мини|десно|200px|Руски револуционар, Лењин (1920)
Лењинизам је име за одређено схватање друштвено-политичних проблема света и његовог развоја тј. Лењинова интерпретација и практична апликација марксизма. Установио га је Лењин у периоду од краја 19. века до тридесетих година 20. века. Лењин се бавио односима револуционарног пролетаријата до државе и скупштине. Занимао се за облик и владавину радничке класе, питања стратегије и тактике револуционарне борбе, организацију партије, однос пролетаријата рата и националним питањем. Његови најбитнији закључци о историјском значају империјализам као и о почетку и успеху о социјалистичкој револуцији у неразвијеним државама. Функција лењинистичке авангардне партије је да обезбеди радничкој класи политичку свест (образовање и организација) и револуционарно вођство неопходно за свргавање капитализма у Руском царству (1721–1917). Лењинистичко револуционарно вођство заснива се на Комунистичком манифесту (1848) који идентификује комунистичку партију као „најнапреднији и најодлучнији део партија радничке класе сваке земље; онај део који гура напред све остале“. Као авангардна партија, бољшевици су посматрали историју кроз теоријски оквир дијалектичког материјализма, који је санкционисао политичку посвећеност успешном рушењу капитализма, а затим и успостављању социјализма; и да, као револуционарна национална влада, свим средствима оствари друштвено-економску транзицију.
После Октобарске револуције (1917), лењинизам је био доминантна верзија марксизма у Русији и основа совјетске демократије, владавине директно изабраних совјета. У успостављању социјалистичког начина производње у бољшевичкој Русији — декретом о земљи (1917), ратним комунизмом (1918–1921) и новом економском политиком (1921–1928) — револуционарни режим је потиснуо већину политичке опозиције, укључујући марксисте који су супротстављали Лењиновом деловању, анархисте и мењшевике, фракције Социјалистичке револуционарне партије и левих социјалиста-револуционара. Руски грађански рат (1917–1922), који је укључивао савезничку интервенцију седамнаест армија у Руском грађанском рату (1917–1925), и левичарски устанак против бољшевика (1918–1924) били су спољни и унутрашњи ратови који су трансформисали Бољшевичку Русију у Руску Социјалистичку Федеративну Совјетску Републику (РСФСР), језгро републике Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).
Као револуционарна пракса, лењинизам првобитно није био ни права филозофија, ни дискретна политичка теорија. Лењинизам обухвата политичко-економски развој ортодоксног марксизма и Лењинове интерпретације марксизма, који функционишу као прагматична синтеза за практичну примену на стварне услове (политичке, друштвене, економске) постеманципационог аграрног друштва Царске Русије почетком 20. века. Као политичко-научни термин, Лењинова теорија пролетерске револуције ушла је у уобичајену употребу на петом конгресу Комунистичке интернационале (1924), када је Григориј Зиновјев применио термин лењинизам да означи „авангардну партијску револуцију“. Термин лењинизам је био прихваћен као део речника и доктрине КПСС око 1922. године, а јануара 1923. године, упркос Лењиновим примедбама, ушао је у јавни речник.
Историјска позадина
У 19. веку Карл Маркс и Фридрих Енгелс су написали Манифест Комунистичке партије (1848) у коме су позвали на политичко уједињење европских радничких класа како би се постигла комунистичка револуција; и предложио је да, пошто је друштвено-економска организација комунизма била вишег облика од капитализма, радничка револуција би се најпре одвила у индустријализованим земљама. У Немачкој, марксистичка социјалдемократија је била политичка перспектива Социјалдемократске партије Немачке, инспиришући руске марксисте, као што је Лењин.
Почетком 20. века, друштвено-економска заосталост Царске Русије (1721–1917) — комбиновани и неравномерни економски развој — омогућила је брзу и интензивну индустријализацију, која је произвела уједињен раднички пролетаријат у претежно аграрном друштву. Штавише, пошто је индустријализација углавном финансирана страним капиталом, Царска Русија није поседовала револуционарну буржоазију са политичким и економским утицајем на раднике и сељаке, као што је то био случај у Француској револуцији (1789–1799), у 18. века. Иако је руска политичка економија била аграрна и полуфеудална, задатак демократске револуције пао је на урбану, индустријску радничку класу као једину друштвену класу способну да изврши земљишну реформу и демократизацију, с обзиром да би руска буржоазија угушила сваку револуцију.
У Априлским тезама (1917), политичкој стратегији Октобарске револуције (7–8 новембра 1917), Лењин је предложио да руска револуција није изоловани национални догађај, већ суштински међународни догађај – прва социјалистичка револуција у свету. Лењинова практична примена марксизма и пролетерске револуције на друштвене, политичке и економске услове аграрне Русије мотивисала је и подстакла „револуционарни национализам сиромашних“ да свргну апсолутну монархију три стотине година старе династије Романових ( 1613–1917), као руских царева.
Империјализам
У Империјализму, највишем степену капитализма (1916) Лењинове економске анализе су показале да ће се капитализам трансформисати у глобални финансијски систем, којим су индустријализоване земље извозиле финансијски капитал у своје колоније и тако остваривале експлоатацију рада домородаца, експлоатацију становништва и природних ресурса њихових земаља. Таква суперексплоатација омогућава богатим земљама да одрже домаћу радничку аристократију са нешто вишим животним стандардом од већине радника и тако обезбеде мирне односе између рада и капитала у капиталистичкој домовини. Дакле, пролетерска револуција радника и сељака није могла да се догоди у капиталистичким земљама док је империјалистички систем глобалног финансирања остао на месту. Прва пролетерска револуција би се морала десити у неразвијеној земљи, као што је империјална Русија, која је била политички најслабија земља у капиталистичком глобалном финансијском систему почетком 20. века. У слогану Сједињених Европских Држава (1915), Лењин је написао:
Референце
Литература
Мала просветина енциклопедије, треће издање, 1978. год. Београд -{Priruční slovník nauční ČS Akademia vied}-, Праг 1966. The Development of Capitalism in Russia, 1899. What Is To Be Done? Burning Questions of Our Movement, 1902. The Three Sources and Three Component Parts of Marxism, 1913. The Right of Nations to Self-Determination, 1914. Imperialism, the Highest Stage of Capitalism, 1917. The State and Revolution, 1917. The Tasks of the Proletariat in the Present Revolution (The "April Theses"), 1917. "Left-Wing" Childishness and the Petty Bourgois Mentality, 1918. Left-Wing Communism: an Infantile Disorder, 1920. "Last Testament" Letters to the Congress, 1923–1924. Isaac Deutscher. The Prophet Armed: Trotsky 1879–1921, 1954. Isaac Deutscher. The Prophet Unarmed: Trotsky 1921–1929, 1959. Moshe Lewin. Lenin's Last Struggle, 1969. Edward Hallett Carr. The Russian Revolution From Lenin to Stalin: 1917–1929, 1979.
Спољашње везе Дела Владимира Лењина: Библиотека Марксистичке литературе на Порталу Комунистичке Партије Србије -{What is to be Done?}- -{Imperialism: The Highest Stage of Capitalism}- -{The State and Revolution}- -{The Lenin Archive at Marxists.org}- -{First Conference of the Communist International}-
Остале везе:
-{An excerpt on Leninism and State Capitalism from the work of Noam Chomsky}- -{Organizational Questions of the Russian Social Democracy}- by Rosa Luxemburg -{LENIN'S PHILOSOPHY}- by Karl Korsch -{Cyber Leninism}- -{Leninist Ebooks}- -{Lenin as a Philosopher}- by Anton Pannekoek -{The Lenin Legend}- by Paul Mattick by Paul Craig Roberts
Категорија:Идеологије Категорија:Владимир Лењин
Категорија:Теорије историје