Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза је био извршно руководство Комунистичке партије Совјетског Савеза, које је деловало између седница Конгреса. Комитет је, према статуту странке, руководио свим партијским и владиним активностима. Чланове је бирао Конгрес странке.
За време руковођења Комунистичком партијом Владимира Лењина, Централни комитет је функционисао као највиши партијски ауторитет између конгреса партије. Међутим, у наредним деценијама дефакто најмоћније тело за доношење одлука осцилирало би напред-назад између Централног комитета и Политичког бироа или Политбироа (и за време Јосифа Стаљина, Секретаријата). Неки делегати комитета противили су се поновном успостављању Политбироа 1919. године, и као одговор, Политбиро је постао организационо одговоран Централном комитету. Након тога, чланови Централног комитета су могли да учествују на седницама Политбироа са консултативним гласом, али нису могли да гласају ако нису чланови. Након Лењинове смрти у јануару 1924, Стаљин је постепено повећавао своју моћ у Комунистичкој партији кроз функцију генералног секретара Централног комитета, водећег секретара Секретаријата. Са Стаљиновим преузимањем, улогу Централног комитета је засјенио Политбиро, који се састојао од мале клике лојалних стаљиниста.
До Стаљинове смрти 1953. године, Централни комитет је у великој мери постао симболичан орган који је био одговоран Политбироу, а не обрнуто. Стаљинова смрт је ревитализовала Централни комитет и он је постао важна институција током борбе за власт. Након доласка Никите Хрушчова на власт, Централни комитет је и даље имао водећу улогу; поништио је одлуку Политбироа да смени Хрушчова са функције 1957. године. 1964. Централни комитет је збацио Хрушчова са власти и изабрао Леонида Брежњева за првог секретара. Централни комитет је био важан орган на почетку Брежњевљеве владавине, али је изгубио ефективну власт у корист Политбироа. Од тада, па све до ере Михаила Горбачова (генерални секретар од 1985. до 1991.), Централни комитет је играо споредну улогу у вођењу партије и државе. – Политбиро је поново деловао као највиши политички орган у Совјетском Савезу.
Током већег дела историје Централног комитета, пленуми су одржавани у сали за састанке Совјета Савеза у Великој Кремљској палати. Канцеларије административног особља Централног комитета налазиле су се у 4. згради Старог трга у Москви, у садашњој згради руске Председничке администрације.
Историја
Позадина: 1898–1917 На оснивачком конгресу Руске социјалдемократске радничке партије (претходнице Комунистичке партије Совјетског Савеза) Владимир Лењин је на следећем конгресу успео да добије довољну подршку за успостављање свемоћног централног органа. Овај централни орган је требало да постане Централни комитет и имао је право да одлучује о свим партијским питањима, осим о локалним. Група која је подржала оснивање Централног комитета на 2. конгресу себе је назвала бољшевицима, а губитници (мањина) су од свог вође Јулија Мартова дали име мењшевицима. Централни комитет би имао три члана и надгледао би уредништво партијског листа Искра. Први чланови Централног комитета били су Глеб Кржижановски, Фридрих Ленгник и Владимир Носков. Током своје историје, партија и Централни комитет су били раздвојени фракцијским сукобима и репресијом од стране државних органа. Лењин је успео да убеди Централни комитет, после дуге и жучне расправе, да покрене Октобарску револуцију. Већина чланова била је скептична према покретању револуције тако рано, и Лењин је био тај који је био у стању да их убеди. Предлог за извођење револуције у октобру 1917. усвојен је са 10 за, а два против од стране Централног комитета.
Лењинова ера 1917–1922 Централни комитет је, према Лењину, требало да буде врховни орган партије. Много пре него што је удружио снаге са Лењином и постао совјетски рани воођа, Лав Троцки је једном критиковао ово гледиште, рекавши да „наша правила представљају 'организационо неповерење' партије према њеним деловима, односно надзор над свим локалним, окружним, националне и друге организације ... организацију странке врши сама партија; Централни комитет заузима место организације; и коначно диктатор заузима место Централног комитета.“
Током првих година власти, под Лењиновом влашћу, Централни комитет је био кључно тело за доношење одлука и у пракси и у теорији, а одлуке су се доносиле већином гласова. На пример, Централни комитет је гласао за или против потписивања мировног споразума са Немцима између 1917. и 1918. током Првог светског рата; већина је гласала за мир 1918. г. Резултат гласања био је Брест-литовски мир. Током жучних расправа у Централном комитету о могућем миру са Немцима, Лењин није имао већину; и Троцки и Николај Бухарин имали су више подршке за сопствени став од Лењина. Тек када је Лењин тражио коалицију са Троцким и другима, преговори са Немцима су изгласани простом већином. Критике других званичника биле су дозвољене током ових састанака, на пример, Карл Радек је рекао Лењину (критикујући његов став да подржава мир са Немцима): „Да је пет стотина храбрих људи у Петрограду, ставили бисмо те у затвор." Одлука о преговорима о миру са Немцима донета је тек када је Лењин запретио оставком, што је заузврат довело до привремене коалиције између Лењинових присталица и присталица Троцког и других. У Централном комитету након одлуке опозиције нису изречене никакве санкције.
Систем је имао много мана, а противљење Лењину и оно што су многи видели као његову прекомерну политику централизације привукло је пажњу руководства током 8. партијског конгреса (март 1919) и 9. партијског конгреса (март 1920). На 9. партијском конгресу демократски централисти, опозициона фракција унутар партије, оптужили су Лењина и његове сараднике да су створили Централни комитет у коме ће „мала шачица партијских олигарха ... забрањивао оне који имају девијантне ставове.“ Неколико делегата Конгреса било је прилично конкретно у критици, један од њих је оптужио Лењина и његове сараднике да су Украјинску Совјетску Социјалистичку Републику учинили местом изгнанства за противнике. Одговор Лењина је био измичући, он је признао да су направљене грешке, али је приметио да, да је таква политика заиста спроведена, критика на његов рачун током 9. партијског конгреса не би могла да дође. Током 10. партијског конгреса (13) Март 1921) Лењин је осудио радничку опозицију, фракцију унутар Комунистичке партије, због одступања од комунизма. Лењин је рекао да је фракционизам дозвољен, али дозвољен само пре и током партијских конгреса су различите стране требале да добију гласове. Неколико чланова Централног комитета, који су били чланови радничке опозиције, понудили су оставку Лењину, али њихове оставке нису прихваћене, већ је од њих затражено да се повинују партијској дисциплини. 10. партијски конгрес је такође увео забрану забране рада. фракционизам унутар Комунистичке партије; међутим, оно што је Лењин сматрао 'платформама', као што су демократски централисти и радничка опозиција, било је дозвољено. Фракције су, по Лењиновом мишљењу, биле групе унутар Комунистичке партије које су подривале партијску дисциплину.
Упркос забрани фракционизма, радничка опозиција је наставила своју отворену агитацију против политике Централног комитета, а пред 11. конгрес партије (март 1922) радничка опозиција је дала лоше осмишљен покушај да добије подршку за своју позицију у Коминтерна . Коминтерна је, не неочекивано, подржала став Централног комитета. Током 11. партијског конгреса Александар Шљапников, лидер радничке опозиције, тврдио је да су му поједини појединци из Централног комитета претили. Лењинов одговор је био избегавајући, али је изјавио да партијску дисциплину треба ојачати током „повлачења“ – Нова економска политика је уведена на 10. партијском конгресу. Једанаести партијски конгрес ће се показати као последњи конгрес којим је председавао Лењин, пошто је доживео први мождани удар у мају 1922 и био је парализован а други мождани је имао у децембру касније те године, уклоњен је из јавног живота у марту 1923. и умро 21. јануара 1924.
Интерегнум: 1922–1930 Када је Лењин умро, совјетско руководство је било несигурно како треба да се одвија изградња новог, социјалистичког друштва. Неки су подржавали продужење НЕП-а, као што је Лењин предложио касно у свом животу, или његово окончање и замену планском економијом, позицију коју је Лењин имао када је покренуо НЕП. Након Лењиновог принудног одласка због лошег здравља, почела је борба за власт у којој су учествовали Николај Бухарин, Лев Камењев, Алексеј Риков, Јосиф Стаљин, Михаил Томски, Лав Троцки и Григориј Зиновјев . Од њих, Троцки је био најистакнутији. У свом тестаменту Лењин се осврнуо на „изузетне способности Троцког“, додајући „он је лично можда најспособнији човек у садашњем Централном комитету“. Троцки се ипак суочио са проблемом: раније се није слагао са Лењином у неколико питања. Такође је био јеврејског порекла.
Стаљин, други озбиљан кандидат и будући вођа Совјетског Савеза, био је најмање познат, а није био популарна личност у масама. Иако је био Грузијац, и противио се грузијском национализму, наступао је као словенофил, што је била предност. Комунистичка партија је била његова институционална база; био је генерални секретар – још једна предност. Али постојао је проблем; Стаљин је био познат по својој бруталности. Као што је један верник Партије рекао: „Дивљак ... проклети човек. Морате имати мачеве као он у револуцији, али мени се та чињеница не свиђа, нити сам он.“ У свом тестаменту, Лењин је рекао о Стаљину: Стаљин је превише груб, а ова мана, потпуно подношљива у нашој средини и у односима међу нама комунистима, постаје неподношљива у канцеларији генералног секретара. Зато предлажем друговима да осмисле начин да се Стаљин помери са овог положаја и да на њега поставе другог човека који по свему другом пада на другу страну скале од друга Стаљина, толерантнијег, лојалнијег, учтивијег и пажљив према друговима, мање каприциозног и тако даље. Унутрашњо-партијска демократија постала је важна тема након Лењиновог здравственог одсуства; Троцки и Зиновјев су били њени главни поборници, али је Зиновјев касније променио свој став када се сврстао са Стаљином. Троцки и Риков су почетком 1923. покушали да реорганизују партију, дебирократизацијом, међутим, у томе нису успели, а Стаљин је успео да прошири Централни комитет. Томе су се успротивили поједини водећи чланови странке и недељу дана касније; издата је Декларација четрдесет шесторице која је осудила Стаљинову политику централизације. У декларацији се наводи да Политбиро, Оргбиро и Секретаријат преузимају потпуну контролу над партијом и да су та тела та која су бирала делегате на партијским конгресима – у ствари чинећи извршну власт, Партијски конгрес, оруђем совјетско руководство. О овом питању, рекао је Троцки, „како овај режим постаје консолидован, сви послови су концентрисани у рукама мале групе, понекад само секретара који именује, смењује, даје упутства, изриче казне, итд.“ Аргумент Троцког је на много начина био валидан, али је он превиђао промене које су се дешавале. Под Лењином, партија је владала кроз владу, на пример, једина политичка функција коју је Лењин имао била је председавајући Савета народних комесара, али након Лењиновог здравља, партија је преузела контролу над владиним активностима. Систем, пре него што је Лењин био приморан да одступи, био је сличан оном у парламентарним системима где су партијски кабинет, а не партијско руководство, били стварни лидери земље. мини|Победници 15. конгреса; Риков (лево), Никола Скрипник (у средини) и Стаљин (десно)