Стефан Лазаревић (Крушевачки град, 1377 — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи, са титулама кнеза (1389—1402) и деспота (1402—1427) владао је Србијом. Био је син кнеза Лазара. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.
Деспот Стефан је био врстан дипломата свога времена и разумео се у тадашњу геополитичку ситуацију. Увек је настојао гледати са којом страном је најбоље имати сарадњу и вазалне односе, све зарад добробити свог народа. Био је вазал, добар и близак сарадник са Османлијама, Византинцима и Угарима, што показује његову политичку спретност, која га, уз врхунске милитарне способности и законодавну власт сврстава међу најбоље српске средњовековне владаре, по многима чак и најбољег и најспособнијег.
Након очеве погибије у Косовском боју 1389, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић владао је до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османском царству, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. објавио „Законик о рудницима”, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његових родитеља, градњом Раванице, Лазарице и Љубостиње.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве” које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Филозоф и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (Ресавска преписивачка школа).
Порекло и породица Стефан је био син Лазара Хребељановића и његове супруге Милице, која је припадала бочној линији Немањића, пошто је њен отац, кнез Вратко, био непосредни потомак Вукана, најстаријег сина Стефана Немање. Поред Стефана, они су имали још седморо деце.
Стефанова браћа и сестре Стефанова браћа Име Живео Титула Добровој (умро као мало дете) Вук (?—1410) кнез Стефанове сестре Име Живела Брак(ови) Мара (?—1426) Вук Бранковић, око 1371. године Јелена (?—1443) 1.Ђурађ II Страцимировић Балшић (1385—1403), око 1386. године2.Сандаљ Хранић Косача (1392—1435), 1411. године Драгана (?—?) Јован (1371—1395) или његов син Александар (Искандер) Шишман, око 1386. године Теодора (Јелена) (?—пре 1405) Никола II Горјански, око 1387. године Оливера (око 1378 — после 1443./1444.) Бајазит I (1389—1403), 1390. године
Стефан Лазаревић се у септембру 1405. оженио Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија (1384—1404), ђеновљанског господара Лезбоса и сестром Ирине (Евгеније) Палеолог, супруге Јована VII (савладар 1376—1379, цар 1390, регент 1399—1403). Овај брак је био уговорен током његовог боравка у Цариграду 1402, у доба када је градом и Византијом управљао Јован VII, у име свог стрица Манојла II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425). Јелена и Стефан нису имали деце, а она се после склапања брака у изворима не спомиње, нити је приказана у ктиторским композицијама Стефанових задужбина, на којима је он увек насликан сам.
Живот и владавина thumb|Битка код Никопоља и повлачење краља Жигмунда Након очеве погибије у Косовском боју 1389, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.
Као османски вазал, предводио је српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. Са својим снагама је Османлијама донео победу над здруженим европским крсташким снагама у бици код Никопоља, а његова борбеност у бици код Ангоре задивила је турко-монголског владара Тамерлана После ње је од Византинаца у Цариграду добио титулу деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који је 1403. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу. Приликом Жигмундовог обнављања витешког реда Змаја, у децембру 1408. године, Стефан се нашао на другом месту међу витезовима, одмах иза самог угарског краља.
После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османском царству, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана, који је окончан мировним уговорима из 1423. и 1426. године. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника, а средином наредне године је умро у лову, од срчане капи.
На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. објавио „Законик о рудницима”, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду (Статут Новог Брда). Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице. У периоду од 1407. до 1418. године подиже своју главну задужбину, манастир Ресаву (Манасију), последњу монументалну задужбину српског средњег века, а Београд је од порушеног пограничног градића претворио у модерну утврђену европску престоницу, проширивши га готово десет пута.
Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве” које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Филозоф и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност (Ресавска преписивачка школа).
Српска православна црква га је канонизовала 500 година након његове смрти 19. јула 1927. и слави га 1. августа (19. јула по јулијанском календару) као светог Стефана деспота Српског. Успомена на њега очувана је и у српској народној традицији, која га памти као змајевитог јунака Високог Стефана, не само на простору којим је владао, већ на знатно ширем простору насељеном Србима, а за његову личност је везана народна изрека: „и ти можеш, и коњ ти може, али ти Бог не да”.
Ране године и долазак на власт 200p|мини|Споменик деспоту Стефану Лазаревићу у Крушевцу Стефан Лазаревић је рођен, највероватније, 1377. у Крушевцу, престоници свог оца, кнеза Лазара. После Косовске битке 15. јуна 1389, у којој је погинуо његов отац, Стефан је постао нови кнез, у чије име ће до његовог пунолетства владати његова мајка, кнегиња Милица.мини|усправно|десно|Кнез Лазар (фреска из манастира Љубостиња, 1402—1405).Он је дошао на власт у специфичном тренутку, по државу Лазаревића, која се нашла у окружењу моћних суседа. Са једне стране био је Бајазит I, који се после Косовске битке повукао да би учврстио своју власт међу Османлијама, док се у непосредном суседству налазио Вук Бранковић, муж Стефанове сестре Маре, који је после битке постао најмоћнији српски великаш. Западни сусед Лазаревића био је Твртко I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) који се сматрао легитимним наследником Немањића и Косовску битку је приказивао као сопствену победу над Османлијама, док су се на северу њихови поседи граничили са Угарском, краља Жигмунда.
Већ 7. јула исте године, три седмице после битке, Жигмунд је упутио Николу Горјанског да преговара са Вуком Бранковићем о стварима „које су на корист вашу (Вукову) и рашке земље (Србије)”, при чему је унапред потврђивао све договоре које би они постигли. Иако су и Никола и Вук били ожењени Стефановим сестрама, није био редак случај у то доба да јаки суседи, па чак и блиски сродници, потисну са власти легитимне наследнике који су малолетни. Исход ових преговора није познат, али је већ на јесен, Жигмунд отпочео офанзиву против Лазаревића. Његове снаге су у октобру прешле реку Саву и почетком новембра су опселе и заузеле тврђаве Борач и Честин, код данашњег Кнића.
У оваквим околностима, државни сабор је уз подршку патријарха Спиридона (1379—1389), донео одлуку о склапању мира и прихватању врховне власти султана Бајазита, после чега су отпочели преговори са Османлијама, који су окончани склапањем мира, пре средине 1390. године. Детаљи доношења овакве одлуке нису ближе познати, али је извесно да је она донета пре смрти патријарха Спиридона, 18. августа 1389. године.
мини|усправно|лево|Остаци утврђеног Ждрела.
Према склопљеном миру, кнез Стефан се обавезао на слање помоћних одреда османском султану и плаћање данка, али и на то да се са млађим братом Вуком и виђенијом властелом, једном годишње појављује на султановом двору и потврђује своју покорност Бајазиту. Поред ових уобичајених вазалних обавеза, Бајазиту је за жену дата, најмлађа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице, Оливера, коју је, њен брат и нови кнез, Стефан, лично морао да одведе султану Бајазиту у Бурсу. Последице овог мира биле су одмах видљиве, јер су већ током лета 1390, српске снаге ојачане османским помоћним одредима, повратиле изгубљене градове, а вероватно су у склопу тих операција и Османлије заузеле Голубац.