Микеланђело Меризи (Америги) да Каравађо (; Милано, 29. септембар 1571 — Порто Ерколе, 18. јул 1610), италијански сликар активан у Риму, Напуљу, Малти и Сицилији између 1593. и 1610. године. Сматран је првим великаном барокног сликарства. Његове слике одликује један бескомпромисан реализам који је окарактерисан као натурализам — ради разликовање од дотадашњих покушаја — и употреба изразитог контраста свјетло-тамно (кјароскура).

Сировог и запаљивог карактера, увијек спреман на свађу, Каравађо је у свом дјелу тежио да открије истину свијета у ком је живио. Истину ону коју је он видио. Страх од ружног је сматрао огавном слабошћу. Није осјећао никакву наклоност према класичним узорима ни према идеалној љепоти. Хтио је да сруши све конвенционализме и промишља умјетност по властитој вољи. Неки сматрају да оно што је себи задао јесте да престрави публику и да није имао нимало поштовања према ниједној претходној умјетничкој традицији. Био је један од првих сликара ком су биле упућене сличне критике, и први чија је умјетност окарактерисана једном рјечју: натурализам. Истина је да је Каравађо био исувише велики и озбиљан умјетник да би себи дао као задатак да производи чисти сензационализам. Док су критичари расправљали он је неуморно стварао и његово дјело није изгубило нимало храбрости чак ни четири стољећа касније.

Каравађов натурализам, његова намјера да вјерно представља природу било да је лијепа или ружна, није ништа мање снажнија од оне неких његових савременика, рецимо Анибалеа Карачија, који је био склон идеализованој љепоти инспирисан Рафаелом. Супротно, Каравађа се може сматрати једним од оних великих умјетника као раније Ђото и Дирер, који су хтјели да виде библијске догађаје пред својим очима, као да се дешавају на прагу њихове куће.

Карактер и утицај Каравађовог стила

Док је већина других италијанских умјетника слијепо слиједила елегантни, скоро балетски стил касног маниризма, Каравађо је библијске приче преводио као висцералне, неријетко крваве драме. Приказивао је догађаје из „далеке свете прошлости” као да су се дешавали у његово вријеме, радећи са живим моделима које је пресвлачио у савремену одјећу. Наглашавао је сиромаштво и обичност Христа и његових сљедбеника, апостола, светаца и мученика, истичући њихову поцјепану одјећу и прљавштину на стопалима. Такође је развио посебан облик кјароскура користећи екстремне контрасте свјетла и сјенке да би нагласио детаље, гестикулацију или израз лица, мршавост руке, или очај и жудњу портетираног. Његов утицај на ток западне умјетности је велики и није ограничен само на сликарство. Каравађово дјело је утицало на многе касније умјетнике, на Рембранта у Холандији, Веласкеза у Шпанији и Теодора Жерика у Француској. Осјећај за драматично конструисање сцене и иновативан третман свјетла и сјенке такође је директно инспирисао многе личности на пољу филма, укључујући режисере попут Пјера Паола Пазолинија и Мартина Скорсеза.

Сви савременици у Италији нису дјелили исто усхићење и дивљење према Каравађовом стваралаштву. Хвалили су га његове колеге умјетници и познаваоци умјетности, али обичан човјек, коме је дјело у ствари било намјењено, сматрао је да му недостаје пристојност и уваженост, квалитети који су присутни у дјелима већине других умјетника епохе. Они су му замјерали што на његовим сликама виде себи сличне, будући да им је било драже да виде идеализоване и рјечитије побожне слике.

Каравађова умјетничка репутација је била засјењена током његовог живота и касније, турбулентним и крајње трагичним околностима његовог личног живота. У Риму је починио убиство и насилан напад док је био на врхунцу своје умјетничке каријере, и након тога — упркос што је послије створио своја најбоља дјела — остатак живота је провео као бјегунац од правде. Од половине двадесетог вијека, његови насилнички испади и нестабилан карактер постали су предмет популарне маште и конструисања различитих митова, гдје је перципиран као аутсајдер свога времена који се побунио против ауторитета. Претпостављена, али недоказана Каравађова хомосексуална склоност, закључена на основу његових раних дјела и одређених историјских докумената, додатно је увећала интригу о његовој легенди. Његов карактер је савршен тип старог мајстора за данашњу публику навикнуту на инстант-славу, у константној потрази за култом самодеструктивног генија с којим би се могла поистовјетити. Истина је видно другачија, а то је да је Каравађо био интелектуално култивисан и озбиљан умјетник, што не наговјештавају површни митови који су о њему створени. Ближа анализа архивских података о Каравађу, његовим пријатељима и непријатељима — највећим дијелом прикупљених у истраживањима архива у Риму, Напуљу и Малти крајем 20. вијека — показују да је чак и његовим најимпулсивнијим радњама владала одређена логика, па и кад се владао логиком осветника. Каравађо је по карактеру био насилан човјек, али је такође чињеница да је живио и стварао у насилничка времена.

Најзначајнија дјела

Каравађова прва велика наруџба (око 1597), којом се одмах прославио, била је за капелу Контарели римској цркви св. Луја Француског; дијелио ју је са сликарем маниризма Ђузепеом Чезаријем, познатим као Каваљер из Арпина. Каравађова прва слика у серији, Свети Матеја и анђео (некад у Берлину, данас уништена), произвела је скандал и била одбијена. Умјетник ју је замијенио другом верзијом и насликао Позивање св. Матеја и Мучеништво св. Матеја.

Прије овог спектакуларног наступа, или можда из истог времена је и гојазни и меснати Бахус из Уфиција у Фиренци, онај (Болесни Бахус) из Галерије Боргезе у Риму, и Медуза, (Уфици). Одмор на путу у Египат и Покајна Магдалена (обе у Риму, Галерија Дорија Памфили), Гатара (Париз, Лувр) и Љубав Побједница (Берлин, Државни музеји), откривају умјетника који, ако не меланхоличан, онда је у миру са самим собом, и свакако не таквог да би био способан да направи револуцију у сликарству. Револуција се догодила изненада Каравађовим дјелима за капелу Контарели. Успјех ових дјела у умјетничким круговима је био потпун; остатак публике је био подијељен на одушевљене и скандализоване. Разлог се може сажети у двије ријечи: свјетлост и реализам. Скоро црне, непрозирне сјенке дају контраст без прелаза на свјетлост, а цијели призор изгледа као да је освијетљен вјештачким свјетлом. Не постоји модулација форме у обрису ни у детаљима. Свјетлост није природна и чини се као да предвиђа модерне филмске пројекторе. Позадина је готово увијек мрачна, што облицима даје упадљив ефекат пластичности. Каравађо своје композиције своди на оно суштинско, без пејзажа ни других украса који би одвлачили пажњу од главног призора.

У вези реализма, може се рећи да је Каравађо одлучио да уведе обичне, сирове ликове у своје религиозне сцене. Познато је да су најмање три његове слике одбиле црквене власти које су их наручиле: Светог Матеја и Анђела за олтар капеле Контарели, гдје је светац приказан са укрштаним ногама и прљавим стопалом лијеве ноге истуреним у први план, Обраћење св. Павла (1600–01., Рим, Санта Марија дел Пополо), и Смрт Богородице (око 1605–07., Париз, Лувр). Овдје није ријеч само о реализму већ и о храбрости умјетника.

Главни ликови у Мучеништву св. Матеја су наги џелат и дјечак у бијегу са отвореним устима у промуклом плачу, два лика који се понављају у читавом низу слика умјетника барока, посебно у сценама мучеништва, за које су ови из Контарелија важили као узор. Из истог периода (1600–01.) и у истом маниру су монументална платна у капели Черази у цркви Санта Марија дел Пополо у Риму: Распеће св. Петра и Преображај св. Павла.

Каравађов живот није био ништа мање шокантан од његове умјетности. Од 1600. до 1607. године био је под сталном присмотром полиције и судова због свађа, уличног мачевања, лошег поступања са проституткама, гнусног односа према неким сликарима који су га слиједили и сумњиве блискости с криминалцима. Све се завршило тако што је 1606. године убио другог човјека. За сво ово вријеме сликао је без престанка и парадоксално, слике које су настале ових година су међу најмирољубивијим у читавој његовој каријери. Године 1604. за Нову Цркву (Санта Марија у Валичелу) завршио је слику Христова сахрана, (данас у Ватиканским музејима); напетост, сажетост и троугаона композиција карактеришу ова дјела лишена ранијег бравада (одважности). Из истог периода су и двије слике Богородице: Богородица Лорето (Рим, Сант’ Агостино), и Богородица са малим Христом и св. Аном (Рим, Галерија Боргезе). У потоњој, такође под именом Богородица Палафренјери, мали Христ, један од најдражих ликова Каравађу, ставља своје стопало на мајчино како би јој помогао да пригњечи змију.

Највјероватније из овог периода потиче и Давид са одрубљеном главом Голијата. Из неког разлога сматра се да се ради о аутопортрету. Још једно истакнуто дјело из римског периода је Смрт Богородице, једна од најзначајнијих Каравађових слика кад је у питању употреба ефеката боје, са црвеном бојом одоре Богородице у складу са рђавом бојом хаљине жене у плачу. У Напуљу, гдје је Каравађо избјегао 1607. године, насликао је Бичевање Христа (данас у Сан Доменико Мађоре), и Седам дјела милосрђа (Напуљ, Монте дела Мизерикордија), гдје свјетлост бакље ствара дубоке контрасте. Није се дуго задржао у Напуљу. Већ 14. јула 1608. године је на Малти, гдје је од Великог учитеља малтешког витешког реда Алфа де Вигнакурта примио Крст милостивог витеза. Његов прослављени Портрет Вигнакурта, данас у Лувру, је изузетно дјело по студији одраза свјетлости на његовом оклопу и живописном црвеном огртачу који пада са стране шљема који носи један ученик. Ремек дјело умјетниковог малтешког периода је Одруб главе св. Јована Крститеља.

Крајем 1608. године, Каравађо се налази у Сиракузи на Сицилији, гдје је за цркву св. Луције насликао Сахрану св. Луције, данас у лошем стању конзервације. Убрзо је у Месини, гдје Народни музеј посједује двије слике, Наклон пастира и Лазарево васкрснуће, слике које одликују снажнији контрасти него је случај са Сахраном св. Луције. И оне су претрпеле због лоших рестаурација. Посљедње Каравађово платно је још један Наклон, сликан у Палерму за олтар цркве св. Лазара, такође у руинираном стању конзервације.

Биографија

Дјетињство и обука у Ломбардији од 1571–92. године

Био је први син Ферма Меризија и његове друге жене Лучије Аратори. Родио се у јесен 1571. године, највјероватније у малом градићу Каравађо које је припадало округу Кремони, од којег је касније добио надимак. Његово хришћанско име Микеланђело, може сугерисати да се можда родио 29. септембра, датума када се у његовом мјесту славио Арханђел Михајло. Крштен је 30. септембра у цркви у Милану. Упркос нагађањима која је раширио Ђулио Манцини, аутор једне од Каравађових првих биографија, да је његов отац радио као архитекта за моћног Франческа Сфорцу I, маркиза градића Каравађо, историјски подаци из локалних архива говоре другачију истину. Фермо Меризи није био архитекта већ каменорезац ког тадашњи документи помињу као „маестро”, тј. квалификованог занатлију који је могао имати властиту радионицу и упошљавати ученике. Каравађова породица ипак јесте имала везе са локалним племством, али преко мајчине стране. Његов деда по мајци, Ђовани Ђакомо Аратори, је био геодет који је служио код Франческа Сфорце I као закупник земљишта и правни свједок породице Сфорца. Араторијева ћерка Маргарита, Каравађова тетка, била је дојиља дјеци Сфорце I и његове жене Костанце Колоне, маркишкиње Каравађа. Сфорца и Колона су тада били међу најмоћнијим и најутицајнијим породицама у Италији. Њихово познанство ће касније Каравађу бити веома значајно. Костанца Колона му је често помагала кад је био у проблемима и нарочито касније, када је постао бјегунац од правде.