Бајазит I Муњевити (; око 1360 — Акшехир, 8. март 1403) је био четврти султан (владар) Османског царства. Владавина му је трајала од 1389. до 1402. године. Отац му је био султан Мурат I, а мајка Хатун Гулчичек. Султан Бајазит I је направио једну од највећих армија током тада познатог света и неуспешно је опседао Константинопољ.
Успешно је поразио крсташе у бици код Никопоља 1396. године, али је био поражен и заробљен од стране кана Тимура у Бици код Анкаре 1402. године и умро је у заробљеништву у марту 1403. године. Иако је волео да своје слободно време проводи у харему, новац, алкохол и забавља се са женама − султан Бајазит I се сматра за једног од успешнијих турских султана. Учествовао је у 4 велике и врло битне битке у османској историји, на Косову, на Ровинама, код Никопоља и код Ангоре.
Биографија Детињство и младост Бајазит је био најстарији син султана Мурата I и његове супруге султаније Гулчичек Хатун. Још као дечак, био је ратнички настројен, увек спреман да оде у рат. Бајазит је одрастао са веома великим војним искуством, а сматра се да није био у најбољим односима са браћом која су била млађа од њега. Када је напунио 21 годину, отац га је именовао за намесника Амасије, и самим тим постао је један од наследника престола. Бајазит се око 1384. године оженио са Девлет Хатун, која је била мајка Бајазитовог престолонаследника Мехмеда I.
Почетак владавине лево|мини|Османско царство на почетку владавине Бајазита I Упркос погибији султана Мурата I на Косову, није било потешкоћа при промени власти. Умирући, султан Мурат I је за наследника одредио свог најстаријег сина Бајазита, који је учествовао у бици. Именован од стране свога оца, нови емир је имао прилику да одмах преузме власт. Ипак, решио је да се отараси свога брата Јакуб Челебије, те је наредио да га убију.
Султан Бајазит I је био веома снажна личност, како открива и његов надимак "Муња" ().
Са тридесет и пет година, он се већ био доказао: послат је око 1381. године за намесника у некадашњу покрајину Гермијан, водио је рачуна о западним интересима царства и истакао се у борби. Зна се да је увек био активан и предузетан. Васпитаван са свешћу да је син моћног султана, не знајући за неуспех, био је свестан своје величине. У сопственим очима био је много више него само вођа газија. Према хришћанским вазалима више се понашао као владар него као борац за веру. Он јесте водио Свети рат, али је себе пре свега сматрао моћним владаром. Због тога је крајем 1394. године, када је био и господар Румелије и западне Анадолије, тражио од абасидског калифа у Каиру да га именује за султана Рума, несумњиво вођен жељом или сном да обнови универзално Римско царство под једним муслиманским жезлом.
Интелигентан, предузимљив и брз, отвореног духа, али и доминантна личност, која није водила много рачуна о мишљењу других: таква је била слика султана Бајазита I у непоузданом огледалу историје.
Операције у Анадолији лево|мини|Султан Мурат I (1326-1389) Брзо се показало да је царство које је оставио султан Мурат I веома крхко. Да би избегао да непријатно изненади муслимане, показавши да није способан да трајно задржи територије караманског емира Алаудина, султан Мурат I је одлучио да буде обазрив према њему. Одатле је дошла опасност: искористивши одсуство султана Мурата I, који је био заузет у Европи, емир Алаудин је окупио око себе већину анадолских бегова, моћног Кади Бурханедина из Сиваса, господаре Сарухана, Гермијана, Ментешеа и Хамиделија, који су кренули у офанзиву. Јакуб-бег из Гермијана вратио је територије које је предао свом зету султану Бајазиту I 1387. године, Кади Бурханедин је заузео Киршехир, док је емир Алаудин заузео Бејшехир и упутио се ка Ескишехиру.
Султан Бајазит I је, дакле, морао да реагује чим је ступио на престо. Прешавши у Бурсу, окупио је војску. Помоћне хришћанске трупе играле су значајну улогу, јер су му у помоћ притекли цар Манојло II и цар Јован VII Палеолог, као и кнез Стефан Лазаревић на челу српских трупа. Бег Сулејман Џандарли владао је у Кастамонуу, и такође се придружио Османлијама, које су га подржале у борби против његовог оца. Султан Бајазит I је започео освајања у зиму 1389-1390. године. Поред Филаделфије (Алашехир), последњег византијског поседа у Анадолији, који је заузет крајем 1390. године, припојио је области Сарухана, Ајдина, Ментешеа, Хамиделија и Гермијана. Сем Смирне, која је остала у рукама витезова Хоспиталаца са Родоса, читава западна обала Мале Азије прешла је под контролу Османлија. У мају 1390. године, Бајазит је потврдио привилегије које је емир Ефеса и Милета раније доделио Млечанима, јер су им та места служила као полазиште за нападе на хришћанска острва.
Прави противник остао је емир Алаудин из Карамана. У јесен, султан Бајазит I је поново освојио Бејшехир и опсео Конију. Освојена су и места Нигде, Акшехир, Аксарај, али се ситуација нагло променила. Велики успеси Османлија забринули су бега Џандарлија јер је уједињење Анадолије под османским жезлом, које је узело маха, угрожавало његов беглук. Стога му се учинило повољнијим да поништи савезништво, те се приближио Кади Бурханедину, са којим је склопио антиосмански савез и започео преговоре око пружања помоћи Караманлијама. Та опасност је без сумње довела до тога да султан Бајазит I склопи примирје са побеђеним емиром Алаудином. Према склопљеном договору, задржао је територије освојене током године, а емир Алаудин је задржао власт источно од Чаршамбе.
Ситуација у Византији Султан Бајазит I се вратио да проведе зиму у Бурси, још увек у пратњи два византијска принца. Након смрти цара Андроника IV, у јуну 1385. године, његов син, Јован VII, који је преузео на себе остварење очевих намера, добио је снажну помоћ Ђеновљана. Нови османски султан, који је имао намеру да освоји Цариград, видео је у тим унутрашњим борбама прилику да оснажи свој утицај. Тако је уз помоћ Ђеновљана, али и султана Бајазита I, Јован VII, подржан од османске војске, кренуо ка престоници. Ушао је у град 13. априла 1390. године, приморавши свог деду цара Јована V (коме се придружио његов син деспот Манојло) да се повуче у тврђаву на Златном рогу.
Иако се чинило да је цар Јован VII учврстио своју власт, он није успео да избаци старог владара из његовог склоништа. Деспот Манојло је успео да побегне и да окупи флоту, која му је омогућила да притекне у помоћ своме оцу. Узурпатор је савладан 17. септембра 1390. године. Османлије нису биле непосредно заслужне за ту победу, међутим, она не би била могућа без прећутне Бајазитове подршке. Њему је требало исплатити дуг, јер је он увек могао да угрози цара Јована VII. Деспот Манојло је такође био обавезан да обавља војну службу. У османској војсци, он је био талац колико и вазал: претњама деспоту Манојлу, султан Бајазит I је издејствовао код цара Јована V урушавање утврда на тврђави на Златном рогу. Притисак Османлија се појачавао. Цар Јован V се затворио у своју палату, где је и умро 16. фебруара 1391. године.
Пошто је сазнао за новост, деспот Манојло се ослободио и преузео власт у Цариграду. Султан Бајазит I, и поред гнева који је осећао, примио је то као свршену ствар, али није попуштао притисак. Василевс Манојло II остао је вазал, обавезан на војну службу и плаћање трибута. Султан Бајазит I је инсистирао да се у граду издвоји посебан део за османске трговце, као и да се постави кадија. Коначно је договорено да се власт византијског цара ограничи само на град унутар зидина. Тешко је установити да ли је од тог времена кадија био стално присутан у Цариграду, али је сигурно да је 8. јуна 1391. године, цар Манојло II напустио престоницу како би учествовао у Бајазитовом походу у Анадолији.
Нови походи у Анадолији Поход из 1390. године против емирата Карамана указао је на опасност коју је представљао џандарлијски емир. Почетком лета 1391. године, да би отклонио ту опасност, султан Бајазит I је кренуо ка емирату Кастамонуу. У јуну је постао господар емирата, чији је владар, емир Сулејман II, убијен. Осим Синопа, који је остао у рукама брата емира Сулејмана II, Османлије су својој држави припојиле читав џандарлијски емират.
Султан Бајазит I је затим предузео низ похода са намером да учврсти свој утицај у Анадолији, као и да ограничи утицај Кади Бурханедина из Сиваса, који је вероватно кренуо у помоћ Сулејмановој држави, када је објављена вест о његовој смрти. Султан Бајазит I је, дакле, кренуо ка истоку, ка Бафри и Самсуну, окупљајући милом или силом локалне владаре, а затим је кренуо на југ, ка Османџику, где је желео да обезбеди предају Амасије. То је изазвало Кади Бурханедина, јер се све то одвијало у његовој сфери утицаја. Пошто договор није био могућ, непријатељства су настављена, али је сасвим извесно да није било велике битке, пошто је господар Сиваса одлучио да се повуче пред много моћнијом османском војском. Победа код Чорумлуа, коју му приписује његов биограф Ибн Ардашир, била је само један окршај. Што се тиче малих обласних господара династија Ташан у Мерзифону, Таџудин у Чаршамби, те емира Бафре и оног Амасије, они су стали уз султана Бајазита I. Све у свему, поход у Анадолији, који се завршио усред зиме 1391. године, био је успешан. Али, османска власт није била у потпуности успостављена у Малој Азији, јер су против султана Бајазита I били Кади Бурханедин и емир Алаудин од Карамана.
Укратко, чини се да је султан Бајазит I најпре хтео да отклони опасност од Џандарлија. Османлије су желеле да нападну Синоп са мора 1392. године, и због тога су основале флоту. Да ли због мера које су предузели узнемирени Млечани или услед угарске опасности на Дунаву, султан Бајазит I је одустао од свог анадолског похода.
Напредовање у Румелији (1393—1396) мини|Цар Манојло II Палеолог лево|мини|Султан Бајазит I (1389-1402) После Косовске битке, пошто је султан Бајазит I био заузет у Малој Азији, османски заповедници граница настојали су да учврсте османске територије у Европи. Паша Јигит је потчинио Србина Вука и сместио се у Скопљу (турски Ускуб), које је заузето 1391. године; Фируз-бег и Лала Шахин водили су нападе у правцу Албаније. У периоду 1393-1395. године, Османлије су настојале да ухвате Страцимировића, феудалног господара који је владао северном половином земље, а који је прешао на страну Млечана. Млечани су тек заузели Љеш и Драч (1393. године) и Дривласт (1396. године), док су Османлије покушавале да привуку локалне господаре додељивањем тимара. Уочава се постављање османске администрације у земљи: постављају се кадије, санџак-бег, спахије. Евренос-бег је покорио Тесалију.
Али ситуација није била баш блистава, а према проценама, највећа опасност претила је османском протекторату у Бугарској. Војвода Мирча I, влашки владар, под угарским заштитништвом заузеo је Добруџу и Силистру, на десној обали доњег Дунава. Угри су желели да заузму Видин. Султан Бајазит I је одмах реаговао, те је након освајања престонице Трнова (17. јул 1393. године) дунавска Бугарска пала под директну власт Османлија, док се цар Јован Шишман повукао у Никопољ, као османски вазал. Затим је султан Бајазит I отерао војводу Мирчу I из области које је он недавно освојио.
Када се ситуација стабилизовала, султан Бајазит I је проценио да је потребно да потврди своју снагу и задао је велики ударац у зиму 1393-1394. године. Тај занимљив догађај одиграо се у Серу, где је султан Бајазит I одвојено позвао све своје хришћанске вазале. Остављени њему на милост и немилост, вазали су морали да буду забринути, нарочито јер их је дочекала мучна сценографија. Деспота Теодора I Палеолога, деспота Мореје, оптужио је Мамонас, господар Монемвасије, одбацивши своје вазалство према њему. Док су се вазали узајамно оптуживали, султан Бајазит I је претио да ће их све побити. Ипак, изузев деспота Теодора I, кога султан није хтео да пусти док не преда више градова, сви други вазали су се слободно вратили у своје области. Међутим, иако је султан Бајазит I потврдио своју власт, овај догађај представља и крај византијског потчињавања, јер се цар Манојло II, гневан и решен да више не попушта, окренуо Западу.