Јован Владимир (Дукља, око 990 — Преспа, 22. мај 1016) био је српски владар Дукље, најмоћније српске кнежевине тог доба, од 998. до 1016. године.
Био је познат као побожан, праведан и мирољубив владар, који је пострадао због неправде. Стога је поштован као светац и мученик, а у Српској православној цркви се празнује 22. маја по старом, односно 4. јуна по новом календару, као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски.
За вријеме његове владавине вођен је дуготрајни рат између Византије и Самуиловог царства. Владимир је био у добрим односима са Византијом, што му није помогло да сачува своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу око 1010. године, а кнеза Владимира утамничио.
Према Љетопису попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, молила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански пријесто да влада као његов вазал. Владимир није учествовао у ратним походима свога таста. Рат је кулминирао 1014. године византијском побједом над Самуилом и недуго након тога његовом смрћу. По наређењу Самуиловог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред цркве у Преспи, царске пријестонице, гдје је и сахрањен.
Косара је пренијела његове мошти у манастир Пречиста Крајинска, близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. године у православној саборној цркви у Тирани. Свечеве мошти се сматрају хришћанским реликвијама и привлаче многе вјернике, нарочите на дан празновања, када се његове мошти односе у манастир код Елбасана, гдје се на тај дан окупи велики број вјерника.
Свети Јован Владимир се сматра првим српским свецем и небеским заштитником града Бара. Његово најстарије, данас изгубљено житије настало је у Дукљи вјероватно између 1075. и 1089. године; сачувано је у скраћеном облику у Љетописа попа Дукљанина, написаном на латинском. Грчко житије, засновано на усменим предањима, објављено је 1690. године, а превод истог на црквенословенски, уз извјесне исправке, штампан је 1802. На иконама се светац обично представља као краљ у владарском руху са круном на глави, са крстом у десној, а својом одрубљеном главом у лијевој руци. Он је по предању сам донио своју главу на мјесто гдје је сахрањен. Владимиров крст за који се вјерује да га је држао у рукама за вријеме погубљења, сматра се хришћанском реликвијом. Крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије.
По њему је назван Орден Светог Јована Владимира.
Биографија мини|десно|Српске земље у 10. и 11. веку.
Дукља је била раносредњовјековна српска кнежевина чија се територија већим дијелом поклапала са данашњом Црном Гором. Моћ Дукље знатно се повећала након распада државе српског кнеза Часлава, до којег је дошло по његовој смрти око 943. године. Обим Чаславове Србије није поуздано утврђен, али се зна да је укључивала Рашку и Босну. Рашка је потпала под политичку доминацију Дукље, заједно са сусједним српским кнежевинама Травунијом и Захумљем. Византинци су Дукљу често називали Србијом.
Јован Владимир ступа на пријесто око 1000. године, наслиједивши још у дјечачком узрасту свог оца Петрислава. Петрислав син Хвалимиров, се сматра првим дукљанским владарем, чије се постојање може потврдити примарним историјским изворима, који такође наговјештавају да је он био у блиским односима са Византијом. Дукља се састојала од двије области, Зете на југу и Подгорја на сјеверу. По мјесном предању Владимиров двор се налазио на брду Краљич код села Коштањица близу Скадарског језера, у предјелу званом Крајина на југоистоку Црне Горе. У близини Краљича налазе се остаци цркве Пречисте Крајинске, која је постојала већ у Владимирово вријеме. Према Данијелу Фарлатију, црквеном историчару из 18. вијека, двор и резиденција српских владара некада се налазила у Крајини.
Његова владавина описана је у 36. поглављу Љетописа попа Дукљанина, која је завршена између 1299. и 1301. године; кратко 34. и 35. поглавље баве се његовим оцем и стричевима Драгомиром и Мирославом. Ова три поглавља Љетописа се вјероватно заснивају на изгубљеној Владимировој биографији написаној у Дукљи негдје између 1075. и 1089. године. И Љетопис и Јован Скилица, византијски историчар из 11. вијека, описују Владимира као мудрог, побожног, праведног и мирољубивог владара.
Владимирово појављивање на историјској сцени дешава се током дуготрајног рата између византијског цара Василија II (владао 976–1025) и цара Самуила (980—1014). Чини се да је Василије II настојао да ангажује и друге балканске владаре за борбу против Самуила, те да је из тог разлога одржавао контакте и са дукљанским кнезом. Српско посланство, чији је долазак у Цариград око 992. године забиљежен у једној повељи манастира Велика Лавра из 993, по свој прилици дошло је Василију управо из Дукље.
мини|десно|Остаци Пречисте Крајинске, цркве која се налазила у близини Владимировог двора у Крајини на југоистоку Дукље
Василије је 1004. или 1005. године од Саумуила вратио град Диракијум, главно утврђење на јадранском обали, јужно од Дукље. Од 1005. године, Василије је контролисао приобалне земље сјеверно и јужно од града, у саставу византијске теме Диракијум. Византија је успоставила територијални контакт са Дукљом кнеза Владимира, која се већ граничила и са темом Далмацијом, коју су чинили јадрански градови сјеверозападно од Дукље. Млетачка република, савезник Византије, војно је интервенисала у Далмацији 1000. године како би заштитила градове од напада Хрвата и Неретљана. Млетачку владавину над Далмацијом у име Василија цар је потврдио 1004. или 1005. године. Светослав Суроња, млетачки савезник, крунисан је као хрватски краљ. Млетачка, далматински градови, Хрватска и Дукља биле су окупљене у чврст провизантијски блок, који је имао непосредну везу са Византијом преко Диракијума.
Блиске везе са Византијом нису помогле кнезу Владимиру. Самуило је напао Дукљу 1009. или 1010. у склопу похода који је за циљ имао разбијање провизантијског блока, који је могао да га угрози. Увидјевши да не може ништа огромној царској сили, Владимир се повукао са војском и народом на утврђено брдо Облик, југозападно од Скадарског језера. Према Љетопису Владимир је тамо учинио чудо: брдо је било пуно змија отровница, али када се он помолио Господу да спасе његов народ, њихов угриз је постао безопасан.
Самуило је оставио један дио војске да опсједа Облик, док је са осталим четама напао оближњи Улцињ који је припадао систему утврђења теме Диракијум. Владимир се послије извјесног времена предао, што се у Љетопису приписује његовој жељи да избави свој народ од глади и мача. Одмах је послат у затвор у Преспу, пријестоницу Самуилове државе у западној Македонији. Одуставши од опсаде Улциња, цар је усмјерио своје снаге према Далмацији при чему је допро све до Задра спаливши успут Котор и Дубровник, а у своју земљу се вратио преко Босне и Рашке. Посљедица овог похода било је привремено Самуилово заузимање Дукље, Травуније, Захумља, Босне и Рашке. Млетачке и непосредна византијска моћ у Далмацији је ослабила. Самуило је успио да разбије провизантијски блок.
Према Љетопису, док је Владимир окован венуо у преспанском затвору, молећи се дању и ноћу, приказао му се анђео Господњи који му прорече како ће ускоро бити ослобођен, али да ће касније умријети мученичком смрћу. Његова судбина у заточеништву затим је описана у виду романтичне приповијести у којој на сцену ступа Самуилова кћерка Теодора Косара. Њен сусрет са Владимиром испричан је у Љетопису на сљедећи начин:
Косара је затим усрдно молила оца да је уда за Владимира, а овај јој је без одуговлачења изашао у сусрет. Цар је након кћеркине удаје вратио Дукљу свом новом зету. У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процјене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вјернији вазал. Ријешивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, гдје је било главно жариште његовог сукоба са Византијом. У Љетопису се тврди да је Самуило повјерио Владимиру и цијело подручје Диракијума. Могуће је да је кнезу повјерена сјеверна област тог подручја, која је само дјелимично била под Самуиловом влашћу. Једна кратка напомена Јована Скилице о Владимиру сугерише да је кнез на управу добио и дио Рашке, а можда и читаву ту област. Његовом стрицу Драгимиру, владару Травуније и Захумља, који се пред Самуиловом војском повукао на неку планину, цар је такође дозволио да настави владати као његов вазал.
Након тога, како биљежи Љетопис, „Владимир је тако живио са својом женом Косаром у потпуној светости и чедности, љубећи Бога и служећи му и ноћу и дању, и владао је својим народом који му је повјерен праведно и у страху од Бога”. Ништа не указује на то да је Владимир на било који начин учествовао у ратним напорима свог таста. Вишедеценијски сукоб кулминирао је Самуиловим поразом од Византинаца у бици на Беласици 1014, а цар умире 6. октобра исте године. Наслиједио га је син Гаврило Радомир, чија је владавина била кратког вијека: убио га је 1015. његов брат од стрица Јован Владислав, и преузео власт над царством; недуго потом убио је и Радомирову жену. Владислав шаље гласнике Владимиру са захтјевом да дође на царски двор у Преспу, али Косара одговара мужа од тог пута и сама одлази тамо. Цар је прима са почастима те наново позива кнеза да дође, шаљући му златни крст на коме се заклео да му ништа нажао неће учинити. Љетопис биљежи Владимиров одговор на овај позив:
Два епископа и један пустињак дођоше дукљанском кнезу, предадоше му дрвени крст, те потврдише да се на њему цар заклео да му никаква зла од њега неће бити. Владимир пољуби крст и стави га у своја њедра, па с малом пратњом крену у Преспу. Чим је стигао тамо, 22. маја 1016. године, уђе у једну цркву да се помоли Богу. Изашао је из цркве држећи онај дрвени крст, а пред самим црквеним вратима га оборише Владиславови војници и одрубише му главу. Према Скилицину, Владимир је вјеровао Владиславовој заклетви, коју му је пренио бугарски архиепископ Давид. Затим је дозволио себи да упадне у Владиславове руке и буде погубљен. Мотив за ово убиство није сасвим јасан. Откад су поразили Самуила 1014, Византинци су добијали битку за битком, па је Владислав вјероватно сумњао или је био обавијештен да се Владимир спрема да обнови савезништво Дукље са Византијом. Ово савезништво би било посебно неповољно за Владислава због близине Дукље са Диракијумом, који је био циљ његових освајања.>
Владислав је почетком 1018. године водио неуспјешан напад на Драч, под чијим зидинама је погинуо. Према љетопису, током опсаде Драча Владимир се појавио пред Владиславом док је овај сједио за трпезом и вечерао. Кад је устао да бјежи зовући војнике да га спасу, Владимир га је убио. Исте 1018. године је византијска војска под вођством побједоносног цара Василија дефинитивно покорила задње остатке Самуилове царевине. Пошто Владимир и Косара нису имали дјеце, његов законити насљедник био је његов стриц Драгимир, травунијски кнез, који се у првој половини 1018. упутио са војском у Дукљу да се устоличи као њен владар. Кад је дошао у Котор, Которани су га на превару убили, а његови војници су се вратили у Травунију. Дукља се не појављује поново у изворима до тридесетих година 11. вијека. Неки историчари претпостављају да је око 1018. подложена директној византијској управи, док други вјерују да је остављена под неким домаћим владарем као вазална држава Византије.
мини|десно|Смрт кнеза Владимира.
Култ