Самјуел Ето Фис (; Дуала, 10. март 1981) камерунски је фудбалски радник и тренер, као и бивши фудбалер, који је играо на позицији нападача. Тренутно је предсједник Фудбалског савеза Камеруна, од децембра 2021. године. Описан је као један од најбољих нападача на свијету и као један од најбољих афричких фудбалера свих времена, освојивши награду за фудбалера године у Африци рекордна четири пута. Године 2021. проглашен је за најбољег Афричког фудбалера свих времена заједно са Џорџом Веом, а испред Рожеа Миле и Дидјеа Дрогбе по избору часописа -{Africa Top sports}-. Два пута је изабран у -{FIFPro}- идеални тим сезоне, шест пута у КАФ идеални тим афричких фудбалера, као и два пута у идеални тим Уефе. Био је номинован за награду ФИФА фудбалер године, гдје је 2005. завршио на трећем мјесту. Године 2015. добио је награду Златно стопало; 2021. године је уврштен у идеални тим афричких фудбалера свих времена од стране Међународне федерације фудбалске историје и статистике (-{IFFHS}-), а 2022. је уврштен у кућу славних Интера.
Као талентован играч, прешао је у академију Реал Мадрида са 16 година, дебитовао је за први тим, али је због велике конкуренције у нападу, ишао на позајмице у неколико клубова, након чега је 2000. године прешао у Мајорку, за коју је постигао 70 голова, поставши најбољи стријелац у историји клуба. Године 2004. прешао је у Барселону, за коју је током пет сезона постигао 130 голова, поставши афрички фудбалер са највише наступа и највише голова у Ла Лиги, као и афрички фудбалер са највише постигнутих голова у пет најјачих европских лига. Са Барселоном је освојио Ла Лигу три пута, а заједно са Роналдињом, био је један од најбољих играча у Лиги шампиона 2005/06. и дао је гол у финалу за титулу. Био је члан нападачког триа, заједно са Лионелом Месијем и Тијеријем Анријем, који је у сезони 2008/09. освојио троструку круну и постигао 100 голова, поставивши рекорд клуба. У финалу Лиге шампиона поново је дао гол, чиме је постао други играч који је дао гол у два финала Лиге шампиона.
Године 2009. прешао је у Интер, са којим је у првој сезони освојио Серију А, Куп Италије и Лигу шампиона, поставши први фудбалер који је у Европи освојио троструку круну са два клуба. Такође, постао је четврти играч који је освојио Лигу шампиона двије сезоне заредом, са два различита клуба. Године 2011. прешао је у Анжи, гдје је провео двије сезоне, након чега је прешао у Челси, гдје је провео једну сезону. Године 2014. прешао је у Евертон, али је послије пола сезоне прешао у Сампдорију. Године 2015. прешао је у Анталијаспор, гдје је у једном периоду у првој сезони обављао фунцију и тренера и играча; остао је три сезоне и постигао је 44 гола на 76 утакмица. Године 2018. прешао је у Конјаспор, гдје је провео пола сезоне, након чега је прешао у Катар СК, гдје је 2019. завршио каријеру.
За репрезентацију Камеруна дебитовао је 1997. године, након чега је био дио тима који је освојио златну медаљу на Олимпијским играма 2000. Са репрезентацијом је два пута освојио Афрички куп нација, гдје је са 18 голова најбољи стријелац у историји, а учествовао је на четири Свјетска првенства. Најбољи је стријелац у историји репрезентације са 56 голова и дијели друго мјесто по броју одиграних утакмица.
Године 2021. постао је предсједник Фудбалског савеза Камеруна, а током Свјетског првенства 2022. напао је алжирског јутјубера.
Дјетињство и јуниорска каријера
Рођен је 10. марта 1981. у Нкону, предграђу главног града Јаундеа, гдје је са породицом живио у једном од најсиромашнијих дјелова града, у округу Мвог ада, као један од шесторо дјеце, поред два брата и три сестре. Породица се преселила у Дуалу, највећи град у Камеруну када је био мали, у потрази за бољим животом. Тамо је одрастао у неупадљивој кући у прашњавој улици сиромашне области Њу Бел. Његов отац Давид је био рачуновођа и фудбалски навијач, а након што је остао без посла, његова мајка Кристин је сваког јутра продавала рибу на пијаци. Као дијете волио је да игра фудбал; одмах после школе ишао је да игра и много времена је проводио у дворишту, због чега га је мајка често тукла. Изјавио је да га је да постане фудбалер инспирисала утакмица репрезентације Камеруна против Замбије, коју је гледао као мали. Задивила га је чињеница да је камерунски стадион на којем се играло био пун већ у 10.30 ујутру, док је утакмица почела тек у 15.30. Од дјетињства је маштао о томе да уђе у репрезентацију, а један од његових идола био је камерунски фудбалер Роже Мила.
Године 1993. придружио се школи фудбала у камерунској пиварској компанији Брасери, гдје је провео двије године, а истовремено је играо за аматерски клуб УЦБ Дуала.
Из Брасерија је са 14 година отишао у француски Авињон на турнир. Тамо је покушао да се наметне клубовима Авр и Кан, али су га оба одбила. Након тога је са сестром отишао у Париз, али пошто је имао само десетодневну визу, није могао да се настани у граду и није смио често да излази из стана, да не би ризиковао да буде прогнан. Упркос потешкоћама у иностранству и проблемима везаним за климу, у Паризу је остао неколико мјесеци. Желио је да се придружи тренинг центру Париз Сен Жермена, али пошто није имао папире клуб није хтио да га ангажује. Послије неуспјеха у Француској, вратио се у Камерун, гдје је почео да игра за спортску академију Каџи. Тамо је играо у категорији са одраслима, био је један од највећих талената и добио је надимак „мали Мила”, у част свог идола. Авр, који је сарађивао са академијом, позвао га је на пробу у Нормандији, гдје је остао око недељу дана, али није изабран. Пјер Фоисак, регрутер из Авра који га је гледао у Камеруну и позвао на пробу, касније је изјавио: „тренер који га је посматрао није га сматрао добрим... Било је пет играча те недеље. Задржали смо четири и пустили смо грумен да измакне.” Био је на проби и у Сент Етјен и Кан, али такође није изабран.
Након што је дебитовао за јуниорску репрезентацију и постигао два гола против Обале Слоноваче, запазио га је Пири, скаут Реал Мадрида, који му је понудио да дође на пробу, а десет дана касније, стигао је у Шпанију.
Клупска каријера Реал Мадрид
Године 1997. придружио се академији Реал Мадрида, гдје је тренирао са другим тимом, јер је био још мали. Други тим, Реал Мадрид Кастиља, испао је у трећи степен такмичења, гдје није било дозвољено да играју играчи ван Европске уније, због чега је послат на позајмицу у Леганес, који је играо у Другој лиги Шпаније, за сезону 1997/98. Дебитовао је 30. августа 1997. године, а први гол постигао је 10. септембра против Ваљекаса у Купу краља. Био је у почетних 11 на утакмици против Ксереза 14. фебруара 1998. године, којом је отворен стадион Бутарк. Одиграо је 30 утакмица за клуб и постигао четири гола, након чега се вратио у Реал на крају сезоне 1998/99.
У Реалу је одиграо само једну утакмицу, против Еспањола, што му је била прва утакмица у Ла Лиги. Сматрали су да им је приоритет Перица Огњеновић, кога су гледали на Свјетском првенству 1998. због чега је у јануару отишао на позајмицу у Еспањол, гдје је такође одиграо само једну утакмицу, против Ваљадолида у Купу у фебруару.
На почетку сезоне 1999/2000. вратио се у Реал, за који су у нападу играли Раул, Фернандо Моријентес и Никола Анелка. На дан 21. септембра 1999. године, одиграо је своју прву утакмицу у Лиги шампиона, у побједи од 4 : 1 против Молдеа, када је ушао у игру у другом полувремену умјесто Савија. Играо је и на утакмици против Порта, у побједи од 3 : 1, када је ушао у финишу умјесто Савија, док је на утакмици против Молдеа у Норвешкој ушао у игру у 55. минуту умјесто Карлоса Аранде. На дан 12. Јануара 2000. године, играо је на Свјетском клупском првенству, гдје је наступио на утакмици за треће мјесто. Неколико дана касније, отишао је на позајмицу у Мајорку на шест мјесеци са опцијом откупа уговора.
Мајорка 2000—2001. Почетком 2000. прешао је на позајмицу у Мајорку. За клуб је дебитовао 19. фебруара, у побједи од 1 : 0 против Селте Виго, када је ушао у игру у 65. минуту умјесто Хуана Хосеа Серизуеле. Први гол постигао је 1. априла, у поразу 3 : 1 од Еспањола, након чега је постигао два гола у побједи од 3 : 0 на гостовању против Барселоне. Крајем априла, постигао је два гола у побједи од 4 : 0 против Бетиса, док је у последњем колу постигао гол у поразу 2 : 1 од Атлетико Мадрида кући. Одиграо је укупно 13 утакмица и постигао је шест голова. На крају сезоне, Мајорка је откупила 50% права на њега за 7,2 милиона евра, што је био рекорд за клуб. Реал је задржао другу половину права како би га откупили у пола цијене или повратили велики дио новца од могућег трансфера у други клуб. Предсједник клуба — Матео Алемани, изјавио је: „сумњам да постоји још неки играч на свијету који би у овом тренутку више задовољио навијаче.“
На почетку сезоне 2000/01. пропустио је неколико утакмица, а први гол је постигао у побједи од 2 : 0 против Барселоне у седмом колу. На дан 19. децембра, постигао је гол у 83. минуту за побједу од 3 : 2 против Еспањола, након чега је постигао гол за реми 2 : 2 на гостовању против Рајо Ваљекана. На дан 21. јануара, постигао је гол у ремију 1 : 1 против Реал Овиједа, након чега је у фебруару постигао водећи гол у ремију 2 : 2 против Валенсије, а након што је пропустио четири утакмице, постигао је гол у побједи од 2 : 1 против Депортиво ла Коруње; други гол дао је Аријел Ибагаза, док је Рој Макај дао гол за Депортиво. На дан 26. маја, постигао је два гола у побједи од 4 : 0 против Рајо Ваљекана, након чега је 9. јуна постигао гол у побједи од 4 : 2 на гостовању против Алавеса, док је недељу дана касније постигао гол у побједи од 4 : 2 против Реал Овиједа у последњем колу. Сезону је завршио са 11 постигнутих голова и био је најбољи стријелац тима, док је Мајорка завршила на трећем мјесту, иза Реал Мадрида и Депортива и пласирала се у квалификације за Лигу шампиона.
2002—2004: Пласман у Лигу шампиона
У квалификацијама за Лигу шампиона 2001/02. постигао је први гол у такмичењу, за побједу од 2 : 0 на продужетке против Хајдука из Сплита у реванш утакмици и пласман у групну фазу. Први гол у Ла Лиги постигао је 8. септембра, за побједу од 1 : 0 на гостовању против Атлетик Билбаа у другом колу. На дан 26. септембра, постигао је гол за побједу од 1 : 0 на гостовању против Шалкеа 04 у трећем колу групне фазе Лиге шампиона, док је у реваншу добио црвени картон у 26. минуту и Шалке је побиједио 4 : 0. На дан 4. новембра, постигао је гол у побједи од 2 : 0 против Тенерифа, што му је био други гол у првенству. У Лиги шампиона, Мајорка је завршила на трећем мјесту у групи, са истом бројем бодова као Арсенал, али са лошијом гол разликом и такмичење је наставила у Купу УЕФА. На дан 6. децембра, постигао је гол у поразу 2 : 1 од Слован Либереца у реванш утакмици трећег кола Купа УЕФА, а Мајорка је испала јер је Либерец побиједио и у првој утакмици. На дан 3. марта 2002. постигао је водећи гол у побједи од 2 : 0 на гостовању против Рајо Ваљекана, док је други гол дао Вељко Пауновић. Шест дана касније, постигао је два гола у побједи од 4 : 2 против Осасуне, након чега је постигао гол у побједи од 2 : 1 против Еспањола крајем марта. Сезону је завршио са шест постигнутих голова, док је Мајорка завршила на 16. мјесту, три бода изнад зоне испадања.