Постојање Јевреја у Лесковцу забележено је први пут у пописима из XIX века, али их је сигурно било и раније. Без обзира на постотак у укупном становништву града, дали су допринос локалној култури и оставили печат у историји града.
Демографски подаци Пописи указују на постојање одређеног броја Јевреја у Лесковцу од средине XIX века до Другог светског рата и то:
1850. 10 домаћинстава 1877. 157 људи 1900. 112 људи 1913. 200 људи 1921. 120 људи 1925. 107 људи 1928. 107 људи 1931. 93 људи 1937. 70 људи 1941. 59 људи
Синагога 1903. године у Лесковцу је изграђен храм и по државном календару из 1910. године види се да је те године рабин био Мешулам А. Алхалел. Лесковачки Јевреји су водили без изузетка кошер-домаћинства. Суботом нису радили, а уочи суботе и на свету суботу обавезно се ишло у храм у свечаној одећи.
Храм се налазио у центру града прекопута марвене пијаце и био је мале величине (у њега је могло да стане 40-50 верника). У средини просторије био је "олтар", а поред зидова ред клупа. Било је и дечјих клупа, али су обично деца седела поред очева. Жене су одлазиле на галерију за жене, са које су могле да гледају у унутрашњост храма, а да не буду виђене.
Домаћица храма била је тија-Грасија и радила је то бесплатно. За сваки Рош ходеш сакупљала је добровољне прилоге за храм, а за празник Шавоут украшавала је храм цвећем по које је ишла од куће до куће иако је била у годинама и са реумом.
Касније је у храму уведено електрично осветљење, зидови су офарбани, а на плафону је намоловано небо са звездама.
Ел мелдар Школа (Ел мелдар) налазила се поред храма. Била је пространа и имала је веома дугу терасу. Децу је подучавао стари Мешулам А. Алхалел до IV разреда основне школе. Похађала су је мушка деца, а свако је полазио у школу на свој пети рођендан, што значи да није било званичног почетка школске године. Настава је била индивидуална, у једној учионици, а ученика до двадесетак. Деца су учила да читају и пишу. Јеврејску школу су углавном завршавали онда када је почињала обавеза похађања државне, српске школе.
Гробље Јеврејско гробље у Лесковцу је утемељено 1896. године. Налазило се одмах испод хришћанског гробља и било је просто и сиротињско. У једном моменту општинска управа је почела да га уређује, али се након њене промене гробље нашло у саставу имања суседа газда Благоја. Породице су се побуниле, али су општински службеници лукаво избегли извршење поништења одлуке тако што га нису уручили газда Благоју.
Гениза Гениза, свечаност одлагања сандука са јеврејским списима, одигравала се у Лесковцу отприлике на сваких 10 година. Том приликом у град су долазиле званице из других општина и дан се сматрао празничним.
Јеврејске породице Списак јеврејских породица у Лесковцу није потпун али се зна да су живели следеће породице:
Алхалел Ардити Бераха Ефрајим Хајон Калдерон Каријо Каталан Кависон Коен Конфино Кунорте Мандил Пардо Пијаде Пискер Романо Сенеш
Поред њих, познате су биле Тије ("тетке"): Амада, Грасија, Хануча, Солчи.
Страдање О страдању лесковачких Јевреја за време Другог светског рата остало је мало података и то фрагментарних. Лесковчани се присећају да је маја 1941. године убијен др Нисим М. Алхалел. Већина мушкараца ухапшена је и спроведена у логор у Нишу, а жене и деца су децембра 1941. године упућени у логор на Старом Сајмишту. Дана 11. децембра 1941. године нацисти су од раног јутра одводили ухапшене из данашње Основне школе "Светозар Марковић", утоваривали у камионе и преко Лебанске улице водили до подножја Хисара одакле су их два по два спроводили до места стрељања у Гавриној долини. Тамо је убијено шест преосталих Јевреја: Магел Јехуда, Мандил Марко, Алхалел Мешулам, Романо Самуило, Бераха Жаки и Абенд Героси, пољски емигрант.
Референце
Категорија:Историја Лесковца Категорија:Јевреји у Србији