мини|усправно|десно|Плоча од словаче са приказом Христовог крунисања Константина VII Порфирогенита. Опис гласи: „Константин, у Богу (вјеран), автократор и василевс Римљана.”
Автократор (, од αὐτός, ’сам’ + κράτος, ’владавина, моћ’) грчки је епитет који се примјењује на појединца којег не спутавају надређени. Епитет се примјењивао на главне војне заповједнике, као и на римске и византијске цареве као превод латинске титуле император (). Веза са византијским апсолутизмом довела је до настанка данашњих израза аутократа и аутократија. На савременом грчком израз значи „цар”.
Стара Грчка Титула се први пут јавља у класичној Грчкој крајем 5. вијека прије н. е. и означавала је генерале који су добили независну власт, односно врховног заповједника (стратег автократор, ). У класичној Атини, стратег автократор били су генерали који су имали аутономна овлашћења заповиједања, односно могли су да доносе одређене војне и дипломатске одлуке без претходне консултације са атинском скупштином. Одлука је донесена када се очекивало да генерал дјелује далеко од Атине, на примјер током Сицилијанске експедиције. Ипак, генерали су остали одговорни скупштини за своје понашање по повратку. Сличну праксу су пратиле и друге грчке државе, попут Сиракузе, гдје је пошта служила као основа моћи за неколико градских тиранина. Стратеге автократоре су именовали различити савези полиса, који су били на челу њихових комбинованих оружаних сила. Тако је Филип II Македонски проглашен за хегемона () и стратега автократора јужних грчких држава у име Коринтског савеза,Diodorus Siculus, XVI.89.1—3 положај који је касније дат и његовом сину Александру Великом.Diodorus Siculus, XVII.4.9; Arrian, Anabasis of Alexander, I.1.1—3 Израз се такође користио за изасланике којима су повјерена овлашћења опуномоћеника (-{presbeis autokratores}-).Andocides, On the Peace with Sparta
У иранским језицима израз * ’господар, суверен; (дословно) самодржац’ може бити намјеран калк од грчке ријечи автократор (repr. in: Études de linguistique et de philologie arméniennes II, Louvain, 1977, pp. 142—150) (вјероватно настао у хеленистичком периоду).
Рим и Византија У Риму, првобитно се примењивао на главне војне заповеднике (императоре), а касније постаје основна царска титула која наглашава неограничену власт.
У Византији, автократор је ознака за сувереног владара који не дели власт, наглашавајући његову улогу као Божјег представника на земљи. Византијска титула автократор се у средњовековној Србији дословно преводила као самодржац, означавајући независног владара. Титула показује директан наставак римске државно-правне традиције у Византији, где су цареви себе сматрали римским владарима.
У Србији Српски средњовековни владари, посебно од времена крунисања Стефана Душана, користе титулу самодржац да нагласе своју независност и равноправност са византијским царем.
Референце
Додатна литература
Категорија:Титуле у старој Грчкој Категорија:Титуле у Византији