thumb|500x500px|Мапа света која приказује земље које су раније или тренутно практикују државни атеизам. Већина земаља које практикују државни атеизам су социјалистичке државе, са неколико изузетака као што су Мексико током рата Кристероса и Француска током делова Француске револуције.
Државни атеизам или атеистичка држава је инкорпорација снажног атеизма или нонтеизма у политичке режиме. Сматра се супротношћу теократији и може се односити и на велике покушаје секуларизације од стране влада. У одређеној мери, то је однос религије и државе који је обично идеолошки повезан са ирелигијом и промоцијом ирелигије или атеизма.: "In Eastern Europe the end of the world war produced radically different outcomes as Soviet-installed regimes introduced strict controls on the churches and other religious bodies and the state atheism which had been pioneered in Russia after the Bolshevik takeover in 1917 was imposed. ... By 1970 however, as Table 12.1 indicates, all 22 countries of Central and Eastern Europe which lay behind the Iron Curtain could be designated Atheistic de jure, committed in Barrett's terms to 'formally promoting irreligion'. This meant typically that while the state was ostensibly separated from all religions and churches, it was also 'linked for ideological reasons with irreligion and opposed on principle to all religion', claiming the right 'to oppose religion by discrimination, obstruction or even suppression' (Barrett 1982: 96). Separation in these states meant exclusion from public life and the cutting-off of most of the resources required for religion to flourish; it emphatically did not mean that the state was debarred from interfering in the field of religious provision — rather that, as in Turkey, the state and its organs should exert maximum control and surveillance." Државни атеизам се може односити на владину промоцију антиклерикализма, који се противи верској институционалној моћи и утицају у свим аспектима јавног и политичког живота, укључујући и учешће религије у свакодневном животу грађана. У неким случајевима, верски симболи и јавне праксе које су некада држале религије замењене су њиховим секуларизованим верзијама. Државни атеизам се у овим случајевима сматра политички неутралним према религији, па се стога често сматра не-секуларним.
Већина комунистичких држава је следила сличне политике од 1917. године па надаље. Совјетски Савез (1922–1991) имао је дугу историју државног атеизма, при чему су они који су тежили друштвеном успеху углавном морали да исповедају атеизам и држе се подаље од верских објеката; овај тренд је постао посебно милитантан током средине стаљинистичке ере, која је трајала од 1929. до 1953. У Источној Европи, земље попут Бугарске, Источне Немачке и Чехословачке доживеле су снажне политике државног атеизма. Совјетски Савез је покушавао да сузбије јавно верско изражавање на широким подручјима свог утицаја, укључујући места као што је Централна Азија. Тренутно, Кина, Северна Кореја, и Вијетнам, су званично атеистичке... Куба је била атеистичка држава до 2019. године, када је променом устава проглашена секуларном државом.
Насупрот томе, секуларна држава званично тврди да је неутрална у питањима религије; не подржава ни религију, ни ирелигију. У прегледу 35 европских држава из 1980. године, 5 држава је сматрано „секуларним“ у смислу верске неутралности, 9 је сматрано „атеистичким“, а 21 држава је сматрана „религиозном“.
Земље које тренутно практикују државни атеизам Народна Република Кина Демократска Народна Република Кореја Социјалистичка Република Вијетнам
Земље које су раније практиковале државни атеизам
Европа Чехословачка Социјалистичка Република од 1960. Немачка Демократска Република Народна Република Мађарска (de facto, званично секуларна) Народна Република Пољска Народна Социјалистичка Република Албанија Народна Република Бугарска (de facto, званично секуларна) Социјалистичка Република Румунија Социјалистичка Федеративна Република Југославија (de facto, званично секуларна) Совјетски Савез (de facto, званично секуларна)
Азија Демократска Република Авганистан (de facto, званично муслиманска) Демократска Кампућија Монголска Народна Република Народна Демократска Република Јемен (de facto, званично муслиманска) Туванска Народна Република
Африка Народна Демократска Република Етиопија Народна Република Ангола Народна Република Бенин Народна Република Конго
Кариби Република Куба од 1959. до 1992.
Комунистичке државе
Комунистичка држава је држава са обликом владавине који се карактерише једнопартијском владавином или владавином доминантне партије комунистичке партије која исповеда оданост лењинистичкој или марксистичко-лењинистичкој комунистичкој идеологији као водећем принципу државе. Оснивач и примарни теоретичар марксизма, немачки мислилац 19. века Карл Маркс, имао је амбивалентан став према религији, коју је сматрао „опијумом за народ“, истовремено „уздахом“ и извором моралне снаге „потлаченог створења“ против њихове патње. За Маркса, религија није била идеолошки израз оних на власти, и није сматрао да је треба укинути. Уместо тога, видео је комунистичку државу као стварање услова у којима утеха коју пружа религија неће бити потребна. У марксистичко-лењинистичкој интерпретацији марксистичке теорије, коју је првенствено развио руски револуционар Владимир Лењин, атеизам произилази из њеног дијалектичког материјализма и покушава да објасни и критикује религију.
Лењин наводи:
Иако су Маркс и Лењин били атеисти, постоје различите верске комунистичке групе, укључујући хришћанске комунисте.
Џулијан Багини посвећује поглавље своје књиге Атеизам: Веома кратак увод расправи о политичким системима 20. века, укључујући комунизам и политичку репресију у Совјетском Савезу. Багини тврди да је „совјетски комунизам, са својим активним угњетавањем религије, искривљавање оригиналног марксистичког комунизма, који није заговарао угњетавање религиозних“. Багини даље тврди да је „фундаментализам опасност у сваком систему веровања“ и да „најверодстојнији политички израз атеизма... има облик државног секуларизма, а не државног атеизма“.
Совјетски Савез
thumb|Насловница часописа Безбожник из 1929, часописа Савеза безбожника. Приказан је први петогодишњи план Совјетског Савеза како слама богове аврамских религија. Државни атеизам (рус. госатеизм, слоговна скраћеница од „государство“ [држава] и „атеизм“ [атеизам]) био је главни циљ званичне совјетске идеологије. Овај феномен, који је трајао седам деценија, био је нов у светској историји. Комунистичка партија се бавила различитим активностима као што су уништавање верских објеката, погубљење верских вођа, преплављивање школа и медија антирелигијском пропагандом и пропагирала „научни атеизам“. Тежила је да религија нестане на различите начине. Тако је СССР постао прва држава која је имала као један од циљева своје званичне идеологије елиминацију постојеће религије и спречавање будућег усађивања верских уверења, са циљем успостављања државног атеизма (госатеизм).
Након Руског грађанског рата, држава је користила своје ресурсе да заустави усађивање верских уверења код неверника и уклони „предреволуционарне остатке“ који су још увек постојали. Бољшевици су били посебно непријатељски расположени према Руској православној цркви (која је подржавала Бели покрет током Руског грађанског рата) и видели су је као поборника царистичке аутократије. Током колективизације земље, православни свештеници су делили памфлете у којима се тврдило да је совјетски режим Антихрист који долази да стави „ђавољи жиг“ на сељаке, и подстицали су их да се одупру влади. Политичка репресија у Совјетском Савезу је била широко распрострањена, и док је верски прогон примењиван на бројне религије, антирелигијске кампање режима су често биле усмерене против одређених религија на основу државних интереса. Став у Совјетском Савезу према религији варирао је од прогона неких религија до тога да се друге не забрањују.
Од касних 1920-их до касних 1930-их, организације као што је Савез милитантних безбожника исмевале су све религије и узнемиравале вернике. Савез је био „номинално независна организација коју је основала Комунистичка партија да промовише атеизам“. Објављивала је сопствене новине и часописе, спонзорисала предавања и организовала демонстрације које су исмевале религију и промовисале атеизам. Антирелигијска и атеистичка пропаганда је спровођена у сваком делу совјетског живота од школа до медија, па чак и до замене ритуала којима би се заменили верски. Иако је Лењин првобитно увео грегоријански календар Совјетима, накнадни напори да се реорганизује недеља ради побољшања продуктивности радника довели су до увођења совјетског календара, што је имало споредни ефекат да ће „празник ретко пасти у недељу“.
У року од око годину дана од револуције, држава је експроприсала сву црквену имовину, укључујући и саме цркве, а у периоду од 1922. до 1926. убијено је 28 руских православних епископа и више од 1.200 свештеника (много већи број је био изложен прогону). Већина богословија је затворена, а објављивање верских списа је забрањено. Састанак Антирелигијске комисије Централног комитета Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) одржан 23. маја 1929. проценио је удео верника у СССР-у на 80 одсто, иако је овај проценат можда потцењен да би се доказала успешност борбе против религије. Руска православна црква, која је пре Првог светског рата имала 54.000 парохија, до 1940. је сведена на 500. Свеукупно, до те исте године 90 одсто цркава, синагога и џамија које су радиле 1917. године било је или насилно затворено, пренамењено или уништено.: "The Soviets moved quickly against the Russian Orthodox Church in 1918. Most church lands became the property of the state, but the state refused to pay the salaries of the clergy. Education was taken out of the church's hands, and the state legally recognized only civil marriages. Many church leaders responded by supporting the anti-revolutionaries and tsarists. Thousands of priests and monks perished in the civil war and subsequent repression. In 1929, Stalin instituted harsher measures against religion. The state strictly controlled the publication of religious books, including the Bible. Confirmed Christians could not teach in schools or join the Communist party. The erection of new church buildings was forbidden and many former church buildings were desecrated or used to promote anti-Christian propaganda. For slightly more than a decade, the week officially contained only six days because the Christian Sabbath had been simply removed .... the Stalinist campaign against religion was directed against Jews and Muslims as well, particularly in the southern Soviet republics. As many as ninety percent of the churches, mosques, and synagogues that had been in existence in 1917 had been forcibly closed, converted, or destroyed by 1940."
Од краја совјетске ере, Русија, Јерменија, Казахстан, Узбекистан, Туркменистан, Киргистан, Таџикистан, Белорусија, Молдавија, Грузија, Украјина и Литванија имају различите верске припадности. Руси су се првенствено вратили идентификовању са Православном црквом; до 2008. године 72% Руса се изјашњавало као православци - што је пораст са 31% у 1991. години. Међутим, професор Нилс Кристијан Нилсен са Универзитета Рајс, који се бави филозофијом и верском мишљу, написао је да је постсовјетско становништво у областима које су раније биле претежно православне сада „скоро неписмено у погледу религије“, готово потпуно лишено интелектуалних или филозофских аспеката своје вере и нема готово никакво знање о другим верама.