мини|десно|Фактичке границе након османског пораза у Првом балканском рату Злочини над Албанцима током балканских ратова укључују масовна погубљења, масакрирање, етничко чишћење, насилно покрштавање и прогоне Албанаца током балканских ратова.
Однос према Албанцима као нацији до краја балканских ратова Немачки канцелар Ото фон Бизмарк је током Берлинског конгреса изнео став да албанска нација не постоји. Албанци су у извештају Фредерика Мура, дописника Асошијетед преса и аутора књиге Балкански траг, названи примитивном планинском расом. У Србији је преовлађивало мишљење, са изузетком социјалиста, да Албанци нису до краја формиран народ, већ да су скуп међусобно завађених племена свуда измешаних са Србима и Грцима.
Крај балканских ратова и његове последице за Албанце Албанци су се током балканских ратова борили против балканских савезника. У овим борбама су имали често већу улогу од војника Османског царства.] приликом доношења декларације о независности 28. новембра 1912] По завршетку прве фазе балканских ратова, која је завршена примирјем потписаним 3. децембра 1912. године, балканске савезнице су запоселе и почеле међусобну деобу скоро целокупне дотадашње територије Османског царства на Балкану. Такав развој догађаја није одговарао одређеним (тада веома моћним) државама, поготово Аустроугарској и Италији, због њихових аспирација ка овој територији. Због тога је, на Лондонској конференцији амбасадора у марту 1913, Шест великих сила начелно одлучило, под притиском Аустроугарске и Италије, да формира нову државу, Кнежевину Албанију, на делу територије коју су Црна Гора, Србија и Грчка освојиле од Османског царства. Потписивањем Лондонског уговора о миру дана 30. маја 1913, балкански савезници и Османско царство су препустили великим силама одлуку о судбини територије коју данас чини Албанија. На основу одредби Лондонског уговора о миру велике силе су 29. јула 1913. формирале нову државу — Кнежевину Албанију и одредиле њене границе после чега су Црна Гора, Србија и Грчка биле у обавези да повуку своју војску са делова територија Османског царства које су током рата запоселе, а које су, потписивањем Лондонског уговора о миру, припале новоформираној Кнежевини Албанији коју су велике силе формално признале 29. јула 1913. Упркос овом повлачењу балкански савезници, који су се изненада нашли у улози суседа новоформиране државе Албаније, стекли су потписивањем Лондонског уговора о миру велике добитке територија и становништва.Limon Rushiti, Rrethanat politiko-shoqlrore нл Kosovl 1912-1918 (Друштвено-политичке прилике на Косову 1912—1918), Приштина, 1986, pp. 9. Грчка је стекла 68% територије и 67% становништва, Црна Гора 62% територије и 100% становништва и Србија 82% територије и 55% становништва. Нове границе нису, као ни остале у тадашњој Европи, биле повучене по етничком принципу. На северу новонастале државе Албаније, највише у околини Скадра, постојала је бројна популација Срба док је на југу постојала још бројнија популација Грка. Са друге стране, новонастала албанска држава је обухватила око половине области насељених претежно Албанцима, док се велики број Албанаца нашао у оквиру Србије, Црне Горе и Грчке. Већина Албанаца се одређивањем оваквих граница нашла на територији новоформиране државе Албаније.
Извори информација о злочинима Извештај Међународне комисије за истрагу узрока и вођења Балканских ратова Формирање и рад Међународне комисије за истрагу узрока и вођења Балканских ратова мини|Међународна комисија разговара са избеглицама у Самакову (Бугарска) Одељење за сарадњу и образовање Карнегијеве задужбине за међународни мир () је формирало Међународну комисију за истрагу () са задатком да истражи узроке и вођење балканских ратова. Комисију су претежно чинили: из Француске, Барон Д'Етурнел де Констан, сенатор и Жастин Гадарт, правник и члан парламента; из Велике Британије, Франсис Хирст, уредник часописа -{The Economist}- и др Хенри Ноел Браилсфорд, новинар; из САД, др Семјуел Датон, професор на Учитељском колеџу на Колумбија универзитету; из Немачке, др Волтер Шукинг, професор права на Универзитету у Марбургу (данашњи Марибор), из Аустроугарске, др Јозеф Редлих професор јавног права на Универзитету у Бечу и из Русије, Павел Николајевич Миљуков члан Државне думе.
Чланови комисије су путовали Балканом од почетка августа до краја септембра и на терену су прикупљали грађу, бележили разговоре са избеглима и прогнанима, фотографисали спаљена насеља, архивирали оригинална документа (писма, објаве, наредбе, летке, саопштења) и остало, да би по повратку у Париз сав материјал био обрађен и објављен у форми исцрпног извештаја. Приликом првог покушаја да уђе у Србију, комисија је враћена са границе иако је њен долазак био најављен преко српске амбасаде у Паризу.Извештај Међународне комисије (pp. 9, 10) Подаци које је комисија прикупила објављени су у извештају 1914. године, који је убрзо засењен избијањем Првог светског рата.
Суштина извештаја Међународне комисије за истрагу узрока и вођења Балканских ратова Налази међународне комисије су потврдили да су током балканских ратова, и непосредно по њиховом завршетку, почињени тешки ратни злочини. Установљено је да оружје није употребљено само против непријатељске војске, већ је кориштено за покољ становништва (старијих људи, сељака, земљорадника, жене и деце) у Македонији и Албанији.Извештај Међународне комисије (pp. 244), као и у деловима Балкана на којима су ратовале војске Бугарске, Грчке и Османског царстваИзвештај Међународне комисије (pp. 148)
Жртве злочина почињених током балканских ратова су били: заробљеници и становници територија балканских вилајета Османског царства свих националности
Починиоци злочина почињених током балканских ратова: Становници балканских вилајета Османског царства Војници свих војски учесница балканских ратова Добровољци (турски башибозук, бугарске комите, грчке анданте и остали добровољци који нису у униформи редовне војске)
Комисија у свом извештају о злочинима почињеним над цивилима свих етничких припадности током балканских ратова наводи:
На истом месту у извештају у којем се наводи овакав закључак, комисија пише о процени штете коју су овим злочинима државе балканске савезнице претрпеле у Балканским ратовима и поводом одштетног захтева који је Грчка испоставила Турској наводи: Комисија констатује у свом извештају, на основу једног случаја становника села муслиманске вероисповести које је армија Османског царства злочинима протерала у Грчку, да је армија Османског царства убила стотине цивила, док су хиљаде нашле спас у бекству у Грчку из које их је влада по завршетку непријатељстава вратила натраг у њихову домовину.
Комисија процењује да је у Битољском вилајету, који су касније поделиле Србија и Грчка, спаљено 80% муслиманских села због тога што: После ових догађаја, како комисија у свом извештају констатује, велики број становника муслиманске вероисповести се иселио у Азију.
Злочини почињени над Албанцима у балканским ратовима
Сумирајући ситуацију у областима насељеним Албанцима, чланови комисије закључују:
Специјални телеграм објављен у Њујорк тајмсу Један од често цитираних извора информација о злочинима над Албанцима током балканских ратова је објављен у Њујорк тајмсу () дана 31. децембра 1912. који је у суштини специјални телеграм о допису (у којем нису именовани аутори наведених „мађарских извештаја“) који је неименована аустроугарска институција из Будимпеште послала Дејли телеграфу ().
Голгота Албаније, Лео Фројндлих Лео Фројндлих је објавио у Бечу (Аустроугарска) на Ускрс 1913. књигу Голгота Албаније., Приступљено 9. 4. 2013. На самом почетку књиге аутор је на неколико страна величао албанску културу, интелектуалце, књижевност, трговачке способности, ратничке вештине, државнике, судије... и у суштини закључио да су покушаји албанских угњетавача да у пупољку униште сваки прогрес Албанаца били неуспешни. У наставку књиге је Лео Фројндлих објавио збирку цитираних информација објављиваних у штампи о злочинима Срба према Албанцима у периоду 1912—1913. Лео Фројндлих није био у личном контакту са Албанцима док се није 1915. током Првог светског рата као војник Ааустроугарске војске борио на Балкану.
Извештај Комисије француске владе
Француска влада је у јулу 1913. именовала комисију коју су сачињавали Викомт Д'Халгоет () и пуковник Лепиди ().
Изјаве комодора Кардејла
Изјаве високог официра Британске краљевске морнарице, комодора Кардејла, објављене су у више британских новина.
Остали извори информација Извештај аустроугарског конзула у Скопљу, Фон Вајнрота, послат аустроугарском Министарству спољних послова у фебруару 1913, који по наводима самог конзула не обухвата изјаве сведока злочина већ записе о изјавама које су дали они који су нешто чули од некога о злочинима без навођења конкретних доказа о злочинима.. Извештаји Херменгилда Вагнера -{Hermenegild Wagner}-, чувеног аустроугарског ратног репортера, објављени у књизи Леа Фројндлиха текстови које је објавио Историјски институт у Приштини детаљан Званични извештај великим силама о страдањима у Дебру објављен у италијанској штампи, у чијем је заглављу написано да је „документ велике важности који је управо уручио влади једне од великих сила њихов амбасадор који је лично сакупио записе и имена места злочина и терора“. текстови које је објављивао Димитрије Туцовић
Суштина тврдњи о злочинима
Српска и црногорска војска су наводно, према извештајима објављеним у европској, америчкој и српској опозиционој штампи који су наведени у књизи Леа Фројндлиха, приликом запоседања насеља у којима су живели Албанци током 1912. и 1913. године починиле бројне злочине над цивилним становништвом.
Лео Фројндлих у својој књизи наводи бројне извештаје објављене у штампи који говоре о наводним масовним погубљењима албанског становништва, тешким разарањима албанских градова, спаљивању села, пљачкању кућа, клању укућана, силовању жена и девојчица и зверствима над цивилним становништвом. Албански домаћини су, наводи Фројндлих, клани приликом претраге куће, чак и када оружје није пронађено. Албански и турски заробљеници су били присиљени да марширају стотинама километара, наводи се у Фројндлиховој књизи, а када би се неко срушио од умора, био би наводно избоден бајонетима и остављен поред пута да трули. За убиство српског војника су, по наводима бечког публицисте, вршене насумичне одмазде над цивилним становништвом. У многим албанским крајевима српске власти су подизале вешала. Многе школе на албанском језику су позатваране, наводи се у извештајима у штампи, упркос чињеници да школе на албанском језику нису ни постојале у Османском царству и да је један од (никада реализованих) захтева Албанског устанка 1912. године било увођење школа на албанском језику.