300px|мини|десно|Терминална маљавост која се развија на људском телу током и после пубертета 300px|мини|десно|Најчешће депилирана подручја тела, на основу анкете вршене међу студентима просечне старости 23 године (Лајпциг, 2008). Плавом бојом означени су одговори младића, а наранџастом девојака. Резултати анкете, с лева на десно: ноге, пазух, генитално подручје, торзо (нем.: beine, achselhöhlen, genitalbereich, oberkörper) Депилација или епилација је поступак уклањања нежељених длачица, односно маља, са одређених делова лица и тела, механичким или хемијским путем. Људи, а нарочито жене, се од давнина подвргавају овом третману због естетских, хигијенских али такође и здравствених разлога. Уклањање маља одувек је имало велику улогу у процени неге, а у древним културама маљаво тело се често сматрало нечистим. Последњих деценија депилација је постала део свакодневне неге и све чешће јој се подвргавају и мушкарци. Депилацијом се постиже ефекат нежне и глатке коже, а приликом третмана се обавља и непоходан пилинг, којим се уклањају одумрле површинске ћелије коже.
Пуштање длака код већине људи изазива гађење и асоцира на нехигијену, запуштеност и аљкавост, иако нема научног доказа да се људи више зноје уколико нису депилирани. Уклањање длака као облик неге о себи можда је једна од највећих лажи у коју су жене поверовале. Нема сумње да је уклањање длака у својој суштини облик социјалне и родне контроле жена.
Данас постоји много врста депилације које се нуде у козметичким салонима, али се овај третман може обавити и код куће. Како би се маље проредиле неопходно их је редовно уклањати током целе године.
Етимологија Реч депилација (депилирање) настала је од латинске речи pilus = длака, додавањем префикса de - од(страњивање).
Историја депилације Уклањање маља одувек је имало велику улогу у процесу неге тела. Како се мењала цивилизација, тако се мењао и однос према питању да ли су длачице потребне или не. Може се рећи да је та дилема била подложна моди.
У древним културама маљаво тело често се сматрало нечистим. У Старом Египту глатка женска кожа и тело без длака је представљало лепоту, младост и невиност. Глатко тело без длака било је стандард лепоте. Депилацију су најпре практиковале жене Фараона, а затим је прихваћена и кроз више слојеве друштва. Осим бронзаних бријача, Египћанке су користиле шећерне пасте за уклањање длака са читавог тела осим обрва и косе. Први преци бријача појавили су се око 30000 година пре нове ере, а бакарни бријачи појавили су се по први пут око 3000. године п.н.е. у Индији и Египту. Око 4000-3000 година п.н.е. жене су почеле да користе претече крема за депилацију. Стари Египћани користили су за депилацију смесу коју су правили од уља и меда. Постоје чак докази да су се за справљање смесе за депилацију користили и млевене кости птица, сок фикуса и есенцијална уља. Египћани су за чупање длака користили и пинцету, која је била позната и у Месопотамији, као и у Индији, 3000 година пре нове ере. Идеју о глаткој кожи прихватили су и Стари Грци. О томе сведоче грчке скулптуре жена, које су исполиране и сјајне без длака на свим деловима тела, док су мушкарци на скулптурама приказивани местимично маљавог тела. Женска маљавост сматрана је ружном и никако није била дозвољена у вишим друштвеним слојевима. У Римском царству уклањање длака било је одлика сталежа и жене би почеле са коришћењем бријача, пинцета, крема или конца са првом појавом пубертетских длачица. Неки од уобичајених састојака тадашњих крема за депилацију подразумевали су смолу, бело вино, екстракт бршљана, сало магарца, козју жуч и крв слепог миша.
Средњи век У средњовековној Европи хигијена губи на значају. Престаје потреба за редовним уклањањем маља са свих делова тела. Изузетак је било Османско царство, где су жене одстрањивале сваку длачицу са тела, сем косе и трепавица. Купатила, хамами, била су места где се жене уређују и депилирају. Јавна купатила и данас поседују посебне собе намењене за депилацију дама. За Муслимане уклањање длака има верску позадину. Мухамед проповеда бројне хигијенске мере којих се верници чврсто придржавају, а које укључују чупање длака испод пазуха пинцетом, сечење ноктију и депилацију интимне регије. У Тунису и дан данас постоји обичај да жене пре венчања одстране све длачице са тела. За депилацију тела у старом веку, а касније у земљама са становништвом муслиманске вере, коришћен је сируп који је прављен као смеса шећера, сока од лимуна и воде. Загрејани сируп наносио се на део коже са длакама, а након хлађења стврднута смеса се уклањала, повлачећи са собом и ишчупане длачице. Овај рецепт је био једноставан, погодан за кућно коришћење и потпуно природан.
Један средњовековни рецепт за справљање креме за депилацију:Стави мерицу арсеника и 1/8 мерице живог креча у воду да прокључа. Отиђи у топлу собу и стави лек на кожу. Кад се кожа загреје, брзо испери са врућом водом да месо не би почело да отпада. Ни о депилацији интимних делова тела до петнаестог века није се пуно причало, али тада је настала мода уклањања стидних длачица због масовне појаве стидних ваши. Тада су настале и перике за интимну регију, које су између осталог имале задатак да сакрију и евентуални проблем стидних ваши. Ренесансни сликари, нарочито Рубенс, славили су жене са обликованим маљама интимне регије. Жене су често правиле кућне варијанте крема за депилацију справљених од арсеника и негашеног креча. Тако је било све док Катарина Медичи у Француској није забранила депилацију стидних длака. После тог периода акценат је био на хигијени, јер се сматрало да се у длачицама задржава прљавштина. Познато је да купање у то време није била честа појава. Седамнаести век мења ставове по питању депилације. Низ научних истраживања, истинитих или не, указују на зачетке ове појаве као стандарда лепоте, али и облика родне контроле. Године 1617. године у Оксфордском речнику први пут се појављује појам меркин – стидна перика.
19. век Викторијанско доба донело је у Европу деветнаестог века нову моду. Прве асоцијације на тај период су смерност и строгост, посебно у моди. Међутим, научници почињу да истражују начин раста и јачине длака код различитих раса (међу осталим аспектима физичког изгледа), и како је штампа популаризовала резултате ових истраживања, људи су у њих почели да верују. Књига Чарлса Дарвина „Порекло човека” из 1871. године представља једно од таквих истраживања. Његова теорија еволуције трансформисала је телесну маљавост у питање природне селекције. Нека од основних теза ове теорије повезивала је маљавост са примитивним пореклом и враћању ранијим, „мање развијеним” формама човека. Битна ставка у овом научном оквиру је подразумевање да су мушкарци длакави, а жене не. Научници су наглашавали разлику између неженственог и женственог – односно, већа маљавост код жена указује на „нижи антрополошки развој”. Постоји студија из 1893. године, где је код групе ментално оболелих жена забележена прекомерна маљавост на лицу. Такође, њихове длаке наводно су биле „јаче и гушће” и више су личиле на оне код „нижих раса”. Хавелок Елис (Havelock Ellis), физичар и научник који је истраживао област људске сексуалности, тврдио је како је овакав раст длака код жена чешћи код оних жена које имају криминалну историју, склоност ка насиљу и снажне сексуалне нагоне. Што се тиче стидних длачица, мода 19. века је диктирала да се у посебним кутијицама скупљају стидне длачице љубавника или љубавница. У музеју Универзитета Св. Андреја у Шкотској чува се кутијица са стидним длачицама љубавница краља Џорџа.
Прва половина 20. века 250px|мини|десно|Електродепилација 1914. године Депилација је у западном свету поново постала популарна почетком 20. века, прво у Сједињеним америчким Државама, а убрзо затим и у Европи. Узимајући у обзир дотадашње научне тврдње, као и развитак маркетинга почетком двадесетог века, нежељене длаке постале су неугодност за беле жене, нарочито у Америци. Оне су желеле глатку, белу кожу. Желеле су да буду женствене, као и да се разликују од ниже класе имиграната који су нагло почели да пристижу у Америку. За врло кратко време телесна маљавост постала је непожељна особина код средње класе америчких белих жена. Једно од првих упутстава женама за уклањање длака испод пазуха објавио је часопис „Haarper’s Bazar” 1915. године. Као један од разлога уклањања ових длака била је нова мода хаљина без рукава. После тога развијају се креме за депилацију и бријачи за жене. Што су сукње постајале краће, а купаћи костими отворенији, потреба за одстрањивањем маља је расла, па је 1915. компанија „Жилет” дизајнирала први бријач намењен женама, под називом „Milady Decolletée”, али се о депилацији интимних зона и даље не прича пуно.
Временом је број техника уклањања длака растао. Око 1920. године један од начина уклањања длака био је коришћење брусног папира или посебне врсте вулканског камена, што је изазивало иритацију, осип и крварење коже. Користио се и делимично измењен восак који је првобитно био намењен за обућарску индустрију. Једна од првих крема за депилацију била је крема „Коремлу”, чији је главни састојак био отров за пацове. Био је успешан у елиминисању длака, али је узроковао мишићну атрофију, слепило, оштећења костију, а у најгорим случајевима смрт. Од прилике у исто време развија се и ласерско уклањање длака. Ова техника уклањала је или макар посветљивала длаке на дужи период од готово две деценије. Ипак, ласерско уклањање длака тада није била довољно усавршена техника, па су последице биле отказивање органа и канцер.
Друга половина 20. века Године 1940. Ремингтон је направио први женски електрични бријач, а у време Другог светског рата компанија Жилет је почела да развија маркетинг који је, поред мушкараца, као циљану групу имао и жене. Године 1960. појавиле су се и траке за депилацију и убрзо постале омиљено средство међу женама. У исто време фармацеутска индустрија развила је хормоне које су доктори почели да преписују женама као један од начина заустављања или смањења раста длака. Споредни ефекти ове хормоналне терапије били су канцер, шлог и срчани удар.
До промена долази са појавом чувених часописа Плејбој и Пентхаус. Они су седамдесетих година 20. века објавили фотографије недепилираних интимних регија што је тада било револуционарно, али се уклапало са појавом феминизма и слободом жена да саме одлуче шта желе. И кроз однос према свом интимном делу жене су истицале свој став да ће радити оно што саме желе, а не што се намеће као пожељно понашање. Ипак, без обзира на поменуте фотографије, исте деценије појавила се бразилска депилација. У Бразилу је лансира мода танга-веша и купаћих костима, што подразумева да и интимна регија мора бити потпуно глатка. Тако настаје тренд чувене бразилске депилације, што се прихвата осамдесетих година у Њујорку. Ова депилација је деведесетих година почела да се шири као тренд, а исти часописи и бројни филмови за одрасле помогли су у ширењу овог тренда, промовишући жене и девојке које су практиковале ову врсту депилације. Светску популарност задобија после серије Секс и град, када чувене јунакиње које се подвргавају овој депилацији јавно причају о томе. Данас се бразилска депилација сматра обликом основне хигијене, а све чешће се и мушкарци депилирају и уклањају длаке са свих делова тела.
Третман уклањања маља