су многа дјеца принесена на жртву боловала од различитих здравствених тегоба, па се претпоставља да су свештеници Тлалока свјесно бирали дјецу са таквим обољењима. С обзиром на то да су жртве током ритуала обично оличавале сама божанства којима се жртвују, на овом локалитету пронађено је више жртвоване мушке дјеце управо због мушке природе астечких богова кише.

Култура Инка У култури Инка дјеца су жртвована у оквиру ритуала познатог као капакоча (), а њихова смрзнута тијела пронађена су на планинским врховима Јужне Америке. Прво такво тијело — дјевојчицу која је страдала од ударца у главу — пронашао је 1995. Јохан Рајнхард. Остале методе жртвовања обухватале су дављење или једноставно препуштање дјеце смрти на суровим планинским висинама; њима би претходно дали опијајући напитак, након чега би услед екстремне хладноће и недостатка кисеоника изгубили свијест и умрли од смрзавања. Инке и други народи прибегавали су жртвовању у тренуцима великих невоља и криза, проузрокованих погрешним разумевањем природних појава — попут разорних земљотреса, вулканских ерупција или масовне глади — што је за њих био знак да богове ваља умилостивити. Такође су вјеровали да ће принесена дјеца отићи у бољи загробни живот, гдје ће бити збринута.

Култура Маја

У култури Маја људи су вјеровали да натприродна бића имају моћ над њиховим животима, што је био један од главних разлога за жртвовање дјеце. Жртвовање се вршило превасходно ради умилостивљења тих бића, и то кроз обред познат као -{k'ex}-, који је представљао размјену или замјену. Путем -{k'ex}--а, новорођенче су служила као замјена за моћније људе. Вјеровало се, наиме, да натприродна бића прождиру душе утицајних и моћних појединаца, па су дјеца приношена као жртва како би се то спријечило. Сматрало се да су новорођенчад погодан дар због свог посебног, прелазног положаја (лиминалности), који их је блиско повезивао са свијетом духова. Исто тако, вјерује се да су родитељи у култури Маја сами нудили своју дјецу за жртвовање; умјетнички прикази говоре да је то за њих био изузетно потресан чин, али су му ипак приступали јер су вјеровали да ће њихово дијете наставити да живи и након смрти. Познато је и да су се ови обреди вршили у тачно одређеним околностима — слично другим мезоамеричким културама, жртвовање дјеце прибегавало се понајвише у временима криза и преломних тренутака, попут великих суша и глади.

О жртвовању дјеце свједоче и археолошки налази из гробница у којима су новорођенчад сахрањивана у урнама или керамичким посудама, али и бројни прикази у умјетности. Поједини примјери сачувани су на грнчарији и стелама, а трагови овог обичаја присутни су и у митологији, као и у њеним умјетничким представама.

Култура Моче мини|усправно|десно|Територија културе Моче.

Народ Моче из сјеверног Перуа практиковао је масовна жртвовања мушкараца и дјечака. Током археолошких ископавања 2011, 2014. и 2016, под пијеском локалитета Уанчакито-Лас Љамас из 15. вијека, пронађени су остаци 137 дјеце и троје одраслих, заједно са 200 лама. Ово жртвовање највјероватније је извршено током обилних киша, будући да се преко чистог пијеска налазио слој блата.

Култура Тимото-Куика

Народ Тимото-Куика исто тако је приносио људске жртве. Све до колонијалног доба, жртвовање дјеце потајно се одржало на локалитету Лагуна де Урао (Мерида). Овај обичај описао је хроничар Хуан де Кастељанос, наводећи да су се свечаности и жртвовање људи вршили у част Икаке, андске претколумбовске богиње.

Стари Блиски исток мини|десно|Р. А. Стјуарт Макалистер је изнео тврдње о жртвовању деце у преизраелском Гезеру. Танах

У Танаху се жртвовање људи помиње у склопу историјских обичаја старог Блиског истока. Током битке против Израела, краљ Моава приноси свог сина првенца и намјераваног насљедника као жртву паљеницу (-{olah}-, што је исти термин који се користи за храмско жртвовање). У Књизи пророка Михеја поставља се питање: „Хоћу ли дати првенца својега за пријеступ свој? Плод утробе своје за гријех душе своје?”, а одговор слиједи у ријечима: „Показао ти је, човјече, што је добро; и шта Господ иште од тебе осим да чиниш што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим?” Из Танаха се такође закључује да су Амонци приносили дјечије жртве Молоху.

мини|лево|Вавилонски цилиндрични печат који представља жртвовање дјетета.

Према стручњацима као што су Ото Ајсфелт, Пол Г. Моска и Сузан Акерман, Молох није био име бога, већ назив за посебан облик жртвовања дјеце који се практиковао у Израелу и Јудеји и који није напуштен све до Јосијиних реформи. У Танаху се у књигама попут Књиге о царевима, Левитске и пророка Јеремије помиње давање дјеце „молеку” (-{mōlek}-). Према Патрику Д. Милеру, ти обичаји жртвовања дјеце првобитно нису били дио јахвизма, већ су представљали увоз са стране. Франческа Ставракопулу то оспорава и тврди да су жртвовања била изворно присутна у Израелу, као дио настојања владарске лозе да обезбиједи сопствени опстанак.

У Књизи изласка стоји: „првенца између синова својих мени да даш”, што поједини аутори тумаче као потенцијални Јахвеов захтјев да му се прворођена дјеца Израелаца морају принети на жртву. Међутим, Џејкоб Милгром тврди да Јахве изричито забрањује жртвовање људи и да је у овом одломку, као и код Дана помирења, Јахве установио замјенске животињске жртве за људски гријех и откуп прворођенчади у израелским породицама (уп. Књизи изласка 13:11—16). Јахве такође поручује преко пророка Јеремије: „И саградише висине Тофету, који је у долини сина Еномова, да сажижу синове своје и кћери своје огњем, што нијесам заповиједио нити ми је дошло на ум”, што неки стручњаци тумаче као показатељ да се то некада сматрало средишњим дијелом Јахвеовог закона и воље.

Жртвовање Исака

мини|десно|Анђео спречава Аврама да жртвује свога сина у име Јахвеа, илустрација Јулијуса Шнора фон Каролсфелда из 1860. године.

У 22. глави Књиге Постања описује се жртвовање Исака, када Аврам веже свога сина да би га као жртву принио на гори Морији. То је био испит вјере, а Аврам пристаје на ову заповијест без поговора. Прича се завршава тако што анђео у посљедњем тренутку зауставља Аврама и чини жртвовање Исака сувишним, пружајући умјесто њега овна ухваћеног у ближњем жбуњу. Међутим, друга тумачења овог текста противрјече таквом исходу. На примјер, Мартин С. Бергман наводи: „Рабини Агаде тврдили су да је Исак био везан на жртвенику и спаљен у пепео, а да је прах његове жртве расут по гори Морији.” Маргарет Баркер истиче да се, према Књизи Постојања 22:19, „Аврам вратио у Вирсaвеју без Исака”, што сматра могућим знаком да је дјечак заиста био жртвован. Баркерова такође наводи да фреске у синагоги Дура-Европосу из 244. н. е. изричито приказују жртвовање Исака, након чега његова душа одлази на небо. Према Џону Д. Левенсону, дио јеврејске традиције такође је тумачио да је Исак био жртвован. Слично томе, њемачки теолози Кристијан Розе и Ханс-Фридрих Вајс сматрају да је Аврам заиста спровео жртвовање до краја, судећи по перфекту који се у граматичком смислу користи за опис тог чина.

Рабин Аврахам Кук, први главни рабин Мандатне Палестине, наглашавао је да је сам врхунац ове приче — заповијест Авраму да не жртвује Исака — њен суштински смисао: стављање тачке на обичај жртвовања дјеце и изражавање потпуне Божије одбојности према том ритуалу. Према Ирвингу Гринбергу, прича о жртвовању Исака симболизује забрану да се Бог обожава кроз жртвовање људи, и то у времену када је жртвовање људи било уобичајена пракса широм свијета.

Забрана у Књизи Левитској

У Књизи Левитској (18:21, 20:3) и Поновљеним законима (12:30–31, 18:10), Тора садржи низ анатема и закона којима се забрањује жртвовање дјеце и жртвовање људи уопште. Танах осуђује жртвовање људи као варварски обичај обожавалаца Вала (нпр. Псалам 106:37). Џејмс Кугел тврди да то што Тора изричито забрањује жртвовање дјеце указује на то да се та пракса дешавала и у самом Израелу. Библијски стручњак Марк С. Смит сматра да помињање „Тофета” у Књизи пророка Исаије (30:27–33) указује на прихватање жртвовања дјеце у раним јерусалимским обредима, те да закон у Књизи Левитској (20:2–5) који забрањује жртвовање дјеце представља одговор на ту праксу. Поједини научници наводе да су бар неки Израелити и Јудејци сматрали да је жртвовање дјеце било легитимна вјерска пракса.

Напомене

Референце

Литература