Тома Палеолог () је био последњи морејски деспот (1428—1460). Био је најмлађи син византијског цара Манојла II (1391—1425) из династије Палеолога и његове супруге, српске принцезе, Јелене Драгаш. Власт је делио са својом браћом, а последње године владавине је провео у готово сталном сукобу са братом деспотом Димитријем II (1449—1460). За разлику од њега, који се залагао за сарадњу са Османлијама, деспот Тома је био наклоњен Западу и залагао се за сарадњу са Папом и италијанским државицама. Непосредно пре пада Мореје 1460. године, напустио је државу и са породицом отишао у Рим. Касније (1472. године) ће се његова ћерка деспина Зоја (Софија) удати за московског великог кнеза Ивана III (1462—1505), након чега ће Москва постати Трећи Рим.
Био је деспот Мореје од 1428. до пада деспотовине 1460. године, иако је наставио да полаже право на ту титулу све до своје смрти пет година касније. Био је млађи брат цара Константина XI Палеолога, последњег византијског цара. Тома је постављен за деспота Мореје од свог најстаријег брата, цара Јована VIII Палеолога, 1428. године, придруживши се његовој браћи и другим деспотима Теодору II и Константину, који су већ управљали Морејом. Иако се деспот Теодор II показао невољним да сарађује са својом браћом, деспот Тома и деспот Константин су успешно радили на јачању деспотовине и проширењу њених граница. Године 1432. деспот Тома је вратио преостале територије латинске кнежевине Ахаје, успостављене током Четвртог крсташког рата више од две стотине година раније, у руке Византије оженивши се кнегињом Катарином Закаријом, наследницом кнежевине.
Године 1449. деспот Тома је подржао уздизање свог брата деспота Константина, који је тада постао цар Константин XI, на престо упркос махинацијама његовог другог брата деспота Димитрија, који је и сам желео престо. Након Константиновог успона на престо, деспот Константин је потом доделио деспота Димитрија II да управља Морејом са деспотом Томом, али су два брата тешко сарађивали, често су се свађали један са другим. Након пада Константинопоља и краја Византијског царства 1453. године, османски султан Мехмед II је дозволио деспоту Томи и деспоту Димитрију да наставе да владају као османски вазали у Мореји. Деспот Тома се надао да ће малу деспотовину претворити у стециште кампање за обнову царства, надајући се да ће добити подршку папства и западне Европе. Стална свађа са деспотом Димитријем II, који је уместо тога подржавао Османлије, на крају је довела до тога да султан Мехмед II нападне и освоји деспотовину Мореју 1460. године.
Деспот Тома и његова породица, укључујући његову жену деспину Катарину и његово троје млађе деце Зоју, Андреја и Манојла, побегли су у изгнанство у град Медон који су држали Венецијанци, а затим на Крф, где су остали деспина Катарина и деца. У нади да ће добити подршку за крсташки рат за обнову својих земаља у Мореји, а можда и самог Византијског царства, деспот Тома је отпутовао у Рим, где га је примио и финансијски обезбедио папа Пије II. Његове наде да ће поново заузети Мореју никада се нису оствариле и он је умро у Риму 12. маја 1465. године. Након његове смрти, његове претензије је наследио његов најстарији син Андреј, који је такође покушао да прикупи подршку за кампању за обнову палих деспотовине Мореје и Византијског царства.
Порекло и породица
Рођен је у Цариграду, као најмлађи син (од десеторо деце), цара Манојла II и царице Јелене Драгаш (ћерке Константина Драгаша Дејановића), обласног господара који је владао источном Македонијом. По мајчиној линији, он је био чукунунук краља Србије Стефана Уроша III Дечанског Немањића (1322—1331) чија се ћерка удала за севастократора Дејана (родоначелника Дејановића и оца Константина Дејановића Драгаша) и по тој основи је потомак Немањића. Поред деспота Томе, цар Манојло II и царица Јелена имали су још неколико деце. Име Живео Титула Владао Јован (VIII) 1392 — 1448. византијски цар Византијом (од 1421. као савладар, самостално 1425—1448)Теодор (II) (1396—1448) морејски деспот Морејом (1407—1443) Константин (XI) (1405—1453) морејски деспот, византијски цар Морејом (1428—1448) и Византијом (1449—1453)Андроник (1403—1429) деспот Солуном (1408—1423)Димитрије (1406—1470) морејски деспот Морејом (1449—1460)Константин (1393/1397 — 1400/1405) Михајло (1406/1407 — 1409/1410) Деспот Тома се оженио кнегињом Катарином Захаријом, са којом је имао барем четворо деце: Андреј, титуларни морејски деспот Манојло, Јелена, удата за српског деспота Лазара Бранковића (1456—1458) Зоја, удата за московског великог кнеза Ивана III Рјуриковича
Живот и владавина мини|Минијатура из рукописа са почетка XV века која приказује Томиног оца, цара Манојла II Палеолога, његову мајку царицу Јелену Драгаш и његова три најстарија брата Јована (касније цара Јована VIII), Теодора II и Андроника. Тома је рођен 1409. године у Цариграду и као деветогодишњак је послат у Мореју код старијег брата Теодора II (1407—1443), највероватније да би се припремио за улогу морејског деспота. Заједно са другим братом деспотом Константином (XI) (1449—1453) добија 1428. године на управу део Мореје и учествује у даљој византијској експанзији против кнежевине Ахаје. Две године касније се жени кнегињом Катарином Захаријом, ћерком ахајског кнеза Центурионеа II и до 1432. године овладава целокупним простором некадашње кнежевине, а исте године предаје деспоту Константину Калавриту у замену за Хлумицион. Након споразума између деспота Теодора II и деспота Константина о размени поседа 1443. године, којим се деспот Константин вратио у Мореју, а деспот Теодор II преузео управу над Селимвријом, дошло је до нове организације управе над Морејом, према којој је деспоту Томи припао мањи део са средиштем у Леонтариону.
После смрти његове старије браће, деспота Теодора II (26.06.) и цара Јована VIII (31. октобра) 1448. године, нови византијски цар постаје Константин -{XI}- Драгаш, а у Мореју долази преостали брат деспот Димитрије. Нетрпељивост између њега и деспота Томе резултовала је већ 1450. године практичном поделом Морејске деспотовине на два дела. Њихов сукоб је додатно слабио византијску одбрану, тако да су у доба последње османске опсаде Цариграда 1453. године успели само да сузбију њихов упад у Мореју, немоћни да пруже било какву помоћ опсађеном граду који је пао 29.05. 1453. године. У завршним борбама је погинуо њихов старији брат и последњи византијски цар Константин XI Палеолог Драгаш, а Византија је практично престала да постоји. Сукоб између њега и деспота Димитрија II се наставио, а попримио је и политичку димензију, пошто се деспот Тома залагао за сарадњу са Папством и италијанским државицама у циљу опстанка Морејске деспотовине, док је деспот Димитрије II сматрао да од Запада неће добити помоћ и да је боље бити добар вазал османском султану Мехмеду II (1451—1481).
Османлије су 1458. године напале и заузеле северни део Мореје, да би је 1460. године заузеле у целини, чиме је престао да постоји последњи остатак византијске државе на Балканском полуострву. Деспот Тома се пред Османлијама повукао у Монемвасију, одакле је отишао на Крф, у јулу, након чега се упутио код папе Пија II у Рим (1461. године). Папа Пије II (1458—1464) га је прихватио и доделио му издржавање до краја живота. Деспот Тома Палеолог је преминуо у Риму, 12.05. 1465. године.
Младост и проглашење за деспота Како се Византијско царство распало и распарчало током XIV века, цареви из династије Палеолога су осетили да је једини сигуран начин да сачувају своје преостале поседе нетакнутим да их дају својим синовима, добијајући титулу деспота, као апанаже за одбрану и управљање. Цар Манојло II Палеолог (1391–1425) имао је укупно шест синова који су преживели детињство. Манојлов најстарији преживели син, Јован, проглашен је за цара - савладара и одређен је да наследи цара Манојла II на престолу након његове смрти. Други син Теодор је проглашен за деспота Мореје, а трећи, Андроник, постављен је за деспота Солуна 1408. године са само осам година. Манојлови млађи синови, Константин, Димитрије и Тома (најмлађи, рођен 1409. године), задржани су у Цариграду јер није било довољно земље да им се додели. Млађа деца; Теодор, Андроник, Константин, Димитрије и Тома су често описивани као Порфирогенит („рођен у пурпуру“; рођен у царској палати за време владавине свог оца), разлику коју изгледа да није делио будући цар Јован VIII. Сложени односи између синова цара Манојла II били су стављени на искушење када је Јован, сада цар Јован VIII, именовао Константина за деспота Мореје 1428. године. Пошто је његов брат деспот Теодор II одбио да се повуче са свог положаја владајућег деспота, деспотовином су по први пут од њеног стварања 1349. године управљала два члана царске породице (такође је један био и деспот Тома, тада је имао 19. година). именован за деспота Мореје, што значи да се номинално неподељена деспотовина ефективно распала на три мање кнежевине.
Деспот Теодор II није уступио поседе ни деспоту Константину ни деспоту Томи у околини престонице Мистре. Уместо тога, деспот Теодор II је дао деспоту Константину земље широм Мореје, укључујући северни лучки град Егио, тврђаве и градове у Лаконији (на југу), и Каламату и Месенију на западу. Деспот Константин је као деспот за своју престоницу одредио град Кларенцу. У међувремену, деспот Тома је добио земље на северу и настанио се у замку Калаврита.
Деспот под Византијским царством
Јачање Мореје мини|Мапа Византијског царства 1400. године. У време када је деспот Тома постао деспот Мореје 1428. године, његов старији брат деспот Теодор II је већ радио на томе да донекле прошири границе деспотовине (јужне територије на мапи). Деспот Тома и његов брат деспот Константин су проширили на скоро цео Пелопонез. Убрзо након што су постављени за деспоте, Константин и Тома, заједно са деспотом Теодором II, одлучили су да удруже снаге у покушају да заузму цветајућу и стратешку луку Патрас на северозападу Мореје, тада под влашћу њеног католичког надбискупа. Поход, који је био неуспешан, вероватно због Теодоровог оклевања да учествује, био је Томино прво ратно искуство. Деспот Константин је касније самостално заузео Патру, окончавши 225 година страног поседовања.
Ни Томин рани мандат као деспота Мореје није прошао без освајања. Годинама су деспот Тома и деспот Константин заузимали последње остатке Кнежевине Ахаје, крсташке државе основане током Четвртог крсташког рата 1204. године која је некада владала скоро целим полуострвом. Деспот Тома је био тај који је коначно окончао кнежевину Ахају оженивши се кнегињом Катарином Захарија, ћерком и наследницом последњег кнеза Центуриона II Закарије. Центурионеовом смрћу 1432. године, деспот Тома је могао да преузме контролу над свим његовим преосталим територијама. До 1430-их, деспот Тома и деспот Константин су обезбедили да скоро цео Пелопонез поново буде у византијским рукама по први пут од 1204. године, једини изузетак су неколико лучких градова и градова које је држала Република Венеција.
Султан Мурат II, владар Османског царства, које је окупирало већину некадашње територије Византијског царства и избацило царство и деспотовину као ефективно вазалне државе, осећао се нелагодно због недавног низа византијских успеха у Мореји. Године 1431. Турахан бег, турски генерал који је управљао Тесалијом, послао је своје трупе на југ да сруше главно одбрамбено утврђење деспотовине Мореје, зид Хексамилион, у настојању да подсети деспоте да су они султанови вазали.