Атанасије I Манасија (; умро 29. јуна 1170), познат и као Атанасије III, био је грчки православни патријарх антиохијски од 1157. до 1170. године. Његов рани живот је слабо документован, али је познато да је био монах у манастиру Јована Богослова и да је саставио похвалу Христодулу Патмоском. Изабран је за патријарха 1157. године, али је боравио у Константинопољу, пошто су патријаршијски трон Антиохије држали католички прелати од оснивања Кнежевине Антиохије током Првог крсташког рата.

Атанасијев прелазак на свој трон био је повезан са заробљавањем кнеза Боемунда III од Антиохије у бици од стране муслиманског владара Нур ад Дина. Не могавши да сакупи откупнину потребну за своје ослобађање, Боемунд је затражио помоћ од византијског цара Манојла I Комнина, који је платио потребну суму, али је инсистирао на постављању грчког православног патријарха у Антиохији. Атанасије је устоличен у градској катедрали Светог Петра 1165. или 1166. године. Католички патријарх града, Емери од Лиможа, није одустао од свог права на трон, већ се повукао у оближњу тврђаву. Сиријски патријарх, Михаило Сиријски, такође је дошао у сукоб са Атанасијем. Атанасије је умро од повреда задобијених када се његова катедрала срушила током земљотреса, што је омогућило Емерију од Лиможа да поново заузме свој трон.

Рани живот мини|upright|Улаз у манастир Јована Богослова на Патмосу.

Порекло и рани живот Атанасија остају слабо документовани. Његово презиме, Манасија, потврђено је у синодалним документима, као и у Житију Атанасијевом, сачуваном у рукопису у манастиру Свете Катарине у Египту. То име се ретко појављује у каснијим записима, посебно током периода Палеолога (1261–1453). Једино Атанасијево сачувано дело, похвала Христодулу Патмоском, указује на то да је био монах у манастиру Јована Богослова на острву Патмос. У њему наводи да је текст саставио „по заповести и из послушности” — највероватније на захтев братије — док је био одсутан из манастира представљајући њену заједницу.

Патријархат

Титуларни патријарх Православни патријарси Антиохије били су одсутни са свог трона у Сирији од 1100. године, након оружаног сукоба између западноевропских владара града и Византинаца. Антиохија је била освојена од стране западноевропских снага током Првог крсташког рата, иако су Византинци наставили да истичу своје право на град, који је раније био главни град византијске провинције. Крсташи, широко познати као Франци, поставили су католичког патријарха у Антиохији, али византијски цареви су одбили да признају ову промену и наставили су да именују низ титуларних православних патријарха Антиохије, који су боравили у Константинопољу. Непознатог датума, титуларни патријарси су установили своју резиденцију у константинопољском манастиру Одигон.

Лука, други титуларни патријарх, умро је око 1156. године, а теолог Сотерих Пантевген изабран је за његовог наследника. Синоди у Константинопољу осудили су његово учење о причешћу 1156. и 1157. године, те је у мају 1157. проглашен неподобним за патријаршијски трон, пре своје епископске хиротоније. Византолог Албер Фаје тврди да је Атанасије највероватније изабран за патријарха исте године, јер није познат ниједан други претходни вршилац дужности.

Године 1158. византијски цар Манојло I Комнин повео је војску према северној Сирији да би осветио заједнички франачко-јерменски напад на византијско острво Кипар. Узнемирен приближавањем царске војске, Рене од Шатијона, франачки кнез Антиохије, кренуо је на покајничко путовање у царев логор у Мамистри, где је прихватио византијски сузеренитет над својом кнежевином и обећао да ће вратити православног патријарха у Антиохију. Ако је Фајеова претпоставка у вези са годином Атанасијевог именовања тачна, Атанасије је био тај патријарх којег је Манојло намеравао да врати на антиохијски трон. Цар је убрзо одустао од овог плана. Историчар Бернард Хамилтон сугерише да је то учинио зато што би инсистирање на томе угрозило пријатељске односе са крсташким државама и његов савез са папством, кључним партнером у његовом супротстављању светоримском цару Фридриху I Барбароси.

Божић 1161. године један је од ретких поуздано потврђених датума у Атанасијевом животу. Тог дана је помагао Луки Хрисовергу, васељенском патријарху, приликом брачног благослова Манојла и Марије Антиохијске у Аја Софији. У марту 1166. године, Атанасије је учествовао на синоду сазваном у Константинопољу да би се испитало значење Христових речи у Јеванђељу по Јовану: „Отац мој већи је од мене” (). Фаје тврди да обе прилике указују на то да је Атанасије још увек боравио у Константинопољу. Хамилтон сматра да је Атанасије већ боравио у Антиохији као патријарх када је присуствовао синоду.

У Антиохији мини|Крсташке државе око 1165. године.

Атанасијево ступање на патријаршијски трон у Антиохији проистекло је из политичких догађаја који су ојачали византијски утицај на Кнежевину Антиохију. У бици код Харима у августу 1164. године, удружене снаге Боемунда III од Антиохије, Ремона III од Триполија и Константина Каламана, византијског гувернера Киликије, одлучно је поразио Нур ад Дин, муслимански владар Алепа и Дамаска. Тројица хришћанских вођа су заробљена и нису могла да сакупе откупнину коју је тражио Нур ад Дин. Боемунд је отпутовао у Константинопољ да затражи помоћ од Манојла, свог шурака и сизерена. Манојло је пристао да обезбеди потребна средства под условом да Боемунд пристане на повратак православног патријарха у Антиохију.

Историчари Ендру Д. Бак и Кевин Џ. Луис датирају Атанасијев долазак у Антиохију у 1165. годину, док Фаје тврди да Атанасије није напустио Константинопољ пре марта 1166, напомињући да су источни патријарси присуствовали синодима у Константинопољу само када су физички били присутни у граду. Атанасије је пратио Боемунда у Антиохију, где је устоличен у катедрали Светог Петра. Актуелни католички патријарх града, Емери од Лиможа, повукао се у патријаршијску тврђаву Кусаир (данашњи Алтинозу, Турска) и екскомуницирао оне католичке становнике Антиохије који су признали Атанасија за патријарха. Ове догађаје бележи само прелат Сиријске (или Јакобитске) цркве, Михаило Сиријски, који је одржавао пријатељске односе са католичким свештенством, али није веровао грчким православцима, које је сматрао мање толерантним према Сиријској цркви.

Религиолог Кристофер Макевит примећује да је Атанасијево „присуство у граду било стални подсетник на Манојлову доминацију” над Кнежевином Антиохијом. Папа Александар III није се противио Атанасијевом постављању; Хамилтон ово приписује чињеници да су папини северноиталијански савезници у великој мери зависили од византијских субвенција у свом супротстављању Фридриху Барбароси. Он такође примећује да Атанасије није заменио своје католичке суфраганске епископе православним прелатима, нити је уклонио католичке канонике из антиохијске катедрале. Луис тврди да су православни прелати потиснули католичке бискупе „у неколико других епархија у оквиру патријаршије”, иако признаје да „нема дефинитивних доказа” о постојању православних епископа у било којој од бискупија Грофовије Триполи, које су такође биле под јурисдикцијом антиохијских патријарха.

Михаило Сиријски предузео је обимну турнеју по Киликијској Јерменији, Кнежевини Антиохији и Краљевини Јерусалим након свог постављања за новог сиријског патријарха Антиохије 1166. године. Током овог путовања, сусрео се са католичким патријархом Јерусалима, Амалриком од Несла, и прогнаним патријархом Емеријем, али је одлучно одбио да посети Атанасија. Године 1168, настала је дуготрајна контроверза између грчког и сиријског свештенства, о чему сведочи обимна преписка која се наставила све до 1171. године. Преписка је проистекла из на крају неуспешног покушаја цара Манојла да ојача своју позицију заштитника хришћана северне Сирије обезбеђивањем помирења са Сиријском и Јерменском црквом под вођством Православне цркве.

Смрт У јуну 1170. године, Блиски исток погодио је земљотрес. Два средњовековна извора, Gestes des Chyprois и хроника која се приписује Смбату Спарапету, наводе да је погодио Антиохију 29. јуна, на празник Светог Петра и Светог Павла. Двојица сиријских аутора, Михаило Сиријски и Бар Ебреј, бележе да је земљотрес уништио „велику цркву Грка” (Катедралу Светог Петра). Михаило даље наводи да се зграда срушила на Атанасија, који је пронађен жив, али је преминуо док су га износили из града. Франци у Антиохији протумачили су Атанасијеву смрт као манифестацију божанског гнева, а прогнани католички патријарх наставио је да врши своју дужност. Михаило Сиријски приповеда да је Боемунд III од Антиохије отпутовао у Кусаир да лично убеди патријарха Емерија да се врати. Атанасијев наследник на месту православног патријарха Антиохије, Кирил II, никада није посетио свој трон и остао је у Константинопољу током целог свог мандата.

Референце

Литература

Додатна литература

Категорија:Грчки православни патријарси Антиохије Категорија:Кнежевина Антиохија Категорија:Умрли 1170.