мини|200x200пиксел| Нације са којима (тренутно) Русија има дипломатске односе. Спољни односи Руске Федерације су политички део руске владе који води њене интеракције са другим нацијама, њиховим грађанима и страним организацијама. Овај чланак покрива спољну политику Руске Федерације од распада Совјетског Савеза крајем 1991. године. Тренутно Русија нема дипломатске односе са Украјином због руске инвазије на Украјину 2022.
Спољнополитичке дебате Кремља показују сукоб између три ривалске школе: атлантиста, који траже ближи однос са Сједињеним Државама и западним светом уопште; Империјалисти, који траже повратак полухегемонистичког статуса изгубљеног током претходне деценије; и неословенофили, промовишући изолацију Русије унутар њене сопствене културне сфере. Док је атлантизам био доминантна идеологија током првих година нове Руске Федерације, под Андрејем Козирјевом, био је на удару због свог неуспеха да одбрани руску превагу у бившем СССР-у. Промоција Јевгенија Примакова у министра спољних послова 1996. означила је почетак националистичког приступа спољној политици.
Други велики тренд је евроазијство, школа мишљења која се појавила почетком 20. века. Евроазијци тврде да је Русија састављена од словенских, турских и азијских култура и изједначавају либерализам са евроцентричним империјализмом. Један од најранијих идеолога евроазијства био је руски историчар Николај Трубецкој, који је осудио еврофилског цара Петра I и заговарао руско прихватање азијског „наслеђа Чингис-кана” ради успостављања трансконтиненталне евроазијске државе. Након распада Совјетског Савеза, евроазијство је стекло јавну моћ кроз списе филозофа Александра Дугина и постало је званична идеолошка политика под владом Владимира Путина.
Председништво Владимира Путина трајало је од јануара 2000. до маја 2008. и поново од 2012. до данас. За време Путина, Русија је учествовала у неколико значајних сукоба, укључујући и против суседних земаља Украјине и Грузије. Признао је независност нових република у оквиру тих земаља. Посебно су се односи са Сједињеним Државама нагло погоршали између 2001. и 2022. године, док су се односи са Европском унијом погоршали посебно од руске анексије Крима од Украјине 2014. године.
Русија је 24. фебруара 2022. покренула инвазију великих размера на Украјину, што је довело до увођења значајних економских и политичких санкција од стране Европске уније, Уједињеног Краљевства, Сједињених Држава, Канаде и других земаља. Руска влада сада има прецизирану „Листу непријатељских земаља“ која указује на оне земље са којима су односи сада затегнути (или непостојећи). Концепт спољне политике који је Владимир Путин одобрио 2023. године идентификује Русију као евроазијску цивилизацијску државу; приближавање земље ближе Азији, исламском свету, Африци, Латинској Америци и остатку глобалног југа и тражи крај западне хегемоније у међународном поретку.
Спољне политике У међународним односима, Путин је давао све критичније јавне изјаве у вези са спољном политиком Сједињених Држава и других западних земаља. У фебруару 2007. године, на годишњој Минхенској конференцији о безбедносној политици, критиковао је оно што је назвао монополском доминацијом Сједињених Држава у глобалним односима и тврдио да су Сједињене Државе показале „скоро неограничену хипер употребу силе у међународним односима“. Рекао је да је резултат тога да се „нико не осећа безбедно! Јер нико не може да осети да је међународно право као камени зид који ће их заштитити. Наравно, таква политика стимулише трку у наоружању.“ 43rd Munich Conference on Security Policy. Putin's speech in English , 10 February 2007.Liquid Courage, The American. By Charlie Szrom and Thomas Brugato. , 22 February 2008. See also Brugato, Thomas. (2008). Drunk On Oil: Russian Foreign Policy 2000–2007. Berkeley Undergraduate Journal, 21(2). Приступљено from: http://escholarship.org/uc/item/26d7t54f мини| Састанак Владимира Путина са америчким председником Џо Бајденом, 2021. мини|270x270пиксел| Састанак са израелским премијером Бењамином Нетањахуом, 2016. Путин је предложио иницијативе попут успостављања међународних центара за обогаћивање уранијума и спречавања размештања оружја у свемиру. У интервјуу из јануара 2007. Путин је изјавио да се Русија залаже за демократски мултиполарни свет и за јачање система међународног права.Interview for Indian Television Channel Doordarshan and Press Trust of India News Agency, 18 January 2007.
Западни медији и политичари Путина често карактеришу као аутократу.Stand Up to Putin. by Robert Kagan The Washington Post 15 September 2004 Његов однос са бившим америчким председником Џорџом В. Бушом, бившим и садашњим председником Бразила Луисом Инасијом Лулом да Силвом, бившим председником Венецуеле Угом Чавесом, бившим немачким канцеларом Герхардом Шредером, бившим француским председником Жаком Шираком и бившим премијером Италије Силвиом Берлусконијем буду лично пријатељски расположени. Путинов однос са бившом немачком канцеларком Ангелом Меркел је наводно „хладнији“ и „пословнији“ од његовог партнерства са Герхардом Шредером, који је прихватио посао у конзорцијуму предвођеном Русијом након што је напустио функцију.Merkel cools Berlin Moscow ties BBC News 16 January 2006
Након напада на Сједињене Државе 11. септембра, пристао је на успостављање коалиционих војних база у средњој Азији, пре и током инвазије на Авганистан коју предводе САД . Руски националисти су се противили успостављању било каквог војног присуства САД на територији бившег Совјетског Савеза и очекивали су да ће Путин држати САД подаље од република Централне Азије, или у најмању руку извући обавезу Вашингтона да се повуче из ових база, чим је прошла непосредна војна потреба.
Током кризе разоружања у Ираку 2002–2003, Путин се противио потезу Вашингтона да нападне Ирак, без користи од резолуције Савета безбедности Уједињених нација која експлицитно одобрава употребу војне силе. Након што је званично објављен крај рата, амерички председник Џорџ Буш затражио је од Уједињених нација да укину санкције Ираку. Путин је подржао укидање санкција у догледно време, уз образложење да се Комисији УН прво пружи шанса да заврши свој посао на потрази за оружјем за масовно уништење у Ираку.
Путин и бивши немачки канцелар Герхард Шредер су 2005. преговарали о изградњи великог гасовода преко Балтика искључиво између Русије и Немачке. Шредер је такође присуствовао Путиновом 53. рођендану у Санкт Петербургу исте године.
Заједница независних држава (ЗНД), на коју се у Москви гледа као на своју традиционалну сферу утицаја, постала је један од Путинових спољнополитичких приоритета, пошто су ЕУ и НАТО нарасли да обухвате већи део Централне Европе и, однедавно, балтичке државе.
Током украјинских председничких избора 2004. Путин је два пута посетио Украјину пре избора како би показао своју подршку украјинском премијеру Виктору Јануковичу, који је био надалеко виђен као прокремљовски кандидат, и честитао му је на очекиваној победи пре него што су званични резултати избора био у. Путинова лична подршка Јануковичу критикована је као неоправдано мешање у послове суверене државе (види Наранџаста револуција). Кризе су се такође развиле у односима Русије са Грузијом и Молдавијом, обе бивше совјетске републике које оптужују Москву да подржава сепаратистичке ентитете на њиховим територијама.
Односи Русије са балтичким државама остају напети. 2007. године, руско-естонски односи су се додатно погоршали као резултат контроверзе о бронзаном војнику Талина.In this connection it is worth of mention that Putin's father, an NKVD officer, was nearly killed in Estonia, while on a sabotage mission during World War II . The fact may have had some influence on Vladimir Putin's attitudes, as suggested by Lynn Berry in the article "Behind Putin's Estonia Complex" (in Moscow Times, 25 May 2007). мини| Састанак са Раулом Кастром са Кубе. Путин је узео активно лично учешће у промовисању Акта о канонском општењу са Московском патријаршијом потписаног 17. маја 2007, којим су обновљени односи између Руске православне цркве са седиштем у Москви и Руске православне цркве ван Русије након 80-годишњег раскола. У свом годишњем обраћању Савезној скупштини 26. априла 2007, Путин је најавио планове да Русија прогласи мораторијум на поштовање Уговора о конвенционалним оружаним снагама у Европи док га све чланице НАТО-а не ратификују и не почну да поштују његове одредбе, као што је Русија била радећи на једностраној основи.Annual Address to the Federal Assembly , 26 April 2007, Kremlin, Moscow
Путин тврди да како нове чланице НАТО-а до сада нису ни потписале споразум, неравнотежа у присуству НАТО-а и руских оружаних снага у Европи ствара стварну претњу и непредвидиву ситуацију за Русију. Чланице НАТО-а рекле су да ће одбити да ратификују споразум све док Русија не испоштује своје обавезе из 1999. године дате у Истанбулу, по којима Русија треба да уклони трупе и војну опрему из Молдавије и Грузије. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров је рекао да је „Русија одавно испунила све своје истанбулске обавезе које се односе на ЦФЕ“.Lavrov Announced Conditions of Resuming CFE Observance , 3 December 2007, Izvestia.ru
Русија је суспендовала своје учешће у ЦФЕ-у од поноћи 11. децембра 2007. по московском времену. Сједињене Државе су 12. децембра 2007. званично изјавиле да „дубоко жале због одлуке Руске Федерације да 'обустави' спровођење својих обавеза према Уговору о конвенционалним оружаним снагама у Европи (ЦФЕ)“. Портпарол Стејт департмента Шон Мекормак је у писаној изјави додао да су „конвенционалне снаге Русије највеће на европском континенту, а њено једнострано деловање штети овом успешном режиму контроле наоружања“. Главна забринутост НАТО-а која произилази из суспензије Русије је да би Москва сада могла да убрза своје војно присуство на Северном Кавказу.
Месеци након Путиновог говора у Минхену били су обележени тензијама и налетом реторике са обе стране Атлантика. Као резултат тога, изјавио је Владимир Путин на годишњици Дана победе, „ове претње не постају све мање, већ само трансформишу и мењају свој изглед. Ове нове претње, баш као и под Трећим рајхом, показују исти презир према људском животу и исту тежњу да се успостави искључиви диктат над светом.“ Speech at the Military Parade Celebrating the 62nd Anniversary of Victory in the Great Patriotic War , Red Square, Moscow, 9 May 2007 Ово су неки руски и западни коментатори протумачили као поређење САД са нацистичком Немачком.Putin is playing a dangerous game By Anne Applebaum, 5 June 2007
Уочи 33. самита Г8 у Хајлигендаму, америчка новинарка Ен Еплбаум, која је удата за пољског политичара, написала је да „било вођењем сајбер-рата против Естоније, угрожавањем снабдевања Литваније гасом или бојкотом грузијског вина и пољског меса, он [Путин] је у протеклих неколико година јасно ставио до знања да намерава да поново потврди руски утицај у бившим комунистичким државама Европе, без обзира да ли те државе желе руски утицај или не. У исто време, он је такође јасно ставио до знања да више не види западне нације само као бенигне трговинске партнере, већ као претње у стилу хладног рата.“
мини|Састанак са европским лидерима, 2019.