Орден Светог кнеза Лазара је владарска регалија установљена одлуком Краљевског намесништвана предлог председника министарског савета 8. априла 1889, у спомен 500 година Косовске битке. Приликом уставнољења орден је предвиђен специјални у једном степену. После Другог светског рата је нестао из дворског комплекса и није познато да ли је сачуван.
Историја ордена Свети кнез Лазар, из породице Хребељановића, предводио је српску војску против снага турског султана Мурата I. Султана је убио српски витез Милош Обилић, а ухваћеном српском кнезу Турци су одрубили главу. Култ светог Кнеза Лазара је био веома јак међу Србима, а сам догађај се сматра најзначајнијим у целокупној српској историји.
Поводом миропомазања и крунисања краља Александра Обреновића, министарски савет и њихов председник генерал Сава Грујић, одлучили су да се установи нови владарску регалију у једном степену. Пошто је тадашњи краљ био малолетан намесништво је тај орден поднело на усвајање Народној скупштини у спомен на петстоту годишњицу битке на Косову (Видовдан 28. јуна 1389) која се завршила колапсом средњовековне српске државе.
Нацрт инсигнија за Орден Светог кнеза Лазара израдио је Михаило Валтровић и по тим нацртима орден је направљен у радионици Николауса и Дункера у немачком граду Ханау. По својим карактеристикама, орден припада категорији владарских регалија. Овај орден је био сачињен у три примерка, али после 1941. године ниједан од та три примерка није виђен нити се зна да ли су сачувани.Najvredniji srpski orden nije sačuvan
Орден као регалију су носили једино краљ Србије (касније Југославије) и његов пунолетни наследник.
Прослава петстогодишњице косовске битке — установљење ордена
thumb|right|200п|Илустрација прославе 500 годишњице косовске битке из часописа „Орао“ објављеном 1889. године. Орден Светог кнеза Лазара је установљен поводом прославе петстогодишњице косовске битке 1889. године и миропомазања краља Александра Обреновића. Прослава је била једна од најзначајнијих јубиларних прослава у новијој српској историји и истовремено тренутак када је грандиозни епски косовски циклус као део усмене традиције у доба османске власти, пред крај 19. века, сада у новом оквиру српске државе, постао опипљив и сукцесивно пласиран. Иначе сам косовски мит у последњим деценијама 19. века постаје званична државна идеологија Краљевине Србије, место које је кроз другу половину овог века, као најзаступљенијем у јавном простору, припадало култу таковског устанка. Територијално ширење младе српске државе кроз читав 19. век је, пред крај овог века, на концу је довело до самих граница Косова, које се тада још увек налазило унутар Османског царства. Потреба за ширењем државе допринела је томе да се стари косовски мит додатно актуелизује.
Прослава јубилеја, у званичној репрезентативној култури Кнежевине и касније Краљевине Србије, задобија важну улогу у последњој четвртини 19. века. Почев са прославом педесетогодишњице таковског устанка 1865. године на Топчидеру, обележавање јубилеја постаје део пропагандног деловања елита, те су представници елитних слојева српског друштва били и генератори целокупне Видовданске прославе 1889. године. За прославу је дошло до промене у званичном државном календару тиме што је 15. јун, Видовдан, озваничен као државни, јавни празник, као дан сећања палим за отаџбину, чиме је косовски култ коначно директно доведен у везу са сећањем на пале у биткама кроз читав 19. век, почев са првим српским устанком. (в. опширније испод)
Централна прослава се одржала 14. и 15. јуна у Крушевцу и у средишту прославе је било освећење темеља Споменику косовским јунацима. Прославом је промењен и идентитет самог Крушевца тиме што је, на мапи националне географије, град симболички дефинисан косовским култом, а подизање споменика је представљало фокус око ког је требало изградити нови, идеолошки дефинисан, центар модерног Крушевца. Наставак прославе се одржао 19. и 20. јуна у манастиру Жичи где је миропомазан (црквено крунисан) нови краљ, Александар Обреновић. Премда су припреме за прославу почеле пре абдикације краља Милана, промена на српском престолу али и долазак нове владе су за прославу искоришћени и за промоцију нове власти и јачање угледа династије Обреновић.
Премда је 1882. године Србија проглашена за краљевину, а кнез Милан I Обреновић за краља, „првог краља после Косова”, приликом прославе проглашења Краљевине је, упркос великим очекивањима, изостала крунидбена церемонија као и уобличавање краљевских регалија. Овај недостатак је у наредним деценијама ангажовао српску елиту „у потрази за [на Косову] изгубљеним” средњовековним владарским инсигнијама, тј. елита је ову потрагу видела као уобличавање српске монархије на модерној реинтерпретацији српског средњовековног наслеђа. За потребу миропомазања младог краља Александра, једног од првих покушаја успостављања владарског церемонијала, искована је прва српска краљевска регалија, Орден Светог кнеза Лазара, а у жељи да се утврди крхки ауторитет младог владара, те афирмише монархија у народу и међу другим европским суверенима. (в. опширније испод)
Орден Светог кнеза Лазара је установљен 8. априла 1889. године поводом прославе која је уследила. Предлог за установљење ордена је поднео Председник Министарског савета и министар иностраних послова Сава Грујић краљевским намесницима Јовану Ристићу, Кости Протићу и Јовану Бели-Марковићу у Београду, наведеног датума. Истог дана предлог је усвојен. Одлуком је прописано „да се установи орден Кнеза Лазара који ће бити само једног реда и који ће моћи носити само српски Владаоци и Њихови пунолетни Престолонаследници”.
Израда идејних нацрта за орден је поверена академику и професору Велике школе Михаилу Валтровићу.
Како истиче историчар уметности Игор Борозан, основни мотив прославе је био следећи: thumb|right|200п|Илустрација прославе из „Орла”, 1889. година. У сврху интеграционог обједињења националног тела које се имало збити у Крушевцу 1889. године уприличена су и многобројна патриотска ходочашћа на дан комеморације видовданским јунацима. Један од учесника великог агитационог путовања из Београда у Крушевац је био и истакнути новосадски књижар и национални радник Арса Пајевић, који је о свему оставио драгоцен путопис насловљен „Мала споменица, С петстогодишње славе видовданске у Крушевцу и Миропомазања краља Александра у Жичи”.
Вече пре светковине по граду су биле истакнуте црне заставе као израз туге и жалости за косовским херојима, док је у цркви Лазарици одржана комеморативна литургија коју је служио митрополит Михаило, а којој је присуствовао млади краљ Александар са намесницима Протићем и Белимарковићем те члановима владе. На дан светковине туга која је дефинисала град претходни дан је прерасла у срећу и национални занос, а црне заставе су замењене разнобојним, народним тробојкама. Крушевац је био окићен владарским сликама, ефемерним кулисама и истористичким тријумфалним капијама. 15. јун постао је дан просветљења и преображаја града. Измењен градски колорит означио је и национални тријумф, дан комеморације постао је прошлост, дан победе постао је дан који је уследио, 15. јун 1889. године. Ујутру је у Лазарици одржана свечана литургија по Србљаку, којој је присуствовао и краљ и политички врх земље, док су у црквеној порти након службе, у корист Друштва Светог Саве, продаване коване Косовске споменице, те ките цвећа са Косова поља обавијене црном траком, а чији је прилог од продаје ишао у корист подизања Споменика косовским јунацима. После подне у пет часова је уследио врхунац Видовданске свечаности у Крушевцу — освећење камена темељца Споменику косовским јунацима. Грандиозност спектакла који се догодио је остао забележен у илустрацијама часописа „Орао” за 1889. годину,, а његова сврха да покаже моћ и потенцијал српске државе. Спектаклу је присуствовао велики број људи и војске, те краљ и политичка елита. Према наводима Борозана, место и функција краља на светковини је била следећа:
Кулминација свечаности је био тренутак када су се у рупу ископану за камен темељац споменика, на церемонијанал начин спустили Чедомиљ Мијатовић и Михаило Валтровић и у њој положили плакету са текстом, једну књигу косовских песама и један комад Косовске споменице.
Према мишљењу историчара уметности Игора Борозана, вероватни драматург читаве прославе је био Михаило Влатровић, иначе идејни творац Ордена Светог кнеза Лазара. Истичући Валтровићеву улогу као водећег културног идеолога Србије у последњим деценијама 19. века у овој прослави, те симболички контекст у ком је створен Орден Светог кнеза Лазара, Борозан наводи:
Као напоменуто, након крушевачке свечаности је уследило миропомазање краља Александра Обреновића у седмовратној Жичи, крунидбеној цркви средњовековних владара. Миропомазању су присуствовали државни врх, представници војске и цркве, изасланства певачких друштава те изасланик Руског цара. Краљ је орден први пут понео око месец и по дана касније, на његов рођендан, 2./14. августа, када му је уручен.
Основани орден, изведен у духу истористичке реминисценције средњовековља, постао је кључни симболички белег свих будућих српских/југословенских монарха и потврда њиховог права на престо.
Стилске карактеристике ордена — српски стил
Орден Светог кнеза Лазара је израђен у српском стилу, за који се креатор ордена Михаило Влатровић, снажно залагао у архитектури, сликарству и примењеној уметности.
Наиме, политичке и културне прилике у Србији у последњој четвртини 19. века непосредно су утицале на различита поља уметничког стваралаштва. Оне су у великој мери одредиле и развој национално опредељене архитектуре и црквеног сликарства. На стилски карактер градитељства и црквеног сликарства су посебно јак утицај имале идеологије српских владара у том периоду, као и односи између државних и црквених институција. Након периода наглашене европеизације српског урбанизма и архитектуре у доба кнеза Михаила, који је грађење у националном стилу превасходно подстицао у домену црквеног градитељства, у време краља Милана Обреновића, када тиња сукоб цркве и државе, задржана је оријентација ка византијским узорима у архитектури — репрезентативно, изградњом придворне капеле у Новом Двору, радом архитекте Александра Бугарског у византијском стилу, са посебним нагласком на преузимање искустава неовизантијске архитектуре из Аустро-уграске монархије. Тада, између осталог и под одређеним утицајем аустрофилске политике краља Милана, у Министарству грађевина доминантан утицај имају архитекти ученици бечког професора Теофила Ханзена — Светозар Ивачковић, Јован Илкић, Душан Живановић и Петар Поповић — који као најугледнији архитекти у земљи, пројектују црквене и профане објекте византијског стила широм Краљевине, у складу са праксом европске истористичке архитектуре (en) и ханзеатиком. thumb|лево|320px|Црква Лазарица, Крушевац. Фотографија од 2016. године;