Османска војска (1861—1922)

Османска војска је била војска Османског царства након што је земља реорганизована по модерним западноевропским линијама током периода модернизације Танзимата. Деловао је током опадања и распада царства, што се отприлике догодило између 1861. (иако неки извори датирају из 1842.) и 1918. године, краја Првог светског рата за Османлије. Кримски рат је био први ратни подухват у коме је учествовала савремена војска, која се показала као пристојна сила. Последња реорганизација догодила се током друге уставне ере.

Униформе модерне војске одражавале су војне униформе западноевропских земаља које су у то време биле главни саветници османске војске. Османска влада је размишљала о усвајању капа за главу у западном стилу за сво особље у војсци, али је фес био фаворизован јер је више одговарао положајима исламске ритуалне молитве. Униформа и дворска хаљина у француском стилу били су уобичајени током ране фазе Танзимата. После француског пораза у француско-пруском рату, османска влада је тражила друге узоре, па су униформе немачког и британског стила постале популарне. Током Првог светског рата, официрске униформе су углавном биле засноване на униформама немачких савезника Османлија.

Оснивање Прелазак са класичне војске (1451–1606) трајао је више од једног века и почео је неуспелим покушајима Селима III и Алемдар Мустафа-паше и настављен је кроз период од Османске војне реформе (1826–1858) и коначно окончане за време владавине Абдула Хамида. Већ 1880. Абдул Хамид је тражио немачку помоћ, коју је обезбедио две године касније, што је кулминирало именовањем потпуковника Ота Келера. Иако је консензус био да је Абдул Хамид фаворизовао модернизацију османске војске и професионализацију официрског кора, изгледа да је занемарио војску током последњих петнаест година своје владавине, о чему сведочи његово смањење војног буџета. Формирање модерне османске војске показало се спорим процесом са разним успонима и падовима.

Модернизација царске османске војске и морнарице

1842–1861

1861–1896

Јединице alt=Ottoman cavalry unit mounted on camels during WWI|thumb|Османска коњичка јединица на камилама током Првог светског рата Пешадија је била окосница војске. Османска пешадија је била додељена да се инфилтрира у непријатељске линије и заштити освојену територију. Коњица је губила своју ефикасност крајем 19. и почетком 20. века. До краја царства постојале су три коњичке јединице, 1. коњичка дивизија, 2. коњичка дивизија и 3. коњичка дивизија. Ове јединице су биле наследнице коњичких формација Хамидије, које су расформиране 17. августа 1910. Ови нови пукови су формирани у седам коњичких бригада и три самостална пука. Били су састављени углавном од Курда, неких сеоских Османлија и повремено Јермена. thumb|Османски коњички официр, око 1912. године

Хамидије је била прва обучена и организована курдска снага у оквиру османске војске, коју је створио османски султан Абдул Хамид II 1892. Направљена је по узору на Кавкаске козачке пукове (тј. Персијска козачка бригада) и имала је задатак да патролира на руско-османској граници. Упркос свом војном изгледу, организацији и потенцијалу, Хамидије ни на који начин није била међуплеменска сила. Коњици су брзо открили да им се може судити само преко војног суда и били су имуни на цивилну управу. Схвативши свој имунитет, претворили су своје снаге у „легализоване разбојничке бригаде“ док су крали жито, жали њиве, терали стада и отворено крали од трговаца.

Године 1908, након свргавања султана, Хамидијска коњица је распуштена као организована снага, али, како су биле „племенске снаге” пре званичног признања, остале су као „племенске снаге” након распарчавања. Коњица Хамидије је описана као војно разочарење и неуспех због њеног доприноса племенским сукобима. Одлука о распуштању донета је након револуције 1908. и све јединице су се вратиле својим племенима до 17. августа 1910. У војном смислу, османски генералштаб је изјавио да је војна дисциплина конвенционалног стила увек била проблем са овим јединицама. Замениле су их резервне коњичке формације. alt=Ottoman anti-aircraft cannon WWI|thumb|Османски противавионски топ Првог светског рата После Балканских ратова, османске војске су почеле да распоређују брзометне топове. Артиљерија је почела да добија на значају и доминира на бојном пољу.

Османски инжењери су имали и офанзивне и одбрамбене функције. Уклонили су физичке препреке које је створио непријатељ, поправили оштећене мостове и објекте, изградили мостове и другу инфраструктуру за омогућавање пешадијских операција. Од инжењера се такође очекивало да стварају препреке током повлачења и да руше инфраструктуру коју би непријатељ могао користити. Сваки корпус је имао инжењеријски батаљон, а свака дивизија инжињеријску чету.

Комуникациони огранак је основан 1882. године. Њен назив је био „телеграфски батаљон“, а главна функција му је била управљање телеграфима. Године 1910. телефон је додат својим функцијама. Године 1911. јединици су додате бежичне станице. Директна линија између Измира и Дернеа успостављена је први пут 1911. године, током италијанско-турског рата. Почевши од 1912. са Балканским ратовима, свака јединица на нивоу корпуса имала је „телеграфски батаљон“.

Медицинска грана нема тачан датум настанка. Током 1908. године, другог уставног периода, у њену структуру улазили су лекари, хирурги, ветеринари, фармацеути, зубари, хемичари, раниоци и медицинске сестре. Организовао их је Здравствени одсек Министарства војног.

Од раних дана османске војске, сваки пук је имао свој оркестар. Године 1908, током другог уставног периода, у престоници је било 35 војних оркестара. Свака војска је имала два оркестра. „Империјални оркестар“ се састојао од 90 музичара.

Паравојне јединице Османска жандармерија је била јединица која је упућена на полицијске дужности међу цивилно становништво. Жандармерија је била паравојна јединица јер није била укључена у састав формалних оружаних снага државе. Основана је 1903. године и организована у оквиру пешадијске жандармерије и коњичке жандармерије. Јединице су биле мале, а пук је био највећи. Распоређени су по административним јединицама под Валисом. Њихов број се мењао са безбедносним потребама. Историјски гледано, постојала је Жандармерија која је обављала исте функције и пре 1903. Пошто се термин Жандармерија налазио само у Декретима о распоређивању објављени у годинама након Гулханског едикта из 1839. године, претпоставља се да је Жандармеријска организација основана након те године, али тачан датум 'основања јединице' није тај датум. Постоји и приручник који је усвојен 14. јуна 1869. године и прихваћен је као темељ организације. После руско-турског рата 1877–1878, османски велики везир Мехмед Саид-паша одлучио је да оснује модерну организацију за спровођење закона, па је за тај задатак формирана војна мисија. После Младотурске револуције 1908. Жандармерија је постигла велике успехе, посебно у Румелији.

Године 1909. Жандармерија је придружена Министарству рата и њен назив је промењен у Генерална команда Жандармерије. Током Првог светског рата, посебно након битке код Сарикамиша, јединице Жандармерије су прешле у надлежност Министарства рата у борбену грану. Ова промена их је ефективно учинила борбеним јединицама.

Организација thumb|165px|right|Мушир Ахмед Мухтар-паша

После друге уставне ере, 1908. године, османски генералштаб је објавио „Уредбу о војном уређењу“. Усвојен је 9. јула 1910. Команде војске замењене су „војним инспекторатима“ чији су главни задатак били обука и мобилизација. Војска је требало да се састоји из три дела: редовне војске, резервне војске и домобрана. Успостављен је концепт „корпуса“. Резервне дивизије требало је спојити у резервне корпусе и дати им артиљеријске јединице. Јединице редовне војске регрутовале би војнике преко извора војног инспектората коме су припадали. Снаге османске војске биле су на највишим ешалонима њене структуре чинова. За разлику од Британаца или Немаца, Османлије нису имале дугогодишњи корпус професионалних подофицира, што је била њихова најслабија тачка.

Пешадијска дивизија је требало да буде састављена од три пешадијска пука: батаљона стрелаца, пука пољске артиљерије и армијске групе. Дивизије су имале оперативно, обавештајно, судско, снабдевачко, санитетско и ветеринарско одељење.

Корпус је био састављен од три дивизије и других помоћних јединица. Имали су оперативне, кадровске, судске, набавне, секретаријатске, ветеринарске, документационе, артиљеријске, инжињеријске и поштанске дивизије. Корпус се састоји од 41.000 војника и 6.700 животиња. Током овог периода, не по хронолошком реду, формирани су корпуси: I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X, XI, XII, XIII, XIV, XV, XVI, XVII, XVIII, XIX, XX, XXI, XXII, XXV, област Ирака, Халил, I Каф, II Каф, Хиџаз.

Утврђене зоне су имале иста одељења дивизија. Додали су документацију, артиљерију, инжењеринг, комуникације и пројекторе за рефлекторе. Током овог периода утврђене зоне су Дарданели, Босфор, Чаталђа, Хадријанопољ, Смирна, Ерзурум и Карс.

Штаб армије је имао одељења на нивоу корпуса, као и пешадијско одељење, коњичко одељење и одељење теренске жандармерије. 1. армија је формирана 6. септембра 1843. године. 2. армија је првобитно формирана 1873. године. 3. армија је првобитно формирана на Балкану, а штаб је био у Солуну. 4. армија је првобитно формирана у Анадолији. 5. армија је формирана 24. марта 1915. и додељена јој је одговорност за одбрану мореуза Дарданеле у Првом светском рату. 6. армија је формирана 1877. године и била је стационирана у Багдаду. 7. армија је формирана 1877. године и била је стационирана у Јемену. 8. армија је формирана током Првог светског рата. 9. армија је формирана током Првог светског рата.

Група армија се развила крајем Првог светског рата. Конфликти су исцрпили јединице армије, тако да су групе армија коришћене да надокнаде изгубљене јединице и да оставе функционишу. У августу 1917. основана је Кавкаска армијска група. Било је то уједињење Друге и Треће армије. Јула 1917. основана је Јилдирим армијска група. Било је то уједињење Шесте и Седме армије. У јуну 1918. основана је Источна армијска група. Јединица је била састављена од свега што је преостало из Групе армија Кавказа уједињене под Трећом и Деветом армијом.

Генералштаб је био група официра која је била одговорна за административне, оперативне и логистичке потребе војске. Генералштаб је испуњавао класичне штабне дужности које су тада користиле све велике европске силе, а у њему су били обучени генералштабни официри, који су бирани и обучавани у штабним процедурама на Ратној академији у Цариграду. По завршетку Ратне академије, дипломци су напредовали у разредима у односу на своје недипломиране савременике и одмах распоређени на кључна места у војсци. Штаб је био под надзором начелника штаба и био је састављен од разних дивизија, специјализованих за различите војне области. Најутицајнија штабна дивизија била је Оперативна дивизија. Штаб је обезбеђивао двосмерни проток информација између старешине и потчињених јединица.