Митровданска офанзива 1992. или Прва митровданска офанзива () био је здружени напад снага Хрватског вијећа одбране и Армије Републике Босне и Херцеговине потпомогнутих јединицама Војске Републике Хрватске, као и разним паравојним формацијама и муџахединским борцима на подручје које су држале невесињска и дијелом билећка бригада Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске.
Околности и циљеви напада Након протјеривања српског народа из долине Неретве у операцији Чагаљ, здружене хрватско-муслиманске снаге испланирале су снажан напад на положаје невесињске бригаде чиме би отворили даљи пут ка освајању читаве Херцеговине.
Главни циљ нападача, хрватско-муслиманских снага, са средиштем у Мостару, био је да се снаге Војске Републике Српске помакну са доминантних кота и планинских масива Прења, а прије свега, Вележа и Хргуда, са којих су у потпуности војно и комуникацијски контролисале долину ријеке Неретве.Operativna zona jugoistočne Hercegovine, zborno područje Mostar, Kronologija događаnja, 31. преузето из , Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука. Исто тако, за главни циљ би се, на основу конфигурације терена, могло узети и становиште да ће пробојем прве линије и форсирањем Невесиња, каснијим наставком акције, у мањим или већим временским интервалима, бити угрожена читава територија општина источне Херцеговине. Овим би било извршено и етничко чишћење, тј. промјена етничке структуре, гдје би већина српског становништва вјероватно била протјерана за Црну Гору и Србију. Евентуалним освајањем подручја источне Херцеговине хрватско-муслимански нападач би остварио предуслов за деблокаду горажданског подручја и концентрични напад на Сарајевско-романијски корпус ВРС.Предраг Лозо, Прва митровданска офанзива на источну Херцеговину, у Гласник Удружења архивских радника Републике Српске бр. 7, Бања Лука 2015, стр. 273—274
Припремана акција од стране нападача, у складу са обимом, и очекиваним резултатима, сматрана је монументалномOperativna zona jugoistočne Hercegovine, zborno područje Mostar, Kronologija događanja, 31. преузето из , Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука. и у потпуности је на херцеговачком ратишту требало да промијени однос снага. Замишљени резултат ове акције требало је да буде и јак аргумент у преговорима на међународном нивоу за БиХ, тј. за дио који је разматрао разграничење на подручју Херцеговине.
Оптимистичне најаве су говориле о продору на границе СР Југославије.
Јединице које су учествовале у борби Нападачке снаге на главном правцу напада претходно су извршиле реорганизацију и груписање за нападна дејства. У књизи Зорана Јањића о Невесињској бригади ВРС која обрађује и Митровданску офанзиву наводе се сљедеће групације нападача: борбена група из састава 2. бригаде ХВО са дијелом јединица 1. мостарске бригаде имала је задатак да заузме објекат Шиповац, а потом, у садејству са јединицама које ће нападати из правца Фортице, да заузме објекте Света гора и Мерџан глава; двије борбене групе из састава З. бригаде ХВО имале су задатак да се убаце у дубину одбране 2. батаљона Невесињске бригаде и из правца села Велики Бањдол нападну хаубичку батерију у рејону села Мали Бањдол и јединице батаљона у селима Смајкићи и Патковићи; Трећа бригада ХВО са једном јединицом од 70 бораца из састава 1. мостарске бригаде имала је задатак да нападне 4. чету З. батаљона Невесињске бригаде на Равницама и да се у рејону Бањдола споји са групама које нападају из позадине; једна диверзантска група имала је задатак да се убаци у дубину борбеног распореда бригаде и у рејону Бишине запуши пут ка Невесињу.Груписање пјешадијских јединица од Буска до коте 690 извршено је од стране 1. мостарске бригаде по сљедећем: прва борбена група, концентрисана у ширем рејону Благаја, имала је задатак да напада на дијелу фронта Бусак — Козјак и Чобаново поље — Гњило брдо; друга борбена група имала је задатак да из рејона села Горњи Врањевићи напада на дијелу фронта Кобиљача — с. Чомори — с. Камена; трећа борбена група имала је задатак да са јужне стране нападне јединице 4. батаљона Невесињске бригаде у селу Камена; четврта борбена група имала је задатак да се убаци од села Свачићи преко Баревог дола и нападне јединице у рејону села Драголос — Марићи; пета борбена група имала је задатак да садејствује јединицама ХВО приликом заузимања коте 690 и затим продужи напад ради заузимања села Горњи Брштаник и Шћепан Крст.
Јединице ХВО имале су зону одговорности од коте 690 до кањона Радимље, Оне су за напад биле распоређене по сљедећем: шеста борбена група имала је задатак да напада правцем Коташница — Доњи Брштаник — Шћепан Крст; седма борбена група имала је задатак да напада правцем село Доња Љубљаница — Шћепан Крст.Груписање артиљеријских јединица је извршено тако да могу гађати све важне циљеве у зони одговорности бригаде, али и сам град Невесиње. Оклопно-механизоване јединице су запосјеле очекујуће рејоне за напад на правцима: с. Ходово — с. Доњи Брштаник — с. Шћепан Крст и Бишће — с. Драчевице — с. Чобаново поље — Невесиње. За испомоћ снагама у Мостару ангажоване су и неке јединице Јуке Празине, а стављене су под заједничку команду ХВО и тзв. АРБиХ.Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992—1995, Општина Невесиње, Општинска борачка организација Невесиње; Београд: Удружење Невесињаца у Београду, Невесиње 2017, стр. 297Одбрану''' су чиниле јединице некадашње 10. херцеговачке моторизоване бригаде, касније преименована у 8. херцеговачку моторизовану која је називана Невесињском бригадом Војске Републике Српске. Она је имала је у саставу нешто више од 4.000 људи, на преко 100 km фронта, углавном Срба из Невесиња, Мостара и осталих мјеста долине Неретве и јединицу Билећки добровољци под командом војводе Раде Радовића. Распоред бригаде је био на линији фронта формиран у 5. батаљона и мјешовити артиљеријски пук. Ако се има у виду да је дио бројног стања отпадао на јединице које нису биле у непосредном додиру са непријатељем, да је око половине људства било на одмарању код куће, процјена је да је у јединицама на првој борбеној линији у тренутку напада било око 1.500 бораца. У данима битке бригада је имала сарадњу са 2. лаком пјешадијском бригадом са Борака као и координацију са Билећком бригадом., Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука. ;Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992—1995, Општина Невесиње, Општинска борачка организација Невесиње; Београд: Удружење Невесињаца у Београду, Невесиње 2017, стр. 298 У бици је учествовао и 7. извиђачко-диверзантски одред Херцеговачког корпуса.
Ток борбе У циљу развлачења снага ВРС на лијевом крилу Невесињске бригаде, у рејону одговорности Билећке бригаде (територија општина Столац и Берковићи), већ 2. новембра почела су велика дјеловања првенствено артиљерије, али и пјешадијских јединица. „Само у првом налету у јутарњим часовима другог новембра на положаје српских бранилаца у рејонима Жегуље и Банчића испаљено је на десетине пуњења вишецјевних бацача ракета или 320 разорних пројектила… Ти напади су извођени више пута, са главним правцима Бачник — Равнице, Дреновац — Велиш и Храсно — Банчићи”., Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука.
Напад је почео рано ујутру 8. новембра и био је одликован снажном артиљеријском припремом као и јуришом пјешадије. Током трајања офанзиве, преко 20.000 граната је испаљено према положајима српске војске. Баражна ватра из 500–700 артиљеријских цијеви, коју свједоци одбране најчешће описују као стравична и невјероватна, док се у документима ХВ назива „огромном топничком потпором”,Operativna zona jugoistočne Hercegovine, zborno područje Mostar, Kronologija događаnja, 33-34. преузето из , Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука. трајала је непрекидно око 6 часова прије поласка пјешадије, за коју се надало да послије наведене припреме „неће имати пуно посла”.Изјава капетана Ранка Продановића, преузето из , Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука.
Посебан „шпиц” удар читаве офанзиве био је усмјерен на потезу село Горњи Врањевићи — с. Камена — с. Рабина гдје је био стациониран 4. моторизовани батаљон Невесињске бригаде под командом капетана Ранка Продановића. На подручју села Врањевићи положаје су држали билећки добровољци војводе Рада Радовића, који су били у саставу 4. батаљона. Локалитет Врањевића је био јако значајан, јер се његовим форсирањем директно угрожавао положај 1. моторизованог батаљона на Брштанику и Шћепан Крсту (истовремено нападнути правцем с. Ротимља — с. Доњи Брштаник — с. Дабрица, те Хум — к. 690 — к. 707 — Шћепан Крст), као и 2. (напад правцем с. Врапчићи — Шиповац, с. Бањдол) и 3. мтб-а у рејону Подвележја и Чобановог поља (нападнута правцем с. Драчевице, Равнице, Бакрачуша). Овако замишљеним пробијањем и евентуалним развојем ситуације по жељи нападача добила би се знатно повољна стратегијско-комуникацијска основа за даље наступање према Невесињу., Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица, Бања Лука.
Осим овог главног удара, напад је обухватао и друга подручја на мостарско-невесињском ратишту. Тако су вођене: Борбе у рејону одбране 2. батаљона у Подвележју; Борбе у рејону одбране 1. батаљона и дивизиона ПВО на Доњем Брштанику; Борбе у рејону одбране 3. батаљона; Рејон одбране 5. батаљона на Зијемљима није обухваћен непријатељским пјешадијским нападима, али је по свим положајима дејствовано артиљеријом.
Интензивна артиљеријска дејства испољена су у јутарњим часовима првог дана битке, а у току дана била су повремена и селективна.Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992—1995, Општина Невесиње, Општинска борачка организација Невесиње; Београд: Удружење Невесињаца у Београду, Невесиње 2017, стр. 299—307
За вријеме напада активно су дјеловале од стране нападача и припремљене диверзантске групе. Једна од њих, угрозила је и систем везе од команде према артиљеријској батерији на локацији Бањдол (рејон 2. батаљона) и тада је убијен војник Данило Лозо који је пошао, у 5 сати ујутро, 8. новембра, да успостави прекинуту везу. Он је био прва жртва овог напада. То је узбунило артиљерце и напад је одбијен.
Велике губитке на самом почетку је спријечила и апсурдна чињеница да су снаге одбране имале нешто лошију попуњеност линија усљед празновања крсне славе Митровдана. На првој линији су се ускоро почели појављивати борци који су долазили непосредно са прославе крсне славе, али и старци, жене, дјеца, „сви који су могли држати пушку” или помоћи на неки други начин. Неки рањеници су бјежали из болнице да би бранили свој град и народ.