Чедомиљ Мијатовић (Београд, 5/17. октобар 1842 — Лондон, 14. мај 1932) био је српски економиста, књижевник, историчар, политичар и дипломата. Мијатовић један од најзначајнијих либерала у српској политичкој историји. Шест пута је био министар финансија кнежевине/краљевине Србије, два пута министар иностраних послова, кандидат за највиши црквени положај и председник Српске краљевске академије. Мијатовић је потписник Тајне конвенције. За време његовог министровања уведен је метарски систем и усвојен динар по узору на средњовековну валуту. Један од најзаслужнијих људи у оснивању Српске централне банке. Он је успоставио дипломатске односе са САД и Уједињеним Краљевством.
Биографија Отац Милан, родом из Јаска у Срему, био је професор земљописа, латинског и историје у Крагујевцу и првој београдској гимназији Београду, до смрти 1853. године. Крагујевац је напустио због тада изражене нетрпељивости према пречанским Србима. Важио је за једној од најбољих стручњака за латински језик међу Србима у Угарској. Мијатовићева мајка Ракила Кристина била је из Великог Бечкерека. Она је била праунука Гаврила Илића коме је додељен племићки статус од Марије Терезије за исказану храброст приликом аустријске опсаде Београда. Гаврило се оженио једном девојком из Андалузије по којој је име добила Мијатовићева мајка. Касније је Мијатовић наводио да и даље има у поседу оригиналну повељу о племству, које је било наследног типа. Отац му је преминуо када је имао 10 година и мајка се преудала за инспектора Василија Берара. О очуху је Мијатовић писао да је био добар човек. Већину својих квалитета Мијатовиће је приписивао наслеђе са мајчине стране, са изузетком љубави према књизи коју му је пренео отац.
Завршио је Лицеј 1862. године. Имао је стипендију током студија на Лицеју. Тада је писао чланке и објавио је своје први књижевни рад. Током студија на Лицеју, Јосиф Панчић га је позвао на разговор и упутио да напусти природне науке и окрене студијама психологије и књижевном стваралаштву. Пре одласка на студије у иностранство, узео је учешћа у отпору турском бомбардовању стављањем барикада, преводио је текстове расправа из британског парламент по захтеву кнеза Михаила, заједно са својим другом Стојаном Новаковићем. Тада је постао обреновићевац. Затим је провео три године на студијама у Минхену, Лајпцигу, Цириху и Бечу. Тада се оженио Енглескињом Елодијом Лотон.
Од 1865. до 1869. је предавао политичку економију (прво као суплент, па од 1866. године редовни професор) на Великој школи. Потом се запослио у државној управи, на места виших чиновника: био је секретар београдског трговачког суда, члан Уставног одбора 1869. (залагао се за опште право гласа и дводомни парламент) и начелник у Министарству финансија. Био је близак Јовану Ристићу и либералима.
Први пут је постао министар финансија 1873. године, други пут 1875. године, а у међувремену био је секретар младог кнеза Милана, за кога се тада јако везао. Из либералне странке прешао је тзв. младоконзервативцима, после којег га је влада, у којој је Јован Ристић био председник, пензионисала 1880. године. У српско-турском рату 1876-1877. био је интендант Ибарске војске и одликован.
мини|200п|Потписници Букурешког мира Златно Мијатовићево време су 1880-те године. Са пријатељима је основао Напредну странку којој је кнез Милан поверио формирање владе октобра 1880. године у којој је Мијатовић изабран за министра финансија и иностраних дела. Програм владе је била модернизација Србије у сваком погледу, уз одбацивање целог политичког наслеђа и изградњу либерално-демократских институција по западном узору. Мијатовић је у те три године поставио темеље модернизације тадашње Србије тиме што је организовао следеће важне послове: склапање трговинских уговора, изградња првих железница, помоћ кнезу Милану код склапања српско-аустријске конвенције, увођење нових посредних пореза, узимање зајмова у иностранству и оснивање Народне банке.
Мијатовић је позвао САД да именују посланика у Србију. Кроз неколико дана је испреговаран уговор, са којим се усагласио кнез Милан и касније званични Вашингтон. Тргвоински уговор и консуларну конвенцију између Србије и САД потписали су у Београду 2/14. октобра 18881. Јуџин Скајлер, први амерички посланик у Србији, и Чедомиљ Мијатовић.
По паду владе крајем 1883. постао је члан Државног савета и посланик. После српско-бугарског рата 1885. године је био један од преговарача о миру на мировној конференцији организованој у Букурешту. Поново је постао министар финансија у периоду 1886-1887. године, а у периоду 1888-1889. године министар финансија и спољних послова и председник Српске краљевске академије.
У Мијатовићевом животу преломна су 1888. и 1889. година. Једна дворска афера – повезана са сукобом краља Милана и краљице Наталије и краљевом абдикацијом - одвела га је, практично заувек, из Србије. Од августа 1889, Мијатовић је у Лондону, као приватно лице. Тек четири године касније обновио је везе са блиским пријатељима Стојаном Новаковићем и Милутином Гарашанином.
Још једном је, закратко, постао министар финансија 1894. године, али је опет дошао у сукоб са краљевима Миланом и Александром. Од 1895. до 1903. године је био амбасадор, углавном у Лондону. Био је члан Сената из 1901. године. По устоличењу Карађорђевића 1903, Мијатовића су дефинитивно пензионисали. Ипак, покушавао је да помогне српској влади код британске, која је била ужаснута свирепим убиством последњих Обреновића. Током Првог светског рата већ полуслепи Мијатовић је прикупљао помоћ за српску војску. Он је децембра 1918. године у Лондону, управник тамошње канцеларије Краљевске-Српске повлашћене трговачке агенције."Српске новине", Београд 1919. године У јануару 1926. је јављено да се поново оженио, са 41-годишњом Адом Прајор.„Нова женидба г. Чедомиља Мијатовића”, Политика, 30. јан. 1926, Умро је у Лондону у деведесетој години, 14. маја 1932. године.
Био је пријатељ са научником и филозофом Браниславом Петронијевићем.
Током и деценијама након живота био је један од ретких Срба укључених у енглеска издања Ко је ко? и сродних речника или лексикона.
При крају живота био је заборављен у земљи.
Слободан Јовановић је објавио чланак Чедомиљ Мијатовић као политичар, за који се сматра да је најодмеренији приказ његовог политичког рада.
Мијатовићева политичка оријентација и религиозност Као политичар, био је прагматичар. Залагао се за ослонац на Аустроугарску, верујући да је то најбољи пут за општи напредак Србије и испуњење националних циљева. Није био одушевљен ни Аустроугарском ни Русијом и настојао је да прагматично води српску политику, у складу са интересима земље.
Мијатовић је био дубоко религиозан човек, православни хришћанин. Пошто је свештенике Српске православне цркве сматрао недоученим, јер је сматрао да не знају одговоре на основна питања, преводио је енглеске религиозне текстове како би Србима приближио веру, бирајући оне ауторе који су били прихваћени и у православном свету. Веровао је и у спиритизам и писао о њему, веровао је Креманском пророчанству и наговештавао трагичан крај самом краљу Александру Обреновићу; ипак, ова „вера“ је упитна, јер су каснија истраживања показала да је заправо Мијатовић, заједно са Пером Тодоровићем, измислио читаво Креманско пророчанство ради оправдавања развода краља Милана од краљице Наталије.Креманско непророчанство: студија једне обмане, Воја Антонић, Београд, 2002.
Више пута је помињан као кандидат за високо место у црквеној хијерархији. Тако су му 1914. године престолонаследник Александар и Никола Пашић понудили место архиепископа у Скопљу, наговештавајући могућност да постане и патријарх онда када Србија добије патријаршију. У први мах се загрејао, помишљајући шта један човек модерних погледа може да учини, али је убрзо одустао зато што је схватио да не треба да постане високи јерарх човек који не верује у све догме православне цркве.
Историчар и књижевник мини|Мијатовић, око 1907. Као историчар био је у своје време врло цењен. Прве чланке о старој српској трговини објављивао је још као ђак у часопису "Вили"."Цариградски гласнк", Цариград 1900. године Пишући бројна дела из политичке и економске историје, Мијатовић је кренуо неиспитаним стазама: док су се остали историчари његовог времена бавили класичним српским средњим веком, он је први у Србији писао о Деспотовини, о позном византијском царству, о старијој економској историји српског народа (написао је чланак "Финансије српског краљевства" за Гласник Српског Ученог Друштва 25) и о српском XVI и XVII веку. Касније, са победом критичког правца у српској историографији, пао је у немилост као позни романтичар.
Тако је Владимир Ћоровић сматрао да је Мијатовић сентиментални романтичар који не врши потребну критику извора и кога често машта понесе да учини генерализације за које нема довољно аргумената. Остало је питање да ли је, пре потпунијег објављивања извора за старију српску историју, Мијатовић могао да пише као каснији историчари. Старије историчаре треба поредити са њиховим претходницима и савременицима, а не са млађим нараштајима, што би Мијатовићу донело заслужена признања за унапређење историографије у Срба. Вероватно је у праву Радован Самарџић када Ћоровићеву критику сматра неправедном и тврди да је Мијатовић остао неостварени великан српске историографије, који је имао више и врлина и мана. Најбоље дело му је књига о Ђурђу Бранковићу (Деспот Ђурађ Бранковић, 1880), која се и данас користи у озбиљним расправама о томе времену. Треба поменути још две књиге писане на енглеском језику: -{R|A Royal Tragedy: Being the Story of the Assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia}- (1906) и сопствене мемоаре -{The Memoirs of a Balkan Diplomatist}- (1917) који су 2008. преведени и објављени на српском језику под насловом „Успомене балканског дипломате“.Чедомиљ Мијатовић - смех и шале руских амбасадора
И као књижевник био је у своје време цењен и популаран. Писао је углавном историјске новеле са просветитељском и патриотском нотом. Још као студент написао је четири новеле, од којих је најпознатија Зека капетан, 1862. Међу каснијима најзнатније су Иконија везирова мајка, 1891, и Краљичина Анђелија, 1928. Занимљив је и путопис Цариградске слике и прилике, 1901.
Као књижевник прошао је још горе него као историчар у ретроспективној процени. Док је још током 1890-тих година било позитивних критика и Академијиних награда, ново покољење књижевних критичара с почетка XX века није имало ни разумевања, ни милости према Мијатовићу. Скерлић и други млађи критичари доживљавали су као јављање духа из давних времена (Скерлић: Мијатовић је “мучио и себе и нас састављајући прашњаве, археолошке и музејске приче”). Слободан Јовановић му је одао признање за добар стил (“Чеда Мијатовић има диван стил, живо прича, фино описује и слика”), али је замерио неуверљивост ликова и претеривања са фантазијом и осећајношћу за које је сматрао да иду до пренемагања. Павле Поповић није код Мијатовића ценио ни стил (“ко још данас тако пише?”) и саветовао му је да се бави историографијом или преводилаштвом, тврдећи да би требало да буде користан тамо где може, уместо што се “забавља” у књижевности. Замеран му је давно превазиђени романтизам.
Данас се Мијатовићево дело не може наћи у стандардним прегледима српске књижевности. Има, ипак, и другачијих гласова (Предраг Протић), који га делимично рехабилитују и налазе одређене вредности у његовом делу.