Совјетска економска реформа 1965, која се понекад назива и реформа Косигина () или Либерманова реформа, била је скуп планираних промена у привреди СССР. Централни део ових промена било је увођење профитабилности и продаје као два кључна индикатора успеха предузећа. Део профита предузећа би отишао у три фонда, који би се користио за награђивање радника и проширење пословања; већина би ишла у централни буџет.

Реформе је политички увео Алексеј Косигин — који је управо постао премијер Совјетског Савеза након смене Никите Хрушчова — и ратификовао их је Централни комитет у септембру 1965. Они су одражавали неке дуго тињале жеље СССР-ових математички оријентисаних економских планера и иницирали помак ка већој децентрализацији у процесу економског планирања.

Позадина Под Лењином, Нова економска политика је дозвољавала и користила концепте профита и подстицаја за регулацију совјетске економије. Стаљин је ову политику брзо трансформисао колективизацијом фарми и национализацијом индустрије, што је било резултат убрзања централног планирања, што је илустровано у „петогодишњим плановима“. Отприлике од 1930. године, Совјетски Савез је користио централизовани систем за управљање својом економијом. У овом систему, јединствена бирократија је креирала економске планове, који су распоређивали раднике на послове, одређивали плате, диктирали расподелу ресурса, успостављали нивое трговине са другим земљама и планирали ток технолошког напретка. Малопродајне цене робе широке потрошње фиксиране су на нивоима намењеним тржишном обрачуну. Цене велепродајне робе су такође биле фиксне, али су оне више служиле рачуноводственој функцији него као тржишни механизм. Колективне фарме су такође плаћале централно одређене цене за залихе које су им биле потребне, а за разлику од других сектора, њихови радници су примали плате које су директно зависиле од профитабилности пословања.

Иако су совјетска предузећа теоретски била вођена принципом хозрачета ( или „рачуноводство“) – што је од њих захтевало да испуне очекивања планера у оквиру система утврђених цена за своје улазе и излазе – имали су мало контроле над највећим одлукама које су утицале на њихово пословање. Менаџери су имали одговорност да планирају будућу бруто производњу, коју су стално процењивали испод могућности да би касније на папиру премашили предвиђање.. "The old-style director who was good at obtaining materials in short supply and fighting successfully with the authorities to get a low 'val' plan that he could comfortably overfill was lost in the new circumstances, and there was a serious problem of psychological reorientation." Менаџери су тада добијали бонусе ( премије ) за вишак производа без обзира на то да ли је произведен на исплатив начин или је њихово предузеће уопштено профитабилно. Бонуси за учинак долазили су у износима који су понекад једнаки основним платама менаџера. Систем је такође подстицао бесмислена повећања величине, тежине и цене производних резултата, једноставно зато што је произведено „више“.. "The amount of premia was determined on the basis of the fulfillment of the norms for each plan index, and a certain rate was established for fulfillment and higher rates for overfulfillment of each norm. Since gross output was considered the most important index by the leadership, it carried with it the highest rates. The manipulation of these bonuses was very important because management personnel oriented production to get the most favorable sums, especially since the premia often amounted to a sum equal to the manager's regular salary. Moreover, whereas bonuses for workers and lower management personnel, e.g., a shop chief, were paid out of the enterprise fund made up of a part of the enterprise profit, the bonuses of the managerial personnel were, for the most part, paid out of the State budget. Thus, the premia of the manager and his staff came from fulfilling the production plan regardless of how the enterprise did financially."

Успон оптималних планера Економске реформе су се појавиле током периода велике идеолошке дебате о економском планирању. Више математички, „кибернетички“, гледишта су у почетку сматрана девијантним од ортодоксне марксистичке економије, која је сматрала да вредност добра произилази искључиво из рада . Ова доктрина, разрађена у таквим делима као што је Стаљинова књига из 1952. године, Економски проблеми социјализма у СССР-у, описује систем цена као капиталистички реликт који ће на крају нестати из комунистичког друштва. Stalin repeated the familiar Maxist–Leninist argument that price-market relationships in a socialist economy are a relic of capitalism, the persistence of which in a socialist economy is due to the existence side by side with the socialist sector of a cooperative sector (the collective farms), and that these price-market relationships are destined to wither away under communism."

Ипак, компјутеризована економија је добила важну улогу за врхунске планере, чак и док се конвенционална марксистичко-лењинистичка политичка економија предавала у већини школа и била промовисана као исходиште скупа ставова за регулисање јавне потрошње. "Political economy is discussed in the press, lectures are given on it in the factories, and it is taught to students throughout the higher educational system. Economic cybernetics is a specialized academic discipline which is taught to future planners." "The mathematical school represents a major breakthrough in the approach to price formation and resource allocation, even though its exponents--to a larger or smaller degree--are cautious in advocating an immediate radical overhaul of the present system." Све већи утицај статистичког планирања у совјетској економији огледао се у стварању Централног економског математичког института (Центральниј економско-математическиј институт; ТСЕМИ), који је водио Василиј Сергејевич Немчинов. Немчинов, заједно са проналазачем линеарног програмирања Леонидом Канторовичем и инвестиционим аналитичарем Виктором Валентиновичем Новожиловим, добио је Лењинову награду "The impact of the mathematical economists is evident from the growing recognition and honors bestowed on them. In 1964 Kantorovich was promoted to the rank of Academician, and in 1965 the Lenin Prize was awarded to Kantorovich, Nemchinov, and Novozhilov for their pioneering work in planometrics. Even though, as can be expected, there were discordant voices among the economic fraternity, the mathematical school is gaining respectability by claiming the Soviet priority in input-output and linear programming." Битка између „оптималног“ планирања и планирања конвенција беснила је током 1960-их.

Друга тенденција у економском планирању истицала је „нормативну вредност прераде“, односно важност потреба и жеља у процени вредности производње.

Косигин и Брежњев замењују Хрушчова Велике промене широм совјетског света постале су могуће 1964. године са свргавањем Никите Хрушчова и успоном Алексеја Косигина и Леонида Брежњева. Економска политика је била значајно подручје ретроспективне антихрушчовљевске критике у совјетској штампи. "It was clear from the context of the articles that economic policy was a major, if not the major, area for condemnation of the deposed leader, and the three major subdivisions of the criticism were the issue of resource allocations, the successive reorganizations, and the mess in agriculture." "Undoubtedly one of the major reasons for Khrushchev's ouster on October 15, 1964, was the state of the economy and his erratic handling of the situation." Ова „реформистичка“ економска тенденција у Совјетском Савезу имала је последице и извесно узајамно појачање у Источној Европи. "Throughout this period, there were numerous published reports concerning other Eastern European reforms in the Soviet press and journals, which undoubtedly served the purpose of propagandizing and stimulating the reform movement. [...] In addition to publicizing their efforts at reform, the Soviet leaders were actively engaged in discussion with the Eastern European regimes and actually had something to learn from their junior partners in the matter of reform."

Косигин је критиковао неефикасност и инертност економске политике под претходном администрацијом. "In his report of December 9, 1969, to the Supreme Soviet, Kosygin assaulted the inefficiency of the planning system. He welt on the misuse of investment resources, the protracted construction periods and underestimated costs [...]. He condemned the enterprise's unwillingness and inertia in introducing technical progress and accentuated the inferior output quality. He pointed to the endless links in the chain of command, the superimposition of strata in administration, the muddle created by duplication of work in many agencies, and the ever-growing mutual coordination, often responsible for delaying solutions to arising problems." Он је представио план, укључујући идеје Либермана и Немчинова, на пленуму Централног комитета Комунистичке партије у септембру 1965. Прихватање плана од стране Централног комитета постало је кључно за практичну имплементацију теоријских идеја. "The September, 1965 plenum thus acts as a bridge between the reform debate of 1962–1965 and the actual instillation of the reform in the Soviet economy. In the case of the former, the Plenum represents the culmination of the debate with the Soviet leadership announcing which of the ideas and proposals of the reformers it found to be the most valid and compelling; in the case of the latter, the Plenum laid out the path which the infusion of reform proposals was to take."

Образложење

Недостатак подстицаја мини| Свакодневно пословање 1967. године у економски реформисаној фабрици одеће Bolshevichka у Москви — пионирски практикант нове економске политике Према званичном образложењу реформе, све већа сложеност економских односа смањила је ефикасност економског планирања и самим тим смањила привредни раст. Уочено је да постојећи систем планирања није мотивисао предузећа да достигну високе стопе производње или уведу организационе или техничке иновације.Protocol of the 22nd Congress of the CPSU, Moscow 1961 За то није било подстицаја.

Дајући више слободе да се јавно одступе од партијске ортодоксије, новине су нудиле нове предлоге за совјетску економију. Инжењер авиона О. Антонов је 22. новембра 1961. објавио чланак у Известијама под насловом „За све и за себе“—залажући се за више моћи за директоре предузећа.

Либерманови предлози Евсеј Либерман са Харковског института за инжењерство и економију дао је економско образложење за реформу. Чланак Либермана на ову тему под насловом „Планови, профити и бонуси“ појавио се у Правди септембра 1962. Либерман, под утицајем економских „оптимизатора“,. "In March, for example, Kommunist, No. 5, carried a major article by Nemchinov, the venerable mathematical economist, who, it is believed, from his powerful academic position, personally picked Liberman to spark the second phase of the discussion." се залагао за (поновно) увођење профитабилности као основног економског индикатора.. "In place of a multiplicity of performance criteria, Liberman proposes to use a single one: profitability, expressed as a ratio of profit to productive fixed and working capital." Либерман је изнео идеју да се друштвени интерес може унапредити пажљивим постављањем микроекономских параметара: „Оно што је профитабилно за друштво требало би да буде профитабилно за свако предузеће“.