Хладним ратом назива се период развоја међународних односа после Другог светског рата, који је означио крајњу заоштреност у односима између великих сила. У његовој основи стајали су супротстављени односи између САД и Совјетског Савеза, као и успостављање социјалистичког поретка у источној Европи. Стално је постојала опасност од избијања новог рата светских размера.
У ствари, Хладни рат је представљао спровођење политике са „позиције силе“ од стране великих држава, ради остваривања политичких циљева, а да ипак не дође до општег ратног сукоба. Хладни рат су обележили обострано неповерење, сумњичавост и неспоразуми. САД је оптуживао СССР због ширења комунизма широм света, а СССР оптуживао САД због империјализма и контрареволуције. Корејски, Вијетнамски и Совјетско-авганистански рат представљали су неке од оружаних сукоба две идеологије, мада се САД и СССР нису у њима лично сукобиле већ кроз наоружање других земаља. Хладни рат је био на свом врхунцу током 1948—1953. године када је дошло до блокаде Берлина, формирања НАТО-а, победе комуниста у Кинеском грађанском рату и Корејског рата. Друга ситуација непријатељства осетила се током 1958—1962. године због Кубанске ракетне кризе.
Како зарад престижа, тако и ради стицања војне предности, Хладни рат је допринео развоју науке и освајању свемира кроз трку за свемир.
Појам лево|мини|Лидер СССР-а Јосиф Стаљин, председник САД-а Хари Труман и премијер УК-а Винстон Черчил, 1945. године Термин Хладни рат први пут је употребио Бернард Барух, саветник америчког председника, током једне дебате у америчком Конгресу 1947. године. Појам Хладни рат везује се за британског премијера Винстона Черчила који је сковао крилатицу о гвозденој завеси коју су комунисти спустили између свог и слободног света. Он је марта 1946. године у Фултону (САД) позвао на крсташки рат против комунизма, подсећајући на обавезу одбране атлантске заједнице и војног зближавања угрожених држава. Та иступања била су знак да свет улази у Хладни рат.
Подела Немачке лево|мини|Берлински зид До поделе Немачке, а и других територија, на интересне сфере између великих сила дошло је на неколико конференција, као што су Јалтска или Потсдамска, где се разматрало о завршетку Другог светског рата, као и уређењу света после њега. На крају Другог светског рата савезници су поделили поражену Немачку на четири зоне, под контролом САД, Совјетског Савеза, УК и Француске. Совјети су контролисали источне области – Саксонију, Тирингију, Саксонија-Анхалт, Бранденбург и Мекленбург-Западну Померанију; Британци су преузели Северну Рајну-Вестфалију, Доњу Саксонију и Шлезвиг-Холштајн; америчка и француска зона биле су у јужној Немачкој.
Године 1949, три дела Немачке су се удружила и створила Западну Немачку, док је совјетска зона постала Источна Немачка, под влашћу комуниста. Иако цео у руској зони и главни град Берлин је био подељен на четири зоне. Комунисти су у ноћи између 12. и 13. августа 1961. године започели изградњу зида дугог 45 -{km}-, посред Берлина како би спречили људе да прелазе са Истока на Запад. Био је висок 3,6 -{m}- и широк 1,2 -{m}-. Зид је подигнут зато што је у периоду 1949-1961. Пребегло је око 2,5 милиона Источних Немаца у Западну Немачку. Такође, привреда Источне Немачке је била на ивици пропасти, јер су многи грађани западног Берлина дневно прелазили у источни део града да би обавили своју куповину, зато што су цене производа у источном Берлину биле јако ниске. Претворен је у систем бетонских зидова на чијем је врху била бодљикава жица и који је чуван, са осматрачнице, топовима и минама. Читав западни Берлин био је окружен зидом и физички потпуно одвојен од источног дела града. Многе породице су биле растављене, и многи људи одвојени од својих кућа или послова. Многи су организовали демонстрације против изградње, али су оне биле неуспешне. Западни Берлин је сад представљао изоловану енклаву у непријатељској земљи. Зид је од тада постао и остао симбол Хладног рата и хладноратовске поделе.
Намера поделе Немачке је била да се искорене немачки милитаризам и нацизам. Улогу водеће силе преузеле су САД, са амбицијом да зауставе совјетску експанзију и идеју комунизма, пре свега у Француској и Италији, где је овај покрет почео да јача. Међутим, разлог поделе Немачке био је сам Хладни рат. Обе суперсиле су се највише плашиле да ће се њихов ратни непријатељ сврстати уз њиховог хладноратовског противника: ако би се то догодило, последица би била концентрација војне, индустријске и економске моћи која би постала толико велика да се више не би могла савладати.
Такође, и Аустрија је била под савезничком окупацијом све до 15. маја 1955. године када је проглашена за независну и демилитаризовану државу. На дан 26. октобра исте године формално проглашава своју неутралност.
Погоршање међународних односа До погоршања међународних односа и појаве Хладног рата дошло је после распада Антихитлеровске коалиције и сукоба између бивших савезника – великих сила, а пре свега између две суперсиле после рата – САД и СССР. Још пре завршетка Другог светског рата на пацифичком ратишту, Винстон Черчил је ковао план да нападне Совјетски Савез. Нада човечанства да ће рат престати да буде средство политике и да ће се сви политички и међународни проблеми решавати мирним путем – почела је да се губи. Организација уједињених нација је много пута решила крупне међународне спорове и кризе, али није успела да обезбеди сталан и чврст мир и увек онемогући употребу силе и рата. САД су прихватиле да бране Грчку и Турску од спољне агресије, како их не би предали комунизму, и да им пруже војну и економску помоћ, а посебно је политика америчког председника Харија Трумана (Труманова доктрина) формално оцртала поделу света на два супротна блока или лагера. Труманова доктрина је представљала одговор на совјетску агресију у Европи и Блиском истоку (Ирану, Турској и Грчкој) и одражавала се у америчкој спремности да пружи помоћ свим народима и земљама које су биле под претњом комунистичке владе. Такозвани Маршалов план био је још један план САД, који се састојао у, првенствено, новчаној помоћи земљама Европе после Другог светског рата, како би се опоравиле од последица немачке агресије.
Блокови
САД и СССР су приступиле подели света на блокове и стварању војнополитичких савеза (Атлантски, Варшавски и други). Истовремено је почела трка у наоружању, у коме су опет предњачиле силе, поготово САД и СССР.
Војни блокови су војнополитички савези држава међусобно повезаних идеолошким, политичким и економским интересима.
НАТО
Северно-атлантски споразумни савез (НАТО) основали су 1949. године министри спољних послова САД, Уједињеног Краљевства, Француске, Холандије, Белгије, Луксембурга, Норвешке, Исланда, Канаде, Италије, Португалије и Данске. Његово седиште било је у Бриселу, и основни задатак био је да спречи продор Совјетског Савеза у западну Европу. Државе на западу и чланице НАТО-а су биле капиталистичке и веровале су у приватну својину над поседима и пословима.
Варшавски пакт
Исте године Совјетски Савез је саопштио да поседује атомску бомбу, а у Кини су на власт дошли комунисти. После Стаљинове смрти (1953) мало је попустила напетост у међународним односима, али су ипак 1955. године СССР и земље источне Европе створили Варшавски пакт. СССР и његови савезници хтели су да створе бескласно друштво у коме се све делило подједнако. Његове чланице биле су СССР, Бугарска, Чехословачка, Источна Немачка, Мађарска, Пољска и Румунија (до 1968. и Албанија). Имао је своје органе и јединствен генералштаб и своје седиште у Москви.
Кризе У периоду после Другог светског рата долазило је повремено до бројних међународних криза, које су се испољавале у виду локалних ратова и других облика оружаних сукоба. Постојало је више жаришта из којих је могао да букне Трећи светски рат (Немачка, Куба, Далеки и Блиски исток).
Тршћанска криза
Тршћанска криза је појам који се односи на вишегодишњи сукоб Италије и Југославије око територије Трста, Горице и Истре у годинама после Другог светског рата.
Иранска криза мини|Курдска Република Махабад и Аутономна Република Азербејџан, 1945—1946. године
Један од првих непријатељских корака измећу великих сила, на самом почетку Хладног рата, била је Иранска криза. Током 1946. Стаљин је намеравао и окупирао Иран, јер је ирански шах још одавно исказао своје симпатије према Хитлеровој идеологији. Иранци своју државу зову Иран још од давнина. Староирански облик тог имена је Арјанам са значењем »земља аријеваца«. Британске и совјетске трупе послате су у Иран, па су већ 1946. године делови Ирана били окупирани од стране Британаца, док је северни крај земље био окупиран од стране Црвене армије. Стаљин је покушавао да прошири совјетску сферу утицаја тако што је помагао стварање независних држава на том простору, па су убрзо основане Аутономна Република Азербејџан и Република Махабад. Под притиском САД, совјетске трупе су морале да напусте земљу, па је иранска војска могла да освоји Махабад.
Кинески грађански рат
лево|мини|Тадашњи лидер КПК-а Мао Цедунг са тадашњим председником Републике Кине Чанг Кај Шеком, 1945. године Отпочео је након предаје Јапана по завршетку Другог светског рата. Националисти су 1949. године побегли на Тајван, а комунисти су, под вођством Мао Цедунга, прогласили Народну Републику Кину.
Грчки грађански рат
Био је први пример против-комунистичке побуне. Победа антикомунистичких снага довела је до грчког чланства у НАТО-у и до дефинисања идеолошке равнотеже снага око Егејског мора током читавог Хладног рата.
Берлинска криза
мини|Берлинци гледају лет авиона за време Берлинске кризе Када су америчке, француске и британске силе интегрисале тј. ујединиле своје секторе у Немачкој и Берлину у једну економску целину 1948. године, Совјети су одговорили блокадом Берлина (1948—1949). Њихово економско уједињење Совјети су сматрали као претњу за економију Источне Немачке и зато су блокирали све транспортне руте између Берлина и Западне Немачке. САД и Уједињено Краљевство су одговориле снабдевањем града храном и другим намирницама преко војног ваздушног транспорта и блокадом источнонемачких извоза. То је натерало Совјете на прекид блокаде после 11 месеци.
Информбиро криза
Јављали су се нови видови непријатељства-Информбираш-Ибеовац (Стаљиниста) и Партијац (Титовац). Поред тога, почео се неговати култ личности (вође), како преко обичне фотографије, тако и преко сликовних портрета који су морали да стоје у свакој кући и посебног вида владања као што су били „Стаљинизам“ и „Титоизам“.
Коначно, избор новог ЦК КПЈ обавио се на Петом конгресу где је Стаљин рекао Титу не.
Оно чему је Информбиро највише допринео јесте било разбијање јединства совјетских и југословенских комуниста које је било веома јако и чврсто за време рата и окретање Јосипа Броза НАТО пакту кроз Балкански пакт 1953. са Грчком и Турском.
Корејски рат
лево|мини|Граница Северне и Јужне Кореје