Унутрашњи колонијализам је неуједначен ефекат економског развоја на регионалној основи, иначе познат као „неравномерни развој“ као резултат експлоатације мањинских група унутар ширег друштва што доводи до политичких и економских неједнакости између региона унутар државе. Сматра се да је ово слично односу између метрополе и колоније, у самом колонијализму. Овај феномен доводи до јасног одвајања доминантног језгра од периферије у империји.
Роберт Блаунер се сматра творцем теорије унутрашњег колонијализма. Термин је скован да истакне „замагљене” линије између географски блиских локација које се јасно разликују у погледу културе. Неки други фактори који одвајају језгро од периферије су језик, религија, физички изглед, врсте и нивои технологије и сексуално понашање. Културна и интегративна природа унутрашњег колонијализма схваћена је као пројекат модерности и истраживао ју је Роберт Пекам у вези са формирањем националне модерне грчке културе током деветнаестог века, када је Грчка стекла независност од Отоманског царства.
Главна разлика између неоколонијализма и унутрашњег колонијализма је извор експлоатације. У првом, контрола долази извана националне државе, док у другом долази изнутра.
Земље у којима је забележен унутрашњи колонијализам укључују: Авганистан, Алжир, балтичке државе, Канаду, Ирску, Турску, Кину и Вијетнам.
Примери Уобичајена тема међу постколонијалним писцима био је њихов опис осећања, као што је шизофренија, која је растрзана између локалне традиције и глобалне модерности.
Авганистан Авганистан је пример унутрашњег колонијализма који утиче на изградњу државе, како Назиф Шахрани тврди „непрестано централизована државна политика и пракса унутрашњег колонијализма, генерално потпомогнута и подржана од стране старих колонијалистичких сила... произвела је кумулативно негативан утицај на напоре за изградњу државе у Авганистан“. Стручњак за међународну безбедност, Дипали Мукхопадјај, сматра да је присуство ратног лорда на авганистанској периферији брига за развој политичке економије, а Извештај Светске банке из 2007. наглашава слабе институционалне везе између покрајинских канцеларија и односа са централним влада лоше дефинисана.
Алжир Један од изузетака унутрашњег колонијализма као егзистенције „замагљених линија“ између језгра и периферије је француски Алжир. Постојале су јасно различите карактеристике које одвајају језгро од периферије. „Језгро је било хришћанско, француско говорећи, светле пути и релативно просперитетно”. Друга страна је била муслиманска, говорила је арапски/берберски језик и била је знатно сиромашнија. Сиви део француског Алжира, био је бројна јеврејска популација која није припадала ни језгру ни периферији, у смислу заједничких културних фактора.
Балтичке државе Средином двадесетог века, анексиране земље Естонија, Летонија и Литванија имале су колонијални однос са остатком Совјетског Савеза, сличан оном који је постојао између старог царског царства и његових удаљених територија.Epp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, 38. Иако су се земље постепено совјетизирале након периода првобитног отпора, новоуспостављене економске, културне и друштвене прилике биле су колонијалне, пошто је реконструкција привреде у региону служила интересима колонизатора, идентитети су се обликовали у односу на повећањем совјетског присуства, искуство угњетавања постало је све важнији део локалне културе, а локално историјско и културно наслеђе је ревалоризовано и преписано.Epp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, pp. 36-37 Када се Совјетски Савез распао и балтичке државе поново постале независне, морале су да се суоче са проблемима сличним другим постколонијалним нацијама: оштећеним економијама, етничким тензијама и одређивањем националног наратива прошлости, садашњости и будућностиEpp Annus (2012) "The Problem of Soviet Colonialism in the Baltics," Journal of Baltic Studies, 43:1, pp. 38.
Ирска Пример унутрашњег колонијализма је Ирска. Ирска је раније била део Уједињеног Краљевства и „... било је далеко чешће и очигледно лакше мислити о себи као о Британцима и Ирцима“. Било је све теже бирати између две идентитетске одреднице.
Филипини На Филипинима, не-Маниланци су често изражавали да су послови у земљи – било да су политички, економски, али што је најважније културолошки, укључујући лингвистички – наметнути из Маниланског језгра периферном остатку земље због тагалистичког национализма. Одређене личности су позивале на политичку изолацију, свргавање и директно убиство оних који се противе тренутном односу језгро-периферија.
Турска Унутрашња колонизација источних провинција је зацртана током владе Мустафе Кемала Ататурка. Џемил Ујабдин је у Извештају за реформу на истоку гледао као на смерницу за унутрашњу колонизацију источних провинција кроз коју треба потурчити курдско становништво.Üngör, Ugur Ümit (2012-03-01), pp. 135 У извештају достављеном Републиканској народној партији (ЦХП) након пораза Дерсимске побуне, Закон о пресељењу издат 1934. такође је описан као ефикасно средство за унутрашњу колонизацију источних провинција.Üngör, Ugur Ümit (2012-03-01). pp. 161
Кина Од почетка кинеске администрације на Тибету, кинеска влада је оптужена за геноцид и културни геноцид над тибетанским народом од стране ТГИЕ, разних тибетанских емиграната и њихових присталица. Тибет, који је био самоуправна провинција Кине, у потпуности је припојен Кини од 1951. године, а тибетанска влада у егзилу (ТГИЕ) тврди да је 1,2 милиона Тибетанаца умрло од акција кинеске администрације од 1951-1984. Присталице тврдње да акције кинеске администрације на Тибету представљају геноцид и колонијализам оспоравају тврдњу кинеске владе да се Тибет вековима сматра интегралним делом Кине, тврдећи да историјске преписке јасно показују да Тибет није сматран делом Кине до новијег времена.
Вијетнам Инвазија на Јужни Вијетнам је забрањена тема у настави историје и у мејнстрим медијима Вијетнама. Обично се тумачи као „поновно уједињење нације“. После пада Сајгона, северни комунисти су окренули леђа својим друговима са југа (Вијетконг и Привремена револуционарна влада Републике Јужног Вијетнама). Постоје предрасуде и дискриминација према народу Југа, посебно према људима на југозападу (Делта Меконга) у мејнстрим медијима и свакодневној комуникацији. Северни Вијетнамци имају привилегију у политичком надметању и изборима, лако заузимају високо рангиране положаје високе моћи у влади. Спољне послове у великој мери контролише северна страна владе. Религије јужњачког порекла Хоа Хао будизам и каодаизам строго контролише влада коју предводи већина северњака. После пада Сајгона 30. априла 1975, Вијетнам изгледа као да је потпуно уједињен, и регионално и идеолошки. Међутим, то никада није уједињен Вијетнам због теорије о северном центру: Ха Нои и север су стандарди вијетнамске традиције, језика и обичаја.
Види још
Интерно расељено лице Гентрификација
Референце
Литература
Додатна литература
Abercrombie, Nicholas, Stephan Hill & Bryan S. Turner . 4th edition. London: Penguin Books. . Malden, MA: Polity. , New York/London: Monthly Review Press. (5th ed.). California: Sage Publications, Inc. Salhi Sghaier (2016). Internal colonialism and uneven development: regional marginalisation system in Tunisia 619 p (in Arabic). . Cambridge: Polity. Walls, David. (2008). "Central Appalachia: Internal Colony or Internal Periphery?" (web article), Sonoma State University. Access date: January 5, 2011. Wolpe, Harold (1975). "The Theory of Internal Colonialism: The South African Case", in I. Oxaal et al., & Kegan Paul.
Категорија:Већински-мањински односи Категорија:Геополитика Категорија:Културолошка асимилација Категорија:Колонијализам