Јанко Јанковић (Крагујевац, 26. август 1909 — Београд, 27. април 1944) био је службеник квислиншке Специјалне полиције током Другог светског рата и сарадник Народноослободилачког (партизанског) покрета.
У младости је био фудбалер Шумадије из Крагујевца, а 1930. је почео да ради као писар у Одељењу кривичне полиције у Београду. Маја 1940. постао је шеф картотеке Опште полиције при Управи града Београда. Исте године, преко једног рођака, повезао се са члановима илегалне Комунистичке партије и почео да сарађује са њима дајући им поверљиве податке из полиције.
Након окупације Југославије, априла 1941, уз препоруку КПЈ, прихватио је позив Драгог Јовановића да ради у Специјалној полицији. Његова сарадња са комунистима била је веома значајна за опстанак и деловање Народноослободилачког покрета у окупираном Београду. Везу је одржавао најпре са Цаном Бабовић, а касније преко специјалних курира, а имао је и контакте са Благојем Нешковићем, секретаром ПК КПЈ за Србију. Као шеф полицијске картотеке могао је да уништава и мења делове картона илегалаца за којима су трагали Гестапо и Специјална полиција. Обавештења која је давао покрету односила су се на спискове лица за хапшење, важнија саопштења полиције и извештаје. Посебну важност имали су записници са саслушања ухапшених припадника покрета, што је руководству покрета омогућавало да сазна како су се ухапшени држали пред полицијом, као и шта су одали. Ово је такође много допринело у откривању убачених агената у Народноослободилачки покрет.
Његов обавештајни рад за покрет отпора откривен је октобра 1943. у великој полицијској провали у београдску партијску организацију, после хапшења Вере Милетић и Василија Бухе. Упркос мучењу од стране бивших колега након хапшења, није одао никог од својих сарадника, а сарадњу са комунистима је признао само за један период 1943. године. Крајем исте године пребачен је у затвор Гестапоа, где је настављена истрага над њим. У логор на Бањици, пребачен је половином априла 1944. и недуго потом стрељан на Централном гробљу, заједно са бившим полицијским агентом Цветком Црњаком.
Биографија Рођен је 26. августа 1909. године у Крагујевцу. Отац му се звао Чедомир, а мајка Стојна и били су пореклом из Ужица. Као дете је запамтио аустроугарску окупацију Краљевине Србије. Отац му је умро 1916. од последица злостављања приликом заробљавања у Крушевцу. Након очеве смрти, породица је живела веома тешко, услед слабог материјалног стања.
Након завршетка основне школе, уписао је гимназију, али је 1926. године, након завршених шест разреда, морао да прекине школовање и запосли се. Активно се бавио фудбалом и био један од бољих играча фудбалског клуба Шумадија, а почетком 1928. је прешао у Београд, у тада престижни Спортски клуб Југославија. На лето исте године отишао је код брата у Варшаву, где је играо у клубу Полонија. Крајем исте године вратио се у Крагујевац, где је поново играо за Шумадију, која га је као сиромашног играча материјално издржавала.
У пролеће 1929. прешао је у Београд, где се запослио као писар-евидентичар у Општој државној болници. Потом је отишао на одслужења војног рока, који је током 1932. и 1933. одслужио у Нишу и Скопљу. Након војске, вратио се у Београд, где се октобра 1934. запослио као писар у Одељењу кривичне полиције Управе града Београда. Почетком 1938. доживео је породичну трагедију, када је чистећи службени пиштољ, случајно ранио супругу Стојанку, рођену Стефановић, учитељицу из Ваљева. Од последица рањавања, она је убрзо преминула, а бригу о њиховом сину Драгану, старом свега неколико месеци, преузела је женина мајка.
У слободно време дружио се са Крагујевчанима, који су боравили у Београду, ради посла или су студирали, а многи од њих су припадали револуционарном комунистичком покрету. Дружећи се са њима, почео је и сам да са симпатијама гледа на комунизам и Совјетски Савез. Неколико пута је помагао студентима, припадницима револуционарног студентског покрета, приликом њиховог преноса илегалног партијског материјала и летака из Београда у Крагујевац. Маја 1940. постављен је за шефа картотеке Опште полиције при Управи града Београда. Истовремено се преко свог даљег рођака, револуционара Немање Марковића повезао са члановима Покрајинског комитета КПЈ за Србију и почео да им пружа обавештења о раду антикомунистичког одсека Управе града Београда. Такође, његова рођака Боса Ђорђевић, иначе супруга мајора Југословенске војске, била је активна у женском покрету и повезана са илегалном Комунистичком партијом (КПЈ), а касније постала и њен члан.
Након повезивања са Покрајинским комитетом КПЈ, везу са Јанковићем одржавала је Спасенија Цана Бабовић. Она је од руководства КПЈ одабрана за овај задатак као веома поверљива особа, која је у Партији била изузетно цењена због свог држања пред полицијом приликом хапшења 1937. године, након чега је добила Партијско признање „Херој ћутања“. Недуго након успостављања везе са Комунистичком партијом Југославије, Јанковић је примљен у њено чланство.
Рад у Специјалној полицији У току Априлског рата 1941. био је мобилисан у Југословенску војску и са својом јединицом стигао је до Чачка, али се она ту расула услед капитулације. Избегао је заробљавање и вратио се у окупирани Београд. Већ крајем априла 1941. немачки војни командант Београда поставио је Драгог Јовановића за изванредног комесара Града Београда и дао му задатак да поново организује београдску полицију. Међу осталима, Јовановић је позвао и Јанковића да уђе у нову полицију, која је добила назив Специјална полиција Управе града Београда. Приликом доношења одлуке о прихватању ангажовања у квислиншкој полицији, Јанковић се колебао, али је на инсистирање Цане Бабовић прихватио понуду. У Специјалној полицији је обављао свој предратни посао шефа картотеке. Овај посао му је у великој мери помогао у сарадњи са Народноослободилачким покретом (НОП) пошто је имао увиде у записнике са саслушања ухапшених другова, а могао је и да уништава и мења делове картона илегалаца за којима су трагали Гестапо и агенти Специјалне полиције.
250п|мини|Зграда на Обилићевом венцу 4, у којој се од 1941. до 1944. налазило седиште и затвор Специјалне полиције
Јуна 1941. године, благовремено је обавестио Покрајински комитет КПЈ за Србију о великој акцији хапшења свих лица која су у предратној полицијској архиви била евидентирана као комунисти или њихови симпатизери, а која је требала да почне од 22. јуна 1941, односно дана пре почетка напада на Совјетски Савез. Након добијене информације, већина чланова КПЈ у Београду је прешла у илегалу и на тај начин се спасла хапшења. Везу са њим одржавала је и даље Цана Бабовић, у стану његове сестре Босе Ђорђевић, а био је консултован и приликом планирања акције спасавања Александра Ранковића, 29. јула 1941. године. У јесен 1941. предао је Цани копију записника са саслушања Ратка Митровића Шиље, члана ЦК СКОЈ-а, који је након хапшења у августу исте године, почео да сарађује са полицијом. Ово је било веома значајно за партијску организацију у Београду, која је сазнала да је Митровић издајник и упозорила све другове који су са њим били у вези, чиме је делимично заустављено ширење полицијска провале. У току ове провале, издајом Душана Грубача, члана Месног комитета КПЈ за Београд, полиција је ухапсила Вукицу Митровић, рођену сестру Ратка Митровића. Упркос мучењима у полицији, она никога није одала, иако је једно време одржавала везу између Јанковића и Милоша Матијевића Мрше, секретара Месног комитета КПЈ за Београд.
Након одласка Цане Бабовић у партизане, новембра 1941. године, контакт са Јанковићем најчешће је одржавала Брана Перовић, а понекад и лично Благоје Нешковић, секретар ПК КПЈ за Србију. Како би одржали правила строге илегале, Брана Перовић и Јанко Јанковић се никада нису лично срели. Наиме њихов сусрет се одржавао у стану Босе Ђорђевић, на Врачару, на начин што би Јанковић доносио материјале и остављао у соби, у коју је након његовог изласка улазила Брана Перовић, преписивала их и одлазила. У документима која је Јанковић доносио био је материјал од великог значаја за Народноослободилачки покрет у Београду, али и Србији, јер се у њему налазила разна полицијска документација — доставе, саслушања, изјаве које су ухапшеници давали и друге ствари. Преко ових материјала, откривани су шпијуни и агенти који су били убачени у покрет, као и сазнавано како се ко од ухапшеника држао пред иследницима. Једном приликом Јанковић је донео препис упутства које је Бошко Бећаревић, шеф Четвртог антикомунистичког одељења Специјалне полиције, одржао полицијским агентима о начину на који треба поступати при праћењу и хапшењу сумњивих особа. Истог дана овај документ је доспео у руке Благоја Нешковића, који је потом одмах преузео поступке да се сви партијски активисти упозоре на начин како се требају понашати.
200px|мини|лево|Божидар Бећаревић, један од шефова Специјалне полиције и Јанковићев кум и друг из школских дана
Посебно важан сегмент сарадње са Јанковићем, за Покрајински и Месни комитет КПЈ, био је откривање сарадника полиције у својим редовима. То се посебно односило на оне активисте и чланове који су били хапшени па потом пуштани на слободу. Они су тада својој партијској вези морали да дају писмене изјаве о томе шта су рекли приликом саслушања, које су потом упоређиване са копијама правих записника са саслушања, који су добијани од Јанковића. На овај начин организација се штитила од оних који су у истрази пристали на сарадњу са полицијом. Известан број чланова, па чак и функционера Партије, није издржао физичку или психичку тортуру, након чега се одлучивао за издају у којој је одавао имена другова са којима је сарађивао, а неки су пуштани на слободу како би након изласка наставили са радом за полицију. Један од издајника, који је откривен уз Јанковићеву помоћ био је Жика Петровић Дебели, секретар Другог рејонског комитета КПЈ у Београду. Априла 1942. на Петровићево инсистирање у партизане у Срем је упућен Лука Мркшић, иако је првобитни план Покрајинског комитета КПЈ за Србију био да се упути у јужну Србију. Након Мркшићевог одласка из Београда, Петровић који је био врбован од стране полиције, почео је да открива људе са којима је сарађивао. Најпре су ухапшени другови из Штампарије таксених и поштанских марки, а потом из Опште државне болнице. Ова хапшења људи са његовог терена правдао је наводним хапшењем Мркшића и његовом издајом. Контактом Месног комитета са Јанковићем, откривено је да се Мркшић не налази међу ухапшеницима Специјалне полиције, а касније је откривено и да је Жика Петровић издајник.