мини|Одрасла јединка са младунчетомТавеуни, Фиџи
Аустралијска сврака () је црно-бела птица певачица пореклом из Аустралије и јужне Нове Гвинеје, која је уведена на Нови Зеланд и фиџијско острво Тавеуни. Иако се некада сматрало да представља три засебне врсте, данас се класификује као једна врста са девет признатих подврста. Као члан породице Artamidae, аустралијска сврака је смештена у сопствени род Gymnorhina и најсроднија је са црном месарком (Melloria quoyi). Није у блиском сродству са евроазијском свраком (Pica pica) нити са било којим другим птицама познатим као свраке, које припадају породици врана (Corvidae).
Одрасла аустралијска сврака је прилично робустна птица, дужине од 37 до 43 cm, са црно-белим перјем, златносмеђим очима и чврстим, клинастим, плавичасто-белим и црним кљуном. Мужјак и женка су сличног изгледа, али се могу разликовати по шарама на леђима. Мужјак има чисто бело перје на потиљку, док код женке то бело перје прелази у сиво. Захваљујући дугим ногама, аустралијска сврака више хода него што се гега или скакуће и доста времена проводи на тлу.
Описана као једна од најбољих птица певачица у Аустралији, аустралијска сврака има широк спектар сложених вокализација. Сваштојед је, а највећи део њене разноврсне исхране чине бескичмењаци. Углавном је седентарна и територијална широм свог ареала. Као честа и широко распрострањена врста, добро се прилагодила људским насељима и позната је птица паркова, вртова и пољопривредних газдинстава у Аустралији и на Новој Гвинеји. Ову врсту често хране домаћинства широм Аустралије, али у пролеће (а повремено и у јесен) мањина сврака које се размножавају (скоро увек мужјаци) постаје агресивна, обрушавајући се и нападајући оне који се приближе њиховим гнездима. Истраживања су показала да свраке могу препознати најмање 100 различитих људи и да је мања вероватноћа да ће напасти појединце са којима су се спријатељиле.
Преко 1.000 аустралијских сврака уведено је на Нови Зеланд од 1864. до 1874. године, али се касније сматрало да потискују домаће птице и сада се третирају као штеточине. Такође су уведене на Соломонова Острва и Фиџи, где се не сматрају инвазивном врстом. Аустралијска сврака је маскота неколико аустралијских и новозеландских спортских тимова, укључујући Колингвуд свраке (Collingwood Magpies), Western Suburbs Magpies, Порт Аделејд свраке (Port Adelaide Magpies) и, на Новом Зеланду, Хокс Беј свраке (Hawke's Bay Magpies).
Таксономија и номенклатура Аустралијску свраку је први пут описао у научној литератури енглески орнитолог Џон Латам 1801. године као Coracias tibicen, на основу примерка сакупљеног у региону луке Порт Џексон. Њен латински епитет изведен је из старогрчке речи „gumnos” (голо) и „rhis” или „rhinos” (ноздрве), алудирајући на њене непокривене ноздрве, док латинска реч tibicen значи „фрулаш” и односи се на мелодичан пев ове птице.
Рани забележени народни назив је „piping poller”, исписан на слици Томаса Вотлинга, припадника групе сликара познате као Сликари из Порт Џексона, насталој између 1788. и 1792. године. Други коришћени називи укључивали су фрулашка врана-сврачак, фрулашки сврачак, фрулаш, Меги, птица-фрула и птица-оргуље. Термин „сврака-звонарка” (bell-magpie) предложен је како би се врста лакше разликовала од правих сврака из породице врана, али није шире прихваћен.
Локални староседеоци из народа Еора и Даруг у басену Сиднеја користили су називе Tarra-won-nang, djarrawunang, wibung и marriyang. Booroogong и garoogong биле су речи народа Вирађури, док су викторијански термини укључивали carrak (Јардвађали), kuruk (западни викторијански језици), kiri и kurikari. Међу народом Камиларои, позната је као burrugaabu, galalu или guluu. У Западној Аустралији позната је као warndurla међу народом Јинђибарнди из централне и западне регије Пилбара, и koorlbardi међу народима Нунгар на југозападу. У Јужној Аустралији, где је државни симбол, носи имена kurraka, murru, urrakurli, goora, konlarru и tuwal.
Птица је добила име због сличности у боји са евроазијском свраком, јер је била уобичајена пракса раних европских досељеника да биљкама и животињама дају имена по европским панданима. Међутим, евроазијска сврака је члан породице врана (Corvidae), док је њен аустралијски пандан смештен у породицу Artamidae. Деле само исти кладус (Corvides). Сродност аустралијске свраке са месаркама (butcherbirds) и куравонзима (currawongs) рано је препозната, па је Џон Алберт Лич сместио ова три рода у породицу Cracticidae 1914. године, након проучавања њихове мускулатуре. Амерички орнитолози Чарлс Сибли и Џон Алквист препознали су блиску сродност између ластавичарки (woodswallows) и месарки 1985. године и спојили их у кладус Cracticini, унутар породице Artamidae.
Аустралијска сврака смештена је у сопствени монотипски род Gymnorhina, који је увео енглески зоолог Џорџ Роберт Греј 1840. године. Име рода потиче од старогрчког gumnos за „голо” и rhis, rhinos „ноздрве”. Неки стручњаци, попут Глена Стора 1952. године, као и Леслија Кристидиса и Волтера Боулса у њиховој листи из 2008. године, сместили су аустралијску свраку у род месарки Cracticus, тврдећи да њена адаптација на живот на тлу није довољна да би се сматрала засебним родом.
Молекуларно-генетичка студија објављена 2013. показала је да је аустралијска сврака сестрински таксон црне месарке (Melloria quoyi), и да су ове две врсте заједно сестринске кладусу који укључује остале месарке из рода Cracticus. Сматра се да се предак ове две врсте одвојио од осталих месарки пре 8,3 до 4,2 милиона година, током касног миоцена или раног плиоцена, док су се саме две врсте раздвојиле током плиоцена (пре 5,8–3,0 милиона година).
Током већег дела двадесетог века, аустралијска сврака била је подељена на три врсте у литератури: црнолеђа сврака (G. tibicen), белолеђа сврака (G. hypoleuca) и западна сврака (G. dorsalis). Касније је примећено да се лако укрштају тамо где им се територије преклапају, при чему су хибридне свраке са сивим или пругастим леђима веома честе. Џулијан Форд их је 1969. године рекласификовао у једну врсту, што је прихватила већина новијих аутора.
Подврсте Данас се сматра да постоји девет подврста аустралијске свраке, иако постоје велике зоне преклапања са прелазним формама између таксона. Постоји тенденција да птице постају веће са повећањем географске ширине, па су јужне подврсте веће од оних на северу, са изузетком тасманијске форме која је мала. Првобитни облик, познат као црнолеђа сврака и класификован као Gymnorhina tibicen, подељен је на четири црнолеђе расе:
G. tibicen tibicen, номинална подврста, представља велику подврсту која живи у југоисточном Квинсленду, од околине залива Мортон преко источног Новог Јужног Велса до града Морује, готово до границе са Викторијом. Ограничена је на приобална или приморска подручја источно од Великих разводних планина. G. tibicen terraereginae се среће од Полуострва Кејп Јорк и заливског региона на југ преко Квинсленда до обале између залива Халифакс на северу и јужно до реке Мери, те у централном и западном Новом Јужном Велсу и северној Јужној Аустралији. Ово је подврста мале до средње величине. Перје је исто као код подврсте tibicen, иако женка има краћи црни врх репа. Крила и тарзус су краћи, а кљун је пропорционално дужи. Први ју је описао Грегори Метјуз 1912. године, а њено латинско име је превод речи „Queensland” (краљичина земља). Укрштање са великом белолеђом подврстом tyrannica јавља се у северној Викторији и југоисточном Новом Јужном Велсу; прелазни облици имају црне траке различитих величина у подручју белих леђа. Троструко укрштање одвија се између града Беге и залива Бејтманс на јужној обали Новог Јужног Велса. G. tibicen eylandtensis живи од регије Кимберли у северној Западној Аустралији, преко Северне Територије кроз Арнемову земљу и острво Грут Ајланд до заливског региона. То је мала подврста са дугим и тањим кљуном, а птице са Грут Ајланда су можда чак и мање од оних са копна. Има уску црну завршну траку на репу и уску црну траку; мужјак има велики бели потиљак, а женка бледосиви. Овај облик је први описао Хенри Лук Вајт 1922. године. Укршта се са подврстом terraereginae југоисточно од Карпентаријског залива. G. tibicen longirostris, дугокљуна сврака, налази се широм северне Западне Аустралије, од Залива ајкула до Пилбаре. Име јој је 1903. дао Алекс Милиган. Ово је подврста средње величине са дугим танким кљуном. Милиган је спекулисао да се кљун можда прилагодио локалним условима, због којих су птице морале ловити опасне шкорпионе и пауке. Постоји широка зона укрштања са западном подврстом dorsalis у јужно-централној Западној Аустралији од Залива ајкула на југ до реке Мурчисон и на исток до Велике Викторијине пустиње.
Белолеђа сврака, коју је Џон Гулд првобитно описао као Gymnorhina hypoleuca 1837. године, такође је подељена на расе: G. tibicen tyrannica, веома велика белолеђа форма присутна од залива Туфолд Беј на крајњој јужној обали Новог Јужног Велса, преко јужне Викторије јужно од Великих разводних планина све до региона Куронг у југоисточној Јужној Аустралији. Први су је описали Ричард Шод и Ијан Џ. Мејсон 1999. године. Има широку црну траку на репу. G. tibicen telonocua се среће од Кауела на југ на полуострвима Ер и Јорк у јужној Јужној Аустралији, као и у југозападним Голер планинама. Описана од стране Шода и Мејсона 1999. године, њено име подврсте је анаграм речи leuconota (белолеђа). Веома је слична подврсти tyrannica, али се разликује по краћем крилу и чињеници да је светлија и мања. Кљун је релативно кратак у поређењу са другим подврстама. Прелазни облици се налазе у планинама Маунт Лофти и на острву Кенгур. G. tibicen hypoleuca данас се односи на малу белолеђу подврсту са кратким компактним кљуном и кратким крилима, која се налази на острвима Кинг и Флиндерс, као и на Тасманији. Западна сврака, G. tibicen dorsalis, првобитно је описана као засебна врста од стране Арчибалда Џејмса Кембела 1895. године, а живи у плодном југозападном углу Западне Аустралије. Одрасли мужјак има бела леђа и највише личи на подврсту telonocua, иако је нешто већи са дужим кљуном, а црни врх репа му је ужи. Женка је необична по томе што има љуспаст црни или браонкасто-црни плашт и леђа; тамно перје на тим местима има беле ивице. Како перје стари и ивице се троше, ово подручје постаје све црње. Оба пола имају црна бедра. Новогвинејска сврака, G. tibicen papuana, је мало позната подврста пронађена на југу Нове Гвинеје. Одрасли мужјак има углавном бела леђа са уском црном пругом, а женка црнкаста леђа; црно перје овде има беле врхове, слично подврсти dorsalis. Има дуг и дубок кљун налик подврсти longirostris. Генетички је уско повезана са западном линијом аустралијских сврака која обухвата подврсте dorsalis, longirostris и eylandtensis, што сугерише да су њихови преци насељавали саване које су представљале копнени мост између Нове Гвинеје и Аустралије и биле потопљене пре око 16.500 година.
Опис 140px|мини|Непотпуно одрасла јединка, са тамним шареницама и мање израженим перјем, Аустралијска национална ботаничка башта, Канбера Одрасла сврака варира од 37 до 43 cm у дужини са распоном крила од 65 до 85 cm, и тежи од 220 до 350 g. Њен робустан клинасти кљун је плавичасто-бео, оивичен црном бојом, са малом куком на врху. Црне ноге су дуге и снажне. Перје је чисто сјајно црно-бело; оба пола код свих подврста имају црне главе, крила и доњи део тела са белим раменима. Реп има црну завршну траку. Потиљак је бео код мужјака и светло сивкасто-бео код женке. Зреле свраке имају мутне црвене очи, за разлику од жутих очију куравонга и белих очију аустралијских гаврана и врана. Главна разлика између подврста лежи у шарама попут „седла” на леђима испод потиљка. Црнолеђе подврсте имају црно седло и бели потиљак. Белолеђе подврсте имају потпуно бео потиљак и седло. Мужјак западне аустралијске подврсте dorsalis такође има бела леђа, али је еквивалентно подручје код женке љуспасто црно.