Битољска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Простирање На сјеверу су јој Скопска и Брегалничка област. Обласно средиште је Битољ. Планинска је област, пространа 11.969 -{km²}-, рашчлањена у многе котлине или жупе, највише у сливу Вардара и његових десних притока Треске и Црне реке, на запад од овог у сливу Црног Дрима и Преспанског језера, а најмање на истоку у сливу Струмице.
На планинама се налазе често бујни пашњаци, негдје и шуме, а у котлинама и њиховим равницама врло плодно земљиште, нарочито око Струмице и Вардара и у Битољско-Прилепском пољу. Западни дио области, почевши од планинског Мариова, знатно је виши и под утицајем је средњоевропске климе, с више атмосферских падавина (750—1.000 -{mm}-), а источни је нижи, и ту се. у котлинама око Вардара и Струмице, осјећају претежно средоземни утицаји, а и кише је мање (500 до 750 -{mm}-).
Привреда Главна је привреда западних крајева сточарство, са изузетком у већим пољима (као Битољско-прилепско) гдје су плодне житнице. У источним и ниским предјелима развијена је земљорадња, и тамо добро успијевају жита, а нарочито индустријске и трговинске биљке топлог поднебља, као: афијон (мак за опијум), бубаћ (памук), сушан (сезам), ориз (пиринач), бадем, смоква; особит је дуван, гаји се свилена буба, а виноградарство је од најстаријих времена било нарочито развијено. Чувен је риболов како на Охридском и Преспанском, тако и Дојранском језеру.
Поред индустрије и рударство је у развијању, јер има рудника угља, гвожђа, олова, нафте, сумпора и мајдана, мермера, азбеста и филитних плоча. Три су жељезничке пруге. Главна је дуж Вардара; од ове се одваја узани колосијек Градско—Прилеп—Битољ, па се наставља на нормалну пругу Битољ— Солун, од Кенала у Грчкој; трећа по важности је узана пруга Охрид—Кичево—Скопље. Саобраћају служе и многи путеви, који вежу све жупе ове области и њихова привредна средишта.
Становништво У цијелој области има 341.095 становника (попис 1921). Неке котлине су знатно гушће насељене (Битољско-прилепско поље, долина Црног Дрима и Охридска котлина од осталих предјела.
Становништво западних крајева знатно је напредније; отуда су чувени „мајстори“ (грађевинари), резбари, „зографи“ (живо-писци), „гурбеџије“ (печалбари). Поред веза са приморјем Егејског и Јадранског мора преко Грчке и Арбаније Битољска област била је нарочито значајна као заштитница и будућа претходница српско-македонског становништва, које је остало под Грцима до Костура, Бистрице и Солуна.
Административна подела Битољска област је настала спајањем ранијих округа Охридског, Битољског и Тиквешког (Кавадар).
Област је садржавала срезове:Карта Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, пук. Петар Маџаревић, Београд 1924 Битољски Горњедебарски (Дебар) Дојрански Ђевђелијски Кавадарски Кичевски Крушевски Мориховски (Битољ) Неготински Охридски Преспански (Ресен) Прилепски Струшки Струмички
Након увођења бановина, цео простор ове области се нашао у Вардарској бановини.
Велики жупани
Добрица Матковић Ђорђе Бошковић до 1923. Будимир Борисављевић од 1923.
Види још Битољ
Референце
Литература
Народна енциклопедија, 1927 г., чланак написао Војислав С. Радовановић, управник Лицеја Скопље
Категорија:Области Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Категорија:Историја Македоније у савременом добу Категорија:Историја Битоља Категорија:Географија Битоља Категорија:Настанци у Југославији 1922.