250px|мини|Класична гитара
Гитара је жичани инструмент. Најчешће има 6 жица [e - h - g - d- a - e], које звуче октаву ниже. Звук се постиже окидањем жица прстима или трзалицом (плектроном, плектрумом). Најчешћи систем квартно-терцног штимовања (италијански штим) користи за три дубље - басове жице тонове: велико Е и А и мало d, а за три тање, мелодијске струне: мало g и h и e. Музичка нотна литература за гитару записана је за октаву више него што стварно звучи. Као изузетно подесан хармонски инструмент гитара има велику примену у камерној музици, где до изражаја долази њена пратећа (корепетитивна улога), али ништа мање није заступљена ни у солистичком - уметничком музицирању. Музички инструмент гитара глобално је данас један од најзаступљенијих и најпопуларнијих кордофона, са запаженом позицијом и у музичком животу Балкана.
Претеча гитари, поклапа се са открићем и коришћењем ловачког лука, у периоду палеолита, око 30 000 до 15 000 пре нове ере, на просторима данашњег афричког континента. При наглом одапињању разапете тетиве, биљног или животињског порекла, прачовек је морао уочавати карактеристични пропратни шум.
Од оваквог примитивног праузора даља еволуција инструмента, његова експанзија и дивергенција, текли су сукцесивно, различитог квалитета и интензитета. У циљу појачавања звучног волумена формирана су резонантна тела (корпуси) разноврсних облика, са посебно конструисаним вратовима, а у настојању диференцирања висине тонова и обогаћивања звучне палете, на инструментима је усавршено темперирање тонског система и мењан број струна (жица). У раздобљу старог века, у музичким праксама народа чије су културе биле на израженијем нивоу, среће се већ врло богат репертоар трзалачких кордофона. По облику, величини и конструкцији, многобројни варијетети харфи, лира и лаута били су комплекснијег изгледа и имали су посебног значаја у свакодневном животу људи древних цивилизација, попут Месопотамије, Египта, Персије, затим арапског, јеврејског и других народа Блиског и Средњег истока. Ове колевке музичке културе били су први расадници трзалачких жичаних инструмената, који се потом преносе и спорадично јављају и на југоисточном европском тлу.
Сматра се да гитара води порекло са Блиског истока. Реч гитара и потиче из (Персије). Гит значи музика, а тар жица.
Гитара је постала популарна у 14 веку, када је доспела у Шпанију. Композиције на гитари писали су Гарсија, Шуберт, Паганини итд. Захваљујући својим тонским и техничким могућностима, као звучно изражајно средство, гитара је изборила подједнако експонирану улогу у солистичкој и камерној музици. Присутна у различитим музичким жанровима, њена еволуција прати дуги историјски развој свеукупне људске цивилизације. Имајући у виду доминацију појединих жичаних рођака гитаре и у старијим стилским епохама, трзалачки кордофони су у целини били и остали изузетно важан чинилац свеукупне музичке и културне сцене. Данас се гитара највише користи у рок и метал музици. По наводима Завода за статистику Р. Србије из децембра 2004. године 3% становништва Србије поседује гитару, а само 1% клавир.
Обимну књигу о развоју гитаре на Балкану са библиографијом музиколошких студија и чланака објавио је гитариста, музиколог и педагог, Урош Дојчиновић.
Пре њега развој гитаристичке уметности на Балкану нико није обрађивао.
Типови гитара Гитара је жичани инструмент с типично 6 жица. Звук се производи окидањем жица десном руком док се левом врши притисак на жице на врату гитаре чиме се добијају различити тонови. Врсте гитара су: Класична гитара (6 жица) - исто позната као Шпанска гитара. Прве три жице су од најлона, док три задње су од метала (бронза, челик итд). Вибрирање гитаре се појачава у резонантном шупљем телу гитаре. Популарна за класичну, народну и фламенко музику. Акустична гитара (6 или 12 жица) - исто као класична. Свих 6 жица су од метала. Популарна за блуз, народну и рок музику. Полу-акустична гитара (обично 6 жица) - негде између акустичне и електричне гитаре. Тело је шупље и поседује електромагнете. Производи карактеристичан топли, меки звук. Популарна за џез, фузиону и рок музику. Електрична гитара (6, 7, 8, 12 жица) - звук се појачава електричним путем помоћу електромагнета, тако да електрична гитара за разлику од акустичне има тело начињено од пуног дрвета. Електроакустична гитара је заправо акустична гитаре са шупљим телом и придоданим пиезоелектричним елементом (чешће) или микрофоном (ређе) који служи за стварање електричног сигнала. Развила се у 20. веку и постајала све популарнија кроз блуз, рок и метал музику. Електрична бас-гитара (4, 5, 6, 8 или више жица) - нижи распон фреквенција од електричне гитаре, у бенду уз бубњеве ствара ритамску структуру музике, иако се понекад користи као и соло инструмент. Овај инструмент припада фамилији гитаре. Неки музичари сматрају да овај инструмент спада у засебну групу. Већином једноставно назива електрични бас.
Историја |десно|мини|250p|Електрична гитара мини|250px| -{Moodswinger}-, 2006, Јури Ландман
Гитару су у Европу донели Арапи за време њихових освајања од 8. до 13. века, односно након 10. века када се у Шпанији први пут јавља име гитара.
У музици прва особа која је донијела лутњу (-{Al-U'd}-) инструмент сличан гитари у Европу сматра се Абул-Хасан Ибн Нафи, познатији као Зирјаб који је био студент Ишака ел Мавсилија угледног музичара на двору абасидских калифа Харун ел Рашида и Ел-Мамуна у данашњем Багдаду. Зирјаб је 822. на позив калифе Абд ел Рахмана II из Багдада дошао у Кордобу престолницу новоосвојене Ал Андалуз (Шпаније). Са собом је донео музичко мајсторство и добро познавање музике. Тамо је постао веома познат и отворио је музичку школу. Живио је у Кордоби до краја свог живота мењајући музичку историју Андалузије (Шпаније) и Европе заувек.
Гитара у време средњег века
Средњи век у Европи обухвата време између 6. века и раног 15. века које понекад зову и „мрачним добом“. Овај појам уједно представља опис стања у већини европских земаља које су биле веома заостале у то време са међусобно зараћеним племенима. Међутим, један славни изузетак је била Шпанија. Маври, како су Шпанци називали муслимане, настањивали су Шпанију од 711. до 1492. (више од 700 година). Ученици из Енглеске и Француске су путовали у Шпанију да са муслиманским, хришћанским и јеврејским научницима уче филозофију, науку, медицину, музику, уметност и архитектуру. Ово знање и култура се постепено проширило на Париз, а одатле у целу Европу. Многи музички инструменти који су данас у употреби у западној музици су у ствари донети током ове маварске владавине у Шпанији. Музички инструменти попут: лутње, гитаре, виолине, флауте, разноразних дувачких инструмената, харфе, цитре, и разноразних музичких инструмената са удараљкама.
Током векова у Европи маварске израде ових музичких инструмената постепено су се развијале у данас познате облике. Гледајући историју класичне гитаре током средњег века у Шпанији уочљиве су две врсте гитара, латинска и маварска гитара. Ове средњовековне гитаре су приказане на цртежима у чувеним списима „-{Cantigas de Santa Maria}-“. Ови списи су написани у 13. веку и представљају једну од највећих збирки песама из средњег века. Они такође садрже цртеже у боји који приказују музичаре који свирају разне врсте музичких инструмената. Неки од цртежа приказују основну разлику између ове две врсте гитара. Латинску гитару су свирали хришћани, а маварску гитару су свирали муслимани и хришћани који су били под великим утицајем исламске технологије.
Гитара у време ренесансе
Ренесанса је био културни покрет у Европи који је обухватао време од 14. до раног 17. века.The Guitar (From The Renaissance To The Present Day) by Harvey Turnbull (Third Impression 1978) - Publisher: Batsford. pp. 57 (Chapter 3 - The Baroque, Era Of The Five Course Guitar) До овог времена сви музички инструменти које су Арапи донијели у Европу били прихваћени широм континента. Ово вреди за лутњу и гитару. До почетка 13. века биле су две врсте гитара. Једна врста је била позната као маварска гитара (-{guittara moorisca}-). Ова гитара је имала широки врат, заокружен задњи део тела гитаре и неколико отвора за звук. Друга врста је била латинска гитара (-{guittara latina}-), а ова је личила на данашњу гитару са ужим вратом и само једним отвором за звук. Од ове две врсте гитара се развија нова гитара која се звала вихуела. До краја 17. века вихуела и лутња су биле популарније од гитаре. Дворови у Португалу и Шпанији су више вољели вихуелу и лутњу него било који други музички инструмент скоро 200 година.
Гитара је сматрана једноставним инструментом који су користили нижи сталежи за пратњу популарних песама тог времена. Ово се променило након што је опала популарност лутњи, јер је имала превише жица, било ју је тешко штимати и свирати. Вихуелу су замениле гитаре са четири жице и гитаре са пет жица.
Објављене су значајне збирке музичких дела на овим инструментима од стране гитариста-композитора: Алонса Мударе, Луја Милана, Луиса де Нарваеса, Диега Писадора, Miguela de Фуенлана, Естебана Дазе у Шпанији, Гијома Морлаја, Симона Горлјера, Адријана Ле Роја, и Грегва Брејсинга у Француској.
Гитара у време барока
У уметности барок је био западна културна епоха која је обухватала време од 1600. до 1750. Био је изражен кроз драму, украшавање, величанственост у скулптури, сликарству, књижевности, плесу и музици. Почетком 18. века гитара се више поштовала и многи добри композитори-свирачи су почели писати музику за овај инструмент. Барокна гитара је претеча данашње гитаре. Била је мања и лакша него данашња гитара, имала је жице направљене од чврстог влакна животињског порекла. Ова гитара је обично имала пет главних жица, а где је прва жица била само једна док су остале четири жице стављане у паровима.
Према објављеним музичким издањима из тог времена неки свирачи су волели да штимају доњу једну или две жице у октави, док су остале жице у паровима штимане у унисону. Током барокног периода свирачи и композитори су неговали и развијали гитарско знање на дворовима принцеза и краљева. Прављене су гитаре са много више украса него раније, а људи који су их израђивали су били вешти и веома познати попут Антонија Страдиварија који је и сам направио неке од гитара.
Како у Ренесанси, тако је и у бароку, гитара је често била кориштена као и данас за пратњу певача или мање групе. Било је много објављених значајних музичких збирки за гитару током 17. и 18. века које су садржавале контрапунктал композиције, као и оне које имале гитарску ритмичку пратњу измењивану са контрапунктал кретањем свираним са прстима десне руке.
Значајни свирачи-композитори барокног периода су: Гаспар Санц, Сантијаго де Мурсија, Франсиско Гарау, Лукас Руиз де Рибајез у Шпанији, Роберт де Визи, Франсоа Кампион, Франсоа ле Кок у Француској, Доменико Пелегрини, Гиовани Гатиста Граната, Франциско Корбета италијански виртуосо који је провео већину свог радног живота у Француској и Анђиоло Мичеле Бартолоти у Италији.
Гитара у време класике
У историји гитаре, класични период је обухватао вријеме између 1750. и 1820, а обухватао је музику Јозефа Хајдна, Моцарта и раног Бетовена. У то време опала је популарност гитаре због промене музичких укуса и моде. Композитори који су свирали гитару су били ретки, а професионалци и аматери из виших слојева друштва су почели више да свирају „софистикованије“ жичане инструменте: чембало, виолину и виолончело. Међутим, гитара никад није изгубила на својој популарности у Шпанији.