мини|250п|Демонстрације испред Зимског дворца Руска револуција 1905. () избила је 22. јануара. Она обједињује низ револуционарних догађаја и нереда који су се збили у царској Русији од 1905. до 1907. Поводи за избијање побуне били су Руско-јапански рат и Крвава недеља 1905. Руска револуција из 1905. се категоризује као анархистичка револуција.
У револуцији су коришћени терористички напади, штрајкови, протести сељаштва и побуне војске. Последица револуције је било увођење уставне монархије, вишепартијског система, Државне думе (скупштине) и усвајање устава 1906.
Прва револуција Крајем 1904, под Свјатополк-Мирским, неспособним да убеди Николаја II да дâ озбиљније повластице или да настави Плевеову политику угушивања, борба против апсолутизма готово искључиво су водиле социјалистичке партије, интелектуалаца и земства. Те три групе опозиционара искористиле су период релативне слободе, која је настала после смрти Плевеа, прво да се организују и покушају да се уједине, затим да утаначе и јавно стилизују своје тражење политичких друштвених права, тада још сразмерно умерених. Како је Руско-јапански рат био све тежи, њихова организација је чинила нагли напредак; они нису сада сами да нападају аутократију. Нова чињеница која доминира целом 1905. годином, јес појава народних маса на политичкој арени. На дан „Црвене недеље” 22. јануара, први пут у историји Русије, а да то вође покрета ни предвиделе ни хтеле, народ оличен у радницима, ступа у дејство. Његова појава даје сваком опозиционом покрету нарочиту снагу и прави га опасним. И ако је апсолутизам упоран у својој непомирљивости, та чињеница натерује га на низ уступака све више и више озбиљних. Манифест од 30. октобра 1905 јесте, и ако га ни владајући нису ни предвиђали ни хтели, прво уставни уступак дат од аутократије, а овај уступак повући ће сазивање прве царске Думе.
Црвена недеља Штрајк 22. јануара нису припремили интелектуалци или земство, већ петроградски радници. Његови иницијатори нису биле социјалистичке странке, већ свештеник Гапон, који у исто време док је имао чудан утицај у радничком свету, био је у личној вези са полицијом и министарством унутрашњих дела — те се може тврдити да је лично влада олакшала почетке револуције. Фебруара 1904. Гапон је постао председник пет „радничких удружења”, о трошку и под заштитом полиције. У „удружењима”, од њега повећаним на дванаест, био је скупио до 30.000 радника, врло дисциплинованих на које је он, благодарећи својој речитости, а такође и у извесној мери новцу који му је полиција давала да би задовољавао потребе својих група, имао најпотпунији утицај. Једанаест дана пре „црвене недеље”, представници радника су објавили штрајк у фабрици Путилов, и поднели своје услове чисто економске природе. Следећих дана штрајк је захватио друге фабрике. 20. јануара, 93.000 радника, у 74 индустријска предузећа није радило, а само дан доцније покрет је захватио 1614 предузећа и 250.000 радника. Гапон, је решио да употреби овај штрајк за циљ, на који полиција сигурно није мислила.
Посредством својих секција он је утицао на раднике да иду цару и поднесу му молбу у којој би му изнели своје жалбе. Та мисао да се обраћа цару, која није дошла ни од социјалиста ни од интелектуалаца, била је бачена само зато да је боље разумеју народне масе. Она подсећа на 17 век, на времена Алексија Михаиловича. Али текст молбе садржава политичка права сасвим савремена: сазив изасланика свију социјалних класа, увођење свију слобода, једнакост грађана под законом, амнестија политичких криваца, уступ земље сељацима, осмочасовни дневни рад, право штрајка итд. Завршава се једном чудном претњом: „Царе, ти се правиш глув на наше молитве, остаје нам само још да умремо ту, пред тобом”. Гапон је скупио, у току више јавних зборова 135.000 потписа. Да би се поднела молба цару, било је решено да 22. јануара дванаестина хиљада радника, сакупљена из свију радничких квартова, управе се у свечаној поворци ка Зимској палати. Цар је био обавештен писмом да ако се у два сата не појави пред својим народом, губећи његово поверење сломиће моралне везе које га везују са народом и крв ће потећи.
Цар се повукао у Царско Село, а војска је постављена на свима местима где поворке могу поћи. Интелектуалци, предвиђајући покољ траже начин да га спрече; њихови изасланици угледни књижевници као Арсењев, Аненскиј и Максим Горки узалуд посредују код Свјатополк-Мирског и Витеа, који не могу ништа да учине; сутрадан ће они бити затворени под оптужбом да су хтели саставити привремену владу; радници, у редовима, крећу из предграђа ка центру вароши. Они носе иконе и цареве слике, да би показали верност манифестаната владару. Они су сигурни да ће бити примљени и очински саслушани од цара. Али не иду далеко. Свуда, где се год приближе трупама, дочекани су пушчаним мецима. То неочекивано пушкарање прво их запрепашћује, затим их обузима паника видећи како падају мртви и рањени; беже у гомилама, гоњени војском и ужасне сцене убијања догађају се, у којима и невини пролазници деле судбину манифестаната. Гоњење и пушкарање протеже се дубоко у ноћ. Гапон, који је на челу једне групе дошао чак до испред саме Зимске палате, пао је од првог плотуна; спасен од пријатеља, могао је неколико дана доцније пребећи преко границе. На ређим местима, радници, повративши се од страха покушавају да се одупру; на Васиљевском острву покушали су да подигну барикаде. Али уопште узевши, демонстрација је била сачувала мирољубиви карактер, и насиље извршено од трупа само је тиме очигледније; 1000 погинулих и толико рањених биланс је тога дана, кога су назвали „црвеном недељом”.
Поново стварање опозиције и уједињење револуционара „Црвена недеља” отвара један нови период борбе између опозиције и владе. Влада се решава да покаже „чврстину”. Понова се образује место генерал-губернатора Петрограда, и оно се поверава Д. Ф. Трепову, сину некадашњег шефа полиције, погинулом од метака Вере Зазулич. Трепов је већ на томе месту био развио велику енергију у борби против револуције у Петрограду; он наређуј растурање радничких удружења и хапси много интелектуалце. Као што Гапон после 22. јануара признаје да га је хтео подићи, тако је царев углед у очима народа непоправљиво срушен. И најмирољубивији грађани, који су дошли на трг Зимске палате да чују цара или да „умру” вратили су се кућама као револуционари. Неколико дана доцније, када је цар схватио ситуацију у којој је, Трепов је изабрао у фабрикама тридесет четири сигурна радника, објаснио им како треба да се понашају пред царем и одвео их у Царско Село. Никола II их прима, изјављује им свој „опроштај”, моли их да се „стрпе” и да ће „предузети мере”. После аудијенције, сервиран им је ручак, али кад су се вратили у Петроград, више њих били су нападнути од радника из престонице. Не само да маса варошког грађанства прилази одједном револуцији, већ као губернатор, у циљу репресалија прибегава често протеривању радника у њихова села, револуционарне тежње улазе убрзо и у сеоску средину. Уз радничке штрајкове, који су све бројнији после „црвене недеље” и шире се на готово све индустријске центре у земљи, нарочито на оне у пограничним крајевима, у Пољској, на Кавказу, западним губернијама, појављују се сада и аграрни немири који избијају већ од месеца марта у свим губернијама. И интелектуалци напуштају свој мирољубиви став и не манифестују више морално неодобравање против напада оружаном руком на жандарме и терористичке атентате који постају све чешћи. Један од тих атентата социјал-револуционара И. Каљајева који бомбом убија великог кнеза Сергија Александровича, 17. фебруара, у непосредној близини његове палате у Кремљу.
Најозбиљнија последица „Црвене недеље” није у томе што је изазвала терористе на атентате, већ што је ујединила све опозиционаре, екстремисте и најумереније против владе. Многобројна груписања се обављају, и да би избегла репресалије власти, они узимају облик професионалних или техничких „удружења”. Вероватно, тај је начин организовања мање погодан него политичке странке, али ако су се руски интелектуалци, вођени својим инстинктом, задржали баш на том прелазном облику, значи да је било још рано мислити на стварање правих странака. Прва груписања су дело универзитетских људи и адвоката.
У Петрограду, погреб једне од жртава „Црвене недеље”, служи као изговор за једну манифестацију организовану од његових другова и професора. Затим кад је Универзитет, који је сутрадан 22. јануара био затворен, био поново отворен, његов савет решава да не почне са часовима. Крајем јануара 16 чланова Академије наука,124 професора и 201 приват. доцената Универзитета потписују, у име руских научника, једну изјаву која се завршава са потврдом да је „слобода” науке непомирљива са савременим руским социјалним режимом. 20. фебруара на једном састанку, одржаном на универзитету, студенти и професори жигошући „злочиначку авантуру” руско-јапанског рата и „крваве догађаје од 22. јануара, изјављују да су солидарни са радницима и интелектуалцима; траже сазив Уставотворне скупштине изабране општим правом гласа, општу амнестију и право националних мањина на аутономију. У априлу су створена три разна удружења професора више, средње и ниже наставе.
Сутрадан адвокати се скупљају њих 325 на броју, и пошто су дискутовали читаву недељу дана, изјављују своје симпатије радницима, именују једну анкетну комисију о недавним догађајима, и организују протестни штрајк од 8 дана. 29. јануара савет адвокатског реда прима предлог, у коме се изјављује, да промена политичког режима потребни је услов за правилни рад правде. 10. марта представници правосуђа обе престонице и многих покрајинских градова слажу се да се позову на општу скупштину адвокати из целе Русије. Они се састају 10. априла; узалуд Треповљеви људи траже да се скупштина закључи, али она не прекида своје седнице. 180 делегата, који учествују на њој решавају да организују једно професионално и политичко удружење, да пропагирају идеју у корист Уставотворне скупштине и да се изјаве солидарни са свима партијама и групама револуционарним или опозиционим.
Многобројна удружења као железничких чиновника, инжињера, књижевника и т. д., ређају се у удружења универзитетских професора. Констатујући да имају сви један заједнички уставобранилачки програм из изјаве делегата земства од 21. новембра 1904, али јако проширен и изражен много снажнијим речима, — они се организују у један „Савез удружења”.
Штампа се уз опште стање духа, и у пркос тираније цензуре и административне самовоље, удружује са опозиционим покретом. То стање духа тако је јако и тако једнодушно, да се збиља и не примећују ограничења која су му наметнута; штампа се служи таквом слободом израза као никада раније. Не само либерална штампа већ и сама конзервативна штампа попушта општем покрету. Тако и либерални лист „Рус” Алексија Суворина-сина, објављује чланак под насловом „Озбиљни тренутак” са „мотоом”: „Још има времена”, који чини снажан утисак. Пошто је изјавио, цитирајући Бизмарка, да „интерес државе захтева промену установа, „каже да је час промене куцнуо за Русију и оптужује неактивност владе. Тако исто и реакционар кнез Мешчеркин признаје потребу „удруживања са народом” и изјављује отворено: „захвалимо Богу што смо тучени од Јапанаца, јер би наша победа под ловором сакрила отворене ране.”
Владина врдања и царска наредба од 18. фебруара до 3. марта 1905. — Владино држање није тако да би могло умирити опште узбуђење. Вите, као председник комитета министараПочасна титула коју не треба мешати са титулом председника министарског савета. одређен да оствари обећања царског манифеста од 29. новембра/12. децембра 1904, збиља се бацио на посао са својом уобичајеном ревношћу. Али многобројне комисије одређене да припреме нацрте потребних закона и у којима либерали, не очекујући ничега доброг одбијају да учествују, најчешће, не журе да заврше посао; и убрзо бива јасно да влада нема намеру да стварно да уступке које је обећала, већ мисли да задовољи речима.