десно|мини| Географски регион Македоније десно|мини| Положај балканских племена, пре македонске експанзије, према Хамонду. десно|мини|215x215пиксел| Македонија у антици. Познато је да је регион Македоније био насељен још од палеолита.
Најранији историјски становници Најранији историјски становници овог региона били су Пелазги, Бриге и Трачани . Пелазги су заузели Ематију а Бриге су заузеле северни Епир, као и Македонију, углавном западно од реке Аксиос и делове Мигдоније. Трачани су у раним временима заузимали углавном источне делове Македоније (Мигдонија, Крестонија, Бисалтија). Древни Македонци недостају у раним историјским извештајима јер су живели у јужним крајевима региона, Орестијској висоравни, још од пре мрачног века.: "The Macedonians themselves may have originated from the same population pool that produced other Greek peoples." Македонска племена су се касније преселила из Орестиса у горњем алијамону због притиска Орестеја.
Стари Македонци Назив региона Македоније (, Македонија ) потиче од племенског имена старих Македонаца (, Македонес ). Према грчком историчару Херодоту, Македној ( ) били су дорско племе које је остало за време велике миграције дорских Грка према југу. Реч „Македнос“ је сродна са дорском грчком речи „Μακος“ Μакос ( атички облик Μηκος – „мекос“), што на грчком значи „дужина“. Стари Македонци су узели ово име или зато што су били физички високи, или зато што су се населили у планинама. Последња дефиниција би превела "македонски" као "горт".
десно|мини| Проширење Македоније Пре владавине Александра I, оца Пердике II, древни Македонци су живели углавном на земљишту у близини Халиакмона, на крајњем југу модерне грчке провинције Македоније. Александру се приписује да је Македонији додао многе земље, које ће постати део основне македонске територије: Пиерију, Ботију, Мигдонију и Ордају. Чини се да су Антхемус, Црестониа и Бисалтиа такође додани током његове владавине. Већину ови земаља раније су насељавала трачка племена, а Тукидид бележи како су Трачани потиснути у планине када су Македонци стекли њихове земље. Македонци (, Makedónes) су вили древно племе које је живело на Алувијалној равни око река Бистрица и Вардара у североисточном делу Грчке.
У суштини древни грчки народ, они су се постепено ширили из своје домовине дуж долине Бистрице на северном рубу грчког света, апсорбујући или протеривајући суседна негрчка племена, првенствено Трачана и Илира. Говорили су старомакедонски, који је био или сродни језик старогрчком или дорски грчки дијалект, иако је престижни језик региона прво био атички, а затим грчки коине. Њихова верска уверења одражавала су веровања других Грка, следећи главна божанства грчког пантеона, иако су Македонци наставили са арајским праксама сахрањивања које су престале у другим деловима Грчке после 6. века пре нове ере. Осим монарије, срж македонског друштва било је њено племство. Слично аристократији суседне Тесалије, њихово богатство је углавном било изграђено на чувању коња и стоке.
Иако састављено од разних кланова, краљевство Македонија, основано око 8. века пре нове ере, углавном се повезује са династијом Аргеад и племеном названом по њој. Династију је наводно основао Пердика I, потомак легендарног Темена из Арга, док је област Македоније можда добила име по Македону, лику грчке митологије . Традиционално којима су владале независне породице, чини се да су Македонци прихватили владавину Аргеада у време Александра I ( ). Под Филипом II ( ), Македонци су заслужни за бројне војне иновације, које су прошириле њиову територију и повећале контролу над другим областима које се протежу у Тракији . Ова консолидација територије омогућила је подвиге Александра Великог ( ), освајање Аеменидског царства, успостављање држава наследница дијадоха и инаугурација хеленистичког периода у западној Азији, Грчкој и ширем медитеранском свету . Македонце је на крају покорила Римска република, која је разбила Македонску монарију на крају Трећег македонског рата (171–168. п. н. е.) и успоставила римску провинцију Македонију након Четвртог македонског рата (150–148. п. н. е.).
Пре владавине Александра I, оца Пердике II, древни Македонци су живели углавном на земљишту у близини Халиакмона, на крајњем југу модерне грчке провинције Македоније . Александру се приписује да је Македонији додао многе земље које ће постати део основне македонске територије: Пиерију, Ботију, Мигдонију и Ордају. Чини се да су Антхемус, Црестониа и Бисалтиа такође додани током његове владавине. Већину ови земаља раније су насељавала трачка племена, а Тукидид бележи како су Трачани потиснути у планине када су Македонци стекли њихове земље.
Генерације након Александра, Филип II Македонски ће додати нове земље Македонији, а такође ће смањити суседне силе као што су Илири и Пеонци, који су га напали када је постао краљ, на полуаутономне народе. У Филипово време, Македонци су се проширили и населили на многим новим суседним територијама, а Тракију до Нестуса колонизовали су македонски досељеници. Страбон, међутим, сведочи да је највећи део становништва који је настањивао Горњу Македонију остао трако-илирског порекла. Филипов син, Александар Велики, проширио је македонску власт на кључне грчке градове-државе, а његове кампање, како локалне тако и вањске, учиниле су македонску моћ врховном од Грчке, до Персије, Египта и руба Индије.
Након овог периода било је поновљених варварских инвазија Келта на Балкан.
Римска Македонија десно|300x300п После Андриског пораза 148. п. н. е, Македонија је званично постала провинција Римске републике 146. п. н. е. Хеленизација негрчког становништва још није била потпуна 146. п. н. е., а многа трачка и илирска племена су сачувала своје језике. Такође је могуће да се још увек говорио древни македонски језик, поред коинеа, уобичајеног грчког језика хеленистичке ере. Од раног периода, римска провинција Македонија обуватала је Епир, Тесалију, делове Тракије и Илирије, чиме је регион Македоније трајно изгубио сваку везу са својим древним границама, а сада је дом већег броја становника.
Византијска Македонија
Како се грчка држава Византија постепено појавила као држава наследница Римског царства, Македонија је постала једна од њених најважнијих провинција јер је била близу главног града Царства ( Константинопољ) и укључивала њен други највећи град ( Солун). Према византијским картама које је забележио Ернест Хонигман, до 6. века нове ере у границама Царства постојале су две провинције које су носиле назив „Македонија“:
Мацедониа Прима („Прва Македонија“)
обухватајући већи део краљевине Македоније, поклапајући се са већином модерне грчке области Македоније, и имао је Солун као главни град.
Мацедониа Салутарис („Здрава Македонија“), позната и као Мацедониа Сецунда („Друга Македонија“)
делимично обухватајући и Пелагонију и Дарданију и обухватајући целу Паеонију. Покрајина се углавном поклапа са данашњом Северном Македонијом. Град Стоби који се налази на ушћу Црне Реке и Вардара, некадашњи главни град Паеоније, постао је главни град провинције.
Македонија је више пута пустошена у 4. и 5. веку пустошним налетима Визигота, Хуна и Вандала. Ово је мало учинило да се промени његов етнички састав (регион је у то време био скоро потпуно насељен Грцима или хеленизованим народом), али је већи део региона оставио без становништва.
Касније, око 800. године нове ере, нова провинција Византијског царства – Македонија, организовала је царица Ирена из теме Тракије. Није имала никакве везе са историјском или географском регијом Македоније, али је уместо тога била са средиштем у Тракији, укључујући област од Адријанопоља (престонице теме) и долине Евроса на истоку дуж Мраморног мора. Није укључивао ниједан део античке Македоније, који је (уколико су га Византинци контролисали) био у Тема Солуна.
Средњи век лево|мини| Део Византијског царства 1045. под царем Василијем II (владао 976-1025). Користећи пустош коју су оставила номадска племена, Словени су се насељавали на Балканско полуострво од 6. века нове ере (видети и: Јужни Словени) . Уз помоћ Авара и Турски Бугара, словенска племена су у 6. веку започела постепену инвазију на земље Византије . Они су се инфилтрирали у Македонију и стигли до Тесалије и Пелопонеза на југ, насељавајући се у изолованим регионима које су Византинци називали Склавинијама, све док се постепено нису смирили. Многи Словени су дошли да служе као војници у византијској војсци и населили се у другим деловима Византијског царства. Словенски досељеници су многе асимилирали међу романизованим и хеленизованим пеонским, илирским и трачким становништвом Македоније, али су џепови племена који су побегли у планине остали независни.The Ancient Illyrians. Pashko Gjonaij. 2001. Један број научника данас сматра да данашњи Арумуни (Власи), Саракатсани и Албанци потичу из ови планински популација. Интеракција између романизовани и нероманизовани староседелачки народа и Словена резултирала је језичким сличностима које се огледају у савременим бугарским, албанским, румунским и македонским, сви припадници балканског језичког простора . Словени су заузели и залеђе Солуна, започињући узастопне нападе на град 584, 586, 609, 620. и 622. године нове ере, али га никада нису заузели. Одреди Авара често су се придруживали Словенима у њиовим јуришима, али Авари нису формирали трајнија насеља у региону. Огранак Бугара предвођен каном Кубером, међутим, настанио се у западној Македонији и источној Албанији око 680. године нове ере и такође је учествовао у нападима на Византију заједно са Словенима . У то време, неколико различитих етничких група је настањивало читав регион Македоније, са Јужним Словенима који су чинили укупну већину на северним ободима МакедонијеThe Balkans: From Communism to Constantinople. Dennis P Hupchik док су Грци доминирали планинским пределима западне Македоније, централним равницама и обалом.
Почетком 9. века Бугарска је освојила северне византијске земље, укључујући Македонију Б и део Македоније А. Ти крајеви су остали под бугарском влашћу два века, све до уништења Бугарске од стране византијског цара Василија II (надимак „Бугар -убица") 1018. године. У 11. и 12. веку, први историјски помен се јавља о две етничке групе тик уз границе Македоније: Арванити у модерној Албанији и Власи (Аромуни) у Тесалији и Пинду. Савремени историчари су подељени у погледу тога да ли су Албанци тада дошли на те просторе (из Дакије или Мезије) или су пореклом од староседеоца нероманизованог трачког или илирског становништва.
Такође у 11. веку Византија је населила неколико десетина хиљада турских хришћана из Мале Азије, званих Вардариоти, дуж доњег тока Вардара. Колоније других турских племена као што су Узи, Печенези и Кумани такође су уведене у различитим периодима од 11. до 13. века. Сви су они на крају еленизовани или бугаризовани. Роми, који су мигрирали из северне Индије, стигли су на Балкан, укључујући Македонију, око 14. века, а неки од њих су се тамо населили. Узастопни таласи досељавања Рома десили су се иу 15. и 16. веку. (Види још: Роми у Републици Македонији)
У 13. и 14. веку Византијско царство, Епирска деспотовина, владари Тесалије и Бугарско царство су се борили за контролу над регионом Македоније, али често померање граница није резултирало већим променама становништва. Године 1338. српско царство је освојило ову област, али је након битке на Марици 1371. године већина српских господара Македоније признала османску власт. Након освајања Скопља од стране Турака Османлија 1392. године, већи део Македоније је формално постао укључен у Османско царство.
Османска власт
Муслимани и хришћани мини| Етнографска карта Балкана 1847. од аустријског етнографа Амија Буеа . лево|мини| Етнички састав централног Балкана 1870. године од енглеско-немачког картографа ЕГ Равенштајна .