Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 — Београд, 12. децембар 1958) био је српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, физичар, популаризатор науке, универзитетски професор и академик. Током своје научне каријере радио је на широком спектру проблема у теоријској физици, климатологији и небеској механици, дајући фундаментални допринос савременом разумевању математичке теорије климе, теорији глобалног енергетског биланса планета, теорије преноса зрачења (radiative transfer) кроз планетарне атмосфере, математичком моделовању планетарног ефеката стаклене баште заснованог на селективној апсорпцији двоатомних и троатомних молекула гасова, као и аналитичке инсолације и математичког моделовања осунчавања небеских тела.
Утемељио је планетарну климатологију и компаративну планетологију постављањем пионирских термодинамичких модела Венере и Марса, те је дао пионирски допринос физици ране Земље кроз термодинамичко моделовање првобитних праатмосфера на високим температурама. Такође, његов рад је поставио ране темеље теоријске астробиологоје кроз математичку градацију физичких услова неопходних за развој ванземаљског живота. У области геодинамике, Миланковић је међународно најпознатији по објашњењу ритмова Земљиних ледених доба, феномена који је данас познат као Миланковићеви циклуси. Он је такође формулисао математичку теорију секуларног померања Земљиних полова ротације и геодинамичког кретања континеталних маса у сарадњи са Афредом Вегенером, и остварио значајан напредак у примењеној механици и теорији армираног бетона. У знак признања за његов научни допринос, Европско удружење физичара (ЕПС) прогласило је 2023. године зграду некадашњег Филозофског факултета (данас Ректорат Универзитета у Београду), у којој је Миланковић деценијама радио, за историјско место од међународног значаја за развој физичких наука, уз постављање свечане спомен-плоче у његову част. The Mansion of Misa Anastasijevic has been named a “Historic Site” by the European Physical Society, Tuesday 31 October 2023
Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године (осим 1914—1918), док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955. (осим 1941—1945) на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/27, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, дописни члан ЈАЗУ у Загребу од 1925, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. Био је члан немачке академије натуралиста „Leopoldine“ и неколико иностраних научних друштава. Додељено му је пет одликовања.
Направио је најтачнији календар до сада. Миланковић је као аутор или коаутор регистровао осам патената, које је у периоду 1905—1933. подносио у различитим државама. Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву — грађевинарству, па је радио као конструктор, статичар и супервизор на целом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије. Тако је и већина патената везана за ову област.
Биографија Младалачко доба
Детињство Милутин Миланковић је рођен у селу Даљ, на десној обали Дунава, у Аустроугарској. Милутин и његова сестра близнакиња Милена, били су најстарији од седморо деце. Њихов отац Милан био је имућан земљорадник, трговац и локални политичар, али је умро млад 1886, када је Милутину било свега седам година.. Српско народно вијеће. Миланковићи су била стара и угледна породица у којој је и раније било знаменитих личности. Међу њима, Милутин је у својим Успоменама (аутобиографија) посебно говорио о Урошу Миланковићу (1780—1849), локалном просветитељу, природном филозофу и реалисти који се борио против сујеверних ставова сељака и конзервативних локалних племића, те имао запажене расправе на немачком и српском језику објављене у делима Организам света, Организам васионе, Просвета човека, Застава слободе и правде и Огледало истине. Умро је 1849. године за време револуције у Аустријском царству.
Тројица његове браће су умрла од туберкулозе још као деца. Млађи брат Богдан Миланковић (1884 –1966) био је градитељ виолина и основао је Сарајевску филхармонију.„Милутинов брат, Богдан Миланковић: Оснивач Сарајевске филхармоније и градитељ врхунских виолина”, РТ, 31. децембар 2024. Посећено 17. јануара 2025. Након очеве смрти, мајка Јелисавета (девојачко Маучевић), бака и ујак Василије Васа Маучевић, тада су се старали о деци. Међутим, старање о Милутину је преузео — у највећој мери — његов ујак Васа, који га је током већег дела живота помагао и саветовао.
Образовање мини|Родна кућа Милутина Миланковића у Даљу Основна школа Због осетљивог здравља, стекао је основно образовање код куће, учећи од гувернанти и приватних учитеља. У десетој години (почетком октобра 1889), преселио се у оближњи Осијек код другог ујака, Паје Маучевића, где је по први пут пошао у јавну школу. Пре уписа у Осијечку реалку Милутин је приватно положио сва четири разреда у Српској православној школи у Осијеку. Све предмете је положио са одличном оценом осим Рачуна, где је оцењен као врло добар. Похађао је часове клавира, али је од њих одустао и почео да свира тамбуру, коју му је купио и за коју му је часове плаћао ујак Васа (Василије Маучевић).„Који су славни научници свирали тамбурицу и клавир? ”, Srpska televizija USA, 4. новембар 2024. Посећено 14. новембра 2024.„Да ли сте знали (ово о Србији)?”, РТС, 13. новембар 2024. Посећено 14. новембра 2024.
Средња школа мини|200x200piksel|Дванаестогодишњи Милутин Миланковић у ђачким данима ()
У Милутиново време постојале су две врсте гимназија: класична и реална гимназија. Реална гимназија је припремала ученике за студије технике и пољопривреде, па је тако Милутин 1889. године започео своје средњошколско образовање у Реалној гимназији у Осијеку. Када је кренуо у јавну школу, увидео је недостатке које је имало његово дотадашње приватно образовање. Остала деца су била боља од њега у читању, писању и рачунању. Међутим, Милутин је убрзо сустигао вршњаке и постао најбољи ученик. Сведочанство о завршеној реалној гимназији добио је 29. маја 1896. године. После завршетка гимназије и положеног матурског испита, Миланковић је са групом матураната отпутовао на ђачки излет у Краљевину Србију. Тада је поред Београда посетио и друга места широм Србије, а један део пута од Крагујевца до Сталаћа прешао је пешице.
Студије Милутин се дуго премишљао шта да упише у Бечу. Пресудан утицај је имао његов професор математике на осјечкој реалци, Владимир Верићак. У почетку је желео да студира електротехнику, али тог одсека на Високој техничкој школи у Бечу није било. Зато се на наговор професора Верићака Милутин на крају определио за студирање грађевине. Октобра 1896. године, у 17. години, Милутин одлази на студије у Беч које успешно завршава 1902. године. У својој трећој години студија, Миланковић је пронашао више слободног времена за шире образовање. Потпуну пажњу посветио је монументалним грађевинама Беча, чиме је постепено спознао сву лепоту архитектуре. Такође је посећивао бечке музеје и галерије, након чега је постао обожавалац Рафаелове Богородице у зеленилу (Madonna del Prato). Показивао је велико интересовање за Бечку оперу, коју је редовно посећивао. Поред тога, посветио се учењу француског језика узимајући приватне часове и похађајући летњи курс француског у Женеви 1899. године. Током боравка у Швајцарској, Миланковић је посетио Институт за испитивање грађевинских материјала на Политехници у Цириху. У бечкој кафани „Елизабетин мост” (Café Elisabethbrücke), која није била монденско место већ је служила искључиво за читање, проводио је сат или два дневно читајући бројне новине и часописе. Професор теорије грађења мостова, Јохан Брик, водећи стручњак бечке механике тог времена, предавао је најважнији предмет на петој студијској години. У Бриковим предавањима, млади Миланковић је пронашао снажну инспирацију за каснији научни рад, што је овако описао: „Брикова предавања су ми била веома занимљива. Његово владање математичком анализом било је изврсно и стално ју је примењивао у својим предавањима. Добром математичару то даје одређену независност и слободу у решавању проблема.”
Након одслуженог обавезног војног рока, Миланковић је позајмио новац од ујака Васе како би наставио школовање на докторским студијама. Он се тада усмерио на решавање једног веома сложеног и тада актуелног питања из домена примене статичких метода на конструкцији модуларних армиранобетонских мостова. Foce, Federico (октобар 2007). Докторски испит Миланковић је положио у 25. години, 12. децембра 1904. на Високој техничкој школи у Бечу, и то расправом под називом Теорија линија притиска (). Докторат је положио пред комисијом у којој су била четири члана: Јохан Брик (председник комисије), Лудвиг фон Тетмајер (ректор), Јозеф Фингер (професор рационалне механике) и Емануел Чубер. Миланковић је први српски доктор техничких наука. (април 2009). бр. 15
Средње доба Грађевински инжењер мини|150п|Милутин Миланковић као студент у Бечу Почетком 1905. године, на основу препоруке, Миланковић је примљен у познату бечку грађевинску фирму барона Адолфа Питела (Betonbau-Unternehmung Adolf Baron Pittel, где је убрзо заузео једно од главних места у конструктивном бироу. Миланковићево радно место се састојало у обављању најсложенијих прорачуна статичке природе када је требало конструисати нове објекте од армираног бетона.
У периоду који је претходио доношењу званичних државних прописа, градња армираним бетоном у Аустриугарској у великој мери је зависила од комерцијалних патената приватних компанија. Прорачуни су се углавном ослањали на емпиријска правила и апроксимације односа материјала, што је отежавало уједначавање безбедности објеката. У таквом окружењеу, Миланковић објављује 1905. године у Бечу, у издању куће „Lehmann & Wentzel”, свој први научни рад под називом Прилог теорији армирано-бетонских носача (нем. јез. Beitrag zur Theorie der Betoneisentrȁger). Рад је настао током његовог ангажмана у бечкој грађевинској фирми Adolf Baron Pittel, а подстакнут је изазовима прорачуна сложених кровних конструкција за фабрички комплекс у Санкт Пелтену. Ослањајући се на тадашње теоријске основе Емила Мерша и Јозефа Мелана, Миланковић је у овом делу развио математики апарат за прорачун двоструко армираних правоугаоних носача. Тиме је дефинисао математичке односе горње и доње арматуре и понудио прецизне параболичне коверте (енвелопе) за оптимално димензионисање и искоришћење носивости бетонских елемента.
Када су власти Монархије донеле прве званичне и законски обавезујуће Аустријске одредбе за бетон (од 7. новембра 1907. године), успоставњен је концепт допуштених напона и услова равнотеже унутрашњих сила као обавезне норме за добијање грађевинске дозволе. У том новом правном оквиру, Миланковићев теоријски рад нашао је примену кроз практичне инжињерске таблице и приручнике које су пројектански бирои користили у пракси. Принцип да се горња (притиснута) зона греде додатно ојача челиком када је бетонски пресек мали за велики моменат савијања - што је у свом раду из 1905. године математички прецизирао - остао је стандардно решење у грађевинској статици.
Свој следећи допринос Миланковић објављује 1907. године под насловом Најповољнија грађевинска висина и размак ребара Енебикових таваница (нем. јез. Die vorteilhafteste Konstruktionshȍhe und Verlagsweite der Rippen der Hennebiqueschen Decke). У овом раду, који је написао као шеф-инжињер фирме Adolf Baron Pittel, увео је економску оптимизацију у грађевинску статику. Уместо дотадашњег емиријског одређивања димензија ребрастих таваница, Миланковић је у прорачун увео стварне тржишне цене бетона, челика и оплате у Аустругарској. Користећи парцијалне изводе и диференцијални рачун, поставио је математички модел који проналази минимум трошкова изградње уз задржавање статичке безбедности.