Кетпо

Кетпо () је село у Мађарској, у средишном делу државе. Село се налази у региону велике северне равнице, Јас-Нађкун-солношке жупаније у Мезетур јарашу.Основни подаци и поштански број селаНасеље са геоподацима]

Географија мини|лево|200п|Поглед на део Кетпоа мини|лево|200п|Инаугурација имена села написано ровашким писмом Село Кетпо (Kétpó) смештено је у југоисточном делу жупаније Јас-Нађкун-Солнок, на подручју окруженом са три града. Већи део земљишта чини ливадски чернозем. Место нема значајније природне водотокове, иако кроз његову територију пролази крак Главног канала Нађкуншаг (Nagykunság).Топографске информације

Суседна насеља су му Терексентмиклош (Törökszentmiklós) на северу, Кунчорба (Kuncsorba) на североистоку, Мезетур (Mezőtúr) на југоистоку, Мезехек (Mezőhék) на југу, Кенђел (Kengyel) на западу и Тисатење (Tiszatenyő) на северозападу. Иако се његова административна територија не граничи са градом Туркеве (Túrkeve), који је удаљен око 20 километара ваздушном линијом, близина тог града ипак утиче на живот локалног становништва.Подаци о насељу на iranyitoszamnavigator.huMagyarország kistájainak katasztere. Dövényi Zoltán. Друго, ревидирано и проширено издање. Budapest: MTA Földrajztudományi Kutatóintézet. 2010. 266. o.

Историја У праисторијско доба, као и током дугог периода након тога, простране равнице Кетпоа, које је одликовала мешавина повремених и сталних водених површина испресецаних привлачним сувим узвишењима, служиле су као погодно станиште. Захваљујући природној заштити овог подручја и његовој изузетној погодности за риболов, лов и сакупљање плодова, оно никада није остало ненасељено, штавише, чак су и људи из палеолита радо боравили у овом крају. Непосредан доказ за то пружају археолошки налази са оближњих локалитета у Кенђелу, Туркеви и Терексентмиклошу.Кратка историја насеља

Из периода старог века сачувано је мало опипљивих налаза, углавном фрагмената керамике и коњске опреме, будући да је насеље током сарматског доба заузимало периферан положај, смештено непосредно испред њихове одбрамбене линије, Черсовог шанца (Csörsz árka). Ипак, индиректни докази указују на то да је ово подручје имало значајну улогу у Атилино доба, служећи као веза између главног логора на Тиси (у близини данашњег Сегедина) и источних територија царства, управо се код данашњег места Кетпо могло скренути ка североистоку, удаљавајући се од непредвидиве Тисе, и упутити се ка планинским превојима Карпата.

У Кетпоу су откривени бројни археолошки налази који указују на то да су се овде населили Мађари из племена везира Онда. Мноштво артефаката и називи некадашњих и садашњих насеља у овој области (Kispó, Nagypó, Pusztapó, Póhamara, Póhalma) сведоче о томе да је ова територија била важно насељено подручје. Претпоставке су да је била реч о поседу клана по имену Пал (Paul, Poul или Paál). Тачно порекло овог клана остаје нејасно, будући да се међу следбеницима локалног владара (поглавара Онда) може препознати значајан број Кумана (укључујући саме Кумане, Печенезе и Огузе/Узе), а докази о њиховом присуству постоје и у суседним насељима. Иако њихова конкретна улога у Кетпоу није дефинитивно утврђена, а пошто мочварни терен није био погодан за ратарство, стога је вероватно да су се досељеници издржавали сточарством и риболовом, активностима карактеристичним за Печенезе тог доба. Један од изузетних археолошких налаза из тог периода је „Кетпоуски пехар” (Kétpói csésze), који служи као доказ да се овде, у време мађарског освајања, налазило важно средиште племенског поглавара.

У доба династије Арпадовића племенско средиште је временом прерасло у насеље, које се први пут помиње у Варадском регистру између 1208. и 1235. године; то указује на то да је реч о једном од најстаријих насеља у жупанији.

Монголска најезда је десетковала локално становништво, а краљ Бела IV је тај проблем решио између 1240. и 1242. године насељавањем Кумана на то подручје. У то време, територија Кетпоа представљала је једну од најјужнијих тачака куманског насељавања (изузев Кунсентмартона), што је касније утицало на верску организацију тог краја. На прелазу из 14. у 15. век, Жигмунд Луксембуршки је имао потребу за Нандорфехерваром (Београдом) покреће борбе против Турака, па га је, између осталих поседа, заменио за територију Кетпоа. Тај посед је прешао у руке српског деспота Ђурађа Бранковића, који је на то подручје населио знатан број српских и јужнословенских породица. Из тог периода забележено је да су постојала два насеља: Кишпо (Kispó) и Нађпо (Nagypó). Са приливом досељеника, пољопривреда је постала све доминантнија привредна грана у том региону.

У османском добу територија насеља потпадала је под надлежност и пореске обавезе тврђаве Терексентмиклош (Törökszentmiklós). Записи указују на то да су оба села имала цркве и да су заједно бројала приближно 200–300 становника. Ова област је постепено остајала без становништва услед сталних напада Османлија и татарских снага које су се бориле на њиховој страни, процес који је готово у потпуности окончан током Петнаестогодишњег рата (1591–1606). Иако је расељено становништво почело постепено да се враћа након мировног споразума, сама насеља су у то време већ била класификована као пусте (puszta),ненасељеног земљишта. До даљег осипања становништва дошло је након пораза у Ракоцијевом рату за независност, када је знатан део становништва оданог кнезу пресељен у Ракамаз.

Од 17. до 19. века, територија Кетпоа третирана је као удаљено насеље, пуста, припојено Мезетуру (Mezőtúr). Иако се Мезетур налазио у непосредном окружењу насеља из области Нађкуншаг (Nagykunság), сам није припадао тој групи, па су сходно томе и традиције Кетпоа у том погледу ослабиле. То је била последица чињенице да је ово подручје служило као кључна тачка на транспортној рути која је заобилазила мочварне пределе дуж реке Берећо (Berettyó), због чега је било изложено свим разарањима и пустошењима током протеклих векова.

Систем појединачних сеоских газдинстава Кроз историју, пуста (пространа отворена травната површина) служила је као основно окружење за сточарство, што је заузврат подстакло развој удаљених насеља и фарми (тање — tanyák). Како се сточарство у околини Мезетура модернизовало и ширило, а пољопривредници почели да обрађују земљу далеко од самог града, систем фарми је доживео експлозиван раст. Поска пуста је поново насељена, а њени становници су се углавном састојали од сељака, слугу на имању и сезонских пољопривредних радника. До краја 19. века, удаљена пољопривредна имања организовала су се у групе према локацији пољопривредних активности, чиме су настали главни издвојени делови данашњег места Кетпо (као што су Чали, Чикош-тања, Кесеру фалу, Цукорђајар, Месерош, Дерци-тања, Демепо и Чугарпарт). Савремено насеље Кетпо основано је 1952. године од становништва тих имања, које је бројало готово 4.000 људи, при чему се око 1.400 становника преселило у ново сеоско средиште. Према попису из 1728. године, територије двају поседа типа пуста (Киш-По и Нађ-По) нису биле раздвојене граничним ознакама, већ су се користиле заједнички. Земљиште је сматрано изузетно плодним, доносећи петоструки принос у односу на сваки посејани кебел (köböl) семена, за разлику од просечног троструког приноса.

На пашњаку се могло држати и до 400 грла стоке, али је због недостатка текуће воде било неопходно копати бунаре ради њиховог напајања. Од краја 19. века па надаље, сточарство на имањима у Кетпоу достигло је веома висок ниво. Говеда грофа Имреа Алмашија, која су обухватала сименталску и мађарску расу, као и расу борздереш (Borzderes), била су чувена широм жупаније. Културни и друштвени амбијент насеља развијао се не само кроз изградњу друштвеног дома, продавница, путева, електричне мреже и водовода, већ и захваљујући настојањима мештана да улепшају своје домове. Све већи број људи сели се са удаљених салаша, између 1945. и 1960. године изграђено је 128 нових породичних кућа, у село Кетпо које се развијало и нудило здравствену заштиту, добру саобраћајну повезаност и бројне друге погодности.

Демографија Године 2001, 100% становништва насеља се изјаснило као Мађари.Скуп података о националности пописа из 2001. године

Према попису из 2011. године, 88,4% становника изјаснило се као Мађари, а 0,7% као Румуни (11,6% се није изјаснило; укупан збир може премашити 100% услед двоструког изјашњавања). Део закона о попису и двојном изјашњавању Поред двојног изјашњавања и законски израз цигани. Законски је коректан али политички је упитан Верска структура је била следећа: римокатолици 7,6%, реформисти 17,3%, лутерани 0,3% и лица без верске припадности 56,7% (17,4% се није изјаснило).

Године 2022. 93,5% становништва изјаснило се као Мађари, 1,3% као Немци, 0,7% као Роми, 0,4% као Румуни, 0,2% као Бугари, а 2,3% као припадници других етничких група (6,3% се није изјаснило; укупан збир може премашити 100% услед двоструког изјашњавања). Према вероисповести, 17% су били реформисти, 5,4% римокатолици, 0,5% лутерани, 0,2% гркокатолици, 0,9% припадници других хришћанских заједница, 1,1% припадници других католичких заједница, а 48,4% лица без верске припадности (26,5% није дало одговор).

Референце

Спољашње везе Званична Веб−страница Жупаније и градови Мађарске Dr. Borovszky Samu

Категорија:Насељена места у жупанији Јас-Нађкун-Солнок