мини|Најбројније религије света. Религија представља скуп културних система, система веровања, и погледа на свет који се односе на човека и његов однос према Богу и свету који га окружује. Религија има потребу да објасни порекло и смисао живота, човека и универзума.
Праксе различитих религија могу садржати: проповеди, богослужење, приношење жртви, различите обреде, празнике, иницијације, начине сахрањивања покојника, склапања брака, медитације, музику, уметност, плес и друге аспекте људске културе. Међутим, постоје примери религија за које су неки или многи од ових аспеката веровања или пракси одсутни.
Појам религија настао је од латинског глагола -{religiere}- - повезати. Овај термин први пут је употребио Лактанције, хришћански филозоф, 4. век, говорећи о вези човека са природом, другим бићима и Богом.
Постоје три основна приступа по којима се може посматрати религија као феномен. То су: субјективни, објективни и субјективно-објективни приступ.
Са становишта објективног приступа, религија се не може испитивати као свака друга појава.
Субјективни приступ захтева другачији приступ религији него осталим стварима.
По трећем ставу, сматра се да се не може порећи субјективно, ни објективно код религије, јер је она синтеза објективног и субјективног. У зависности од друштвено-политичке ситуације и идеологије, постоји више тумачења религије.
Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом.
Већина религија подразумева учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, религија подразумева и одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).
Теорије и настанак религија мини|Разни религијски симболи
Први облици религије јављају се још у првобитној људској заједници као последица човековог схватања да се многе ствари у природи догађају и без његове воље и да он на те појаве не може утицати нити их контролисати. Такве појаве су нпр. суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је човјек сазнао о постојању виших сила, те су у његовом уму настали први облици „богова“ који су симболизовали јединствене моћи које владају човековим постојањем. Човек је настојао ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем.
Појам религија преузет је у европске језике из латинског. Римски писци изводили су реч 'религио' из глагола -{relegere}-: поновно читати, опет размишљати (јер о божанским стварима треба увек поновно размишљати) или из -{religare}-: привезати (јер релија веже људе с боговима и из ње следе обавезе према тим вишим силама) или из -{reeligere}- поновно узети, поновно изабрати (чиме је наглашен дубљи смисао вољне и чувствене повезаности с богом). Римљани су првобитно означавали изразом „религија“ само своју властиту: тачно испуњавање дужности наспрам виших сила признатих од римске државе. Славенска реч вера (старослов. -{věra}-) која донекле коинцидира у значењу с појмом религија изводи се из коријена -{*uer}- (авестијска -{var}-: веровати, држати истинитим, лат. -{verus}-: истинит, нем. -{wahr}-: истинит) и можда првотно значи приањање уз истину, избор између истине и неистине, добра и зла.
Током времена појам религија попримио је многа и различита значења и нема опћеприхваћене дефиниције религије. Некима је она само врста осјећања (чувства, доживљавања) што не подлеже логичком ни моралном просуђивању. То је мистично осећање јединства с бесконачном стварношћу, доживљај бесконачности, осјећање апсолутне зависности, доживљај свега у свету као божјег дела, осјећање божанства у души, доживљај јединства с богом, сусрета с божанством, са светињом и слично. За разлику од тога, мисли се да је религија посебна свест и то имагинарни облик или степен свести о односу коначног духа према апсолутном духу, свест о својој истоветности с Апсолутом. Мисли се, такође, да је религија уједно и осјећање и свест, а да уз то још садржи богоштовне и обредне радње.
Религија је и покушај да се објасни порекло нечега што је необјашњиво на природан начин, затим покушај да се докучи порекло и сврха људског живота и света. Многи истичу присну везу морала и религије, а неки тврде да су морални мотиви оно најважније, па и једино важно, што религију чини религијом. Карактеристично је и гледиште да је религија жудња за немогућим, недостижним, непојмљивим, затим жеља за искључењем из свакидашњице и утонућем у блажено спокојство духа, у нирвану.
Различите одредбе религије означавају различите компоненте религиозности, не искључују се узајамно, него се допуњују и воде закључку да је религија један начин живота човека поред његовог световног или профаног живота. То је живот који је осећајима, мислима и делима усмерен према надособном, надљудском, сврхунаравном циљу, живот посвећен богу. Удвојеност живота на профани и религиозни доживљава се и схвата као разлика, па и супротност, телесног и душевног живота, наравног и сврхунаравно усмереног, варљивог и правог, грешног и крепосног, пролазног и онога коиим се антиципира и заслужује вечни живот, затим као присутност вечног и апсолутног живота у временитом и релативном, као двојство идеалног и збиљског живота.
Религија се тумачи и као идеална (измаштана) компензација мањкавости стварног живота, као духовно одбацивање реалности и протест против животне беде. У неким религијама верници верују да је њихова религија сврхунаравног порекла, да је откривење или објава људима сврхунаравног бића, да је настала као чудесно надахнуће писаца светих списа. То је, заправо, још недиференцирана митска свест као водиља понашања, што је уједно ритуално-забавна игра, магија и уметничко-фантастична репродукција стварности. С развитком животног искуства и рационалне спознаје митска свест подлеже логичкој критици и логичкој преради, а из тога односа митоса и логоса настаје филозофија и филозофска рационализација митског вјеровања. Филозофија је од почетка у опозицији према митској религији, али се употребљава и за рационалистичку прераду и одбрану верске објаве или откривења. Овом прерадом и одбраном народна религија прераста у теолошку форму религије.
Прилагођивање филозофије религији не иде без прилагођивања религије филозофији. Један модерни резултат вековног настојања да се превлада дуализам објављене (верске) и пронађене (емпиријско-рационалне) истине јесте и теолошка секуларизација религије. Наиме, у теолошкој религији јавља се тежња ка демитологизацији верске објаве, да би пристајала данашњем човеку. При томе се напушта двојство наравног и трансцендентног света да би се, уместо тога, истакла разлика између два стања људског света: између овога што га имамо, пуног мржње и неправде, и будућег сретног (блаженог), када ће тријумфовати правда и љубав међу људима. Трансценденција у том новом контексту значи духовно надилажење датости или есхатолошки импулс света, чиме се модернистичка теологија приближава световним доктринама о радикалној промени стварности.
За религију су битна два веровања: вера у посмртни живот и вера у бога.Faith and Reason by James Swindal, in the Internet Encyclopeda of Philosophy. Мисли се да је чињеница људске смрти најважнија за опстанак религије. Најјачи људски страх, страх од смрти („смртни страх“ јесте врхунац страха), носи једнако снажну вољу да се не умре, а религија покушава да задовољи ту тежњу вером у загробни живот. Религијски појам смрти не значи крај особе, нестанак заувек, него значи границу између два начина живота, смртног и посмртног. Посмртна судбина особе је различито замишљена у разним религијама. Код Хомера је то тегобно животарење у „царству сене“. По једном хришћанском веровању, након смрти долази ускрснуће у поновни и вечни телесни живот особе. У оријенталним религијама верује се да је смрт једног тела пресељење душе у друго тело, како би се, на крају дуге одисеје кроз телесност, бесмртна душа смирила у споју с универзалним духом. Карактеристично је веровање да у часу смрти бесмртна душа напушта смртно тело и улази у вечно царство духа. Верске представе о смртном разлазу душе и тела и о самосталном животу личне душе сродне су детињастој вери прачовека да свако има свога тајанственог двојника. Тај -{„alter ego“}-, који чудесно савладава простор и време, приказивао се наивној свести као човечја сена, као одјек гласа, као одраз лика „иза“ глатке површине; он је у сновима напуштао тело и одлазио којекуда, остављајући човека „као без душе“; боравио је у телу као дисање („душа“, „дух“ долази од „дувања“) и напуштао га с последњим издисајем. Двојник је, дакле, некад биће поред бића, а некад биће у бићу. Митске предоџбе о двојству особе прерасле су у теолошке појмове о двема супстанцијама, телесној и духовној, смртној и бесмртној.
Савремена верска мисао, као и значајни верски мислиоци прошлости, не инсистира на дословном значењу традиционалних веровања у посмртни живот, него тражи неке смислене поруке у тим веровањима. Тако ускрснуће из мртвих, на начин Христовог ускрснућа, не треба схватити као фактички догађај, него као есхатолошки „догађај“; треба веровати да ће након живота у мржњи и неправди доћи владавина правде и љубави. Кад је реч о ускрснућу особе, то треба схватити да је особа „изнад смрти“, да нико нема права на њену смрт (као што, на пример, сама особа располаже животом и смрћу домаће животиње). У једном сличном настојању дошло се до појма тзв. партиципативне бесмртности. Она значи да смо бесмртни по суделовању у баштини човечанства и по томе што ћемо и сами бити баштињени. Када се у религији замишља да је прави људски живот онај посмртни и вечни, онда то значи да прави живот има особа која је стекла бесмртност у смртном животу, па живи упркос својој физичкој смрти. Она посмртно суделује у животу особа. Иначе, сама вечност у дословном и домишљеном значењу - тј. кад би време истекло, „стало“, нестало - била би бескрајно гора од најгоре временитости. Истакнуто је да душа у вечности не би ни сећањем на своју прошлост избегла потпуну апатију. (Понављање стотинама милијарди пута већ познатих епизода прошлости стварало би бескрајну досаду, а духовна активност гасила би се прогресивно чим би престала телесна активност.)
Из вере у загробни живот људи следи вера и невидљиво и вечно „царство сена“ или у наднаравни „други свет“, настањен тајанственим бићима што владају природним појавама и људским судбинама. То су надљудска бића с многоструко увећаним људским моћима, обоготворени људи или човеколики богови. Вера у мноштво богова замишља божанске односе и заједнице по моделу људских односа и заједница. Земаљској хијерархији одговара небеска хијерархија с једним врховним богом који подсећа на земаљског патријарха или монарха. Небески патријарх или монарх с временом постаје апсолутни небески владар и најзад остаје једини прави бог, с бројном свитом анђела и светаца, сличних дворским достојанственицима. Тако једнобожачка религија настаје из многобожачке религије.
Бог
Једини прави бог се различито замишља у разним монотеистичким религијама, али се већином сматра да је духовно биће које се може утеловити (инкарнација), да је вечан, да је творац света и да влада светом, да је свемоћан и свезнајући, затим да је особно биће (једна особа или јединство више особа) с највишом мером моралности (апсолутно праведан, апсолутно добар и др.). Обично се сматра да је бог врховно биће, највише биће, биће бића, бивство свега, порекло и сврха свега, оно што је највиши степен апстракције и генерализације. Најапстрактније и најопштенитије је најмање одређено, тј. неодређено је.