Република Седам Острва (грч.Ἑπτάνησος Πολιτεία) је била држава која је обухватала острва у Јонском мору — Крф, Лефкада, Кефалонија, Закинтос, Пакси, Итака и острво Китера. Република је постојала укупно седам година, од 1800. до 1807. године и имала је статус протектората османског и руског царства.
Република је успостављена након што је заједничка руско-отоманска флота заузела острва и окончала двогодишњу владавину Француске Републике. Иако су се острвљани надали потпуној независности, нова држава је добила само аутономију, постајући република која даје данак Османској Порти. Ипак, то је био први пут да су Грци добили самоуправу од пада последњих остатака Византијског царства под Османлије средином 15. века. Године 1807. република је уступљена Наполеоновом француском царству, али су острва задржала своје институције власти. Британци су постепено преузели контролу над острвима од 1809. године, а након Париског споразума, острва су формално организована у Сједињене Државе Јонских Острва под британском заштитом.
Историја Јонска острва (Крф, Пакси, Закинтос, Кефалонија, Лефкада, Итака и Китера) заједно са приобалним градовима Паргом, Превезом, Воницом и Бутринт, били су венецијански поседи вековима, постајући тако једини део грчког света који је избегао освајање од стране Отоманског царства, развијајући посебну локалну културу и постајући место „динамичне интеракције између Запада и Грка на Истоку” који служи као „прозор грчке културе на Запад”.
Под млетачком влашћу, становништво острва било је подељено на три класе: привилеговано племство, градску средњу класу и пучане. Племство је углавном имало поседе и исмевали су трговачку делатност, која је била препуштена градским грађанима; као резултат тога, ови други су такође дошли да гомилају богатство и земљу, и тежили су да се придруже владајућој класи. У овом надметању, сеоско сељаштво је углавном било политички маргинализовано. Овај средњовековни друштвени поредак нарушен је након пада Венецијанске Републике 1797. године, када су острва дошла под француску контролу. Убрзо након тога, Уговором из Кампо Формија, острва су припојена Француској Републици и организована у три департмана. Французи републиканци су дочекани од стране становништва, а радикалне идеје Француске револуције су спроведене укидањем локалног племства, равноправности друштвених и верских заједница (православне, католичке и јеврејске) и успостављањем демократских режима и локалних самоуправа на острвима. Французи су такође створили први систем јавног образовања на острвима и увели прву штампарију у данашњој Грчкој.
Француско присуство је било негодовано од стране локалне аристократије, сада лишене својих привилегија, док су велики порези и антиклерикализам Француза убрзо учинили непопуларним и међу широким деловима обичног становништва. Након француске инвазије на Египат, француско присуство на Јонским острвима изазвало је противљење Османлија и Руске империје, удружене са Британцима, као део рата Друге коалиције. Цариградски патријарх Григорије издао је проглас Острвљанима осуђујући „безбожне” Французе, позивајући их на устанак, и обећавајући, у име Османске порте, да ће дозволити острвима да изаберу своје облик владавине. У јесен 1798, заједничка руско-османска флота је избацила Французе са других острва и коначно заузела Крф 4. марта 1799. године, док је аутономни османски моћник Али-паша Јањински искористио прилику да отме Бутринт, Превезу и Воницу од Француза. На свим острвима која су заузели, Руси су испрва успоставили привремене управе племића и грађана. Руске власти су 22. марта, међутим, позвале племићке скупштине да преузму управљање Јонским острвима, чиме су повратили претходни статус кво. Сутрадан је реконституисан Велики савет Крфа; његова прва акција била је гласање захвалности савезничким владарима, османском султану, руском цару и британском краљу. На Закинтосу, међутим, локални племићки савет је више волео да своју захвалност усмери искључиво на Британце, што је израз снажне пробританске тенденције на острву, због блиских комерцијалних веза усредсређених на трговину рибизлом.
Дана 6. маја 1800, команданти двеју флота објавили су да ће Јонска острва чинити јединствену државу, којом ће управљати Сенат (Γερουσια) у граду Крфу, састављен од по три представника са Крфа, Кефалоније и Закинтоса, два са Лефкаде, и по један из Итаке, Китере и Паксија. Млетачки племић Анђело Орио, последњи венецијански гувернер Аргостолија, постављен је за шефа Сената, коме је поверено стварање устава за нову државу. Ориов нацрт устава састојао се од 28 чланова и једног додатка, и предвиђао је потпуно аристократски режим, са сваким острвом на челу са Великим саветом састављеним од племића и више буржоазије. Велики савети би бирали сенаторе. Свако острво би задржало локални административни савет од шест чланова и трезор, али би централна ризница постојала на Крфу. Сенат је био крајња извршна власт, а његов председник шеф државе. Мало веће од 40 би било изабрано од стране Великог већа три највећа острва, и било би одговорно за правду, избор званичника и саветовање о законодавству. Савет сваког острва би морао да ратификује законе које је усвојио Сенат. Поред тога, употреба грчког језика је први пут санкционисана на судовима. Руска породица Ушаков је обновила и Крфску православну архиепископију, коју су у 13. веку укинули анжујски владари Крфа.
Сенат је 21. јуна 1799. године послао дванаесточлану делегацију у Цариград и Санкт Петербург, састављену из виших слојева са сваког острва, да изрази своју захвалност султану и цару и обезбеди признање независности нове државе. Делегати су такође имали задатак да израде нацрт устава и поднесу га на ратификацију, као и да обаве штампе за обнову поморске и копнене границе острва повлачењем Али-паше из Бутринта, Превезе и Вонице. У делегацији је био Анђело Орио, предложен за амбасадора у Санкт Петербургу, а председништво Сената је преузео гроф Спиридон Георгије Теотокис из угледне породице Теотокис, који је претходно био на челу Привремене општине под француском влашћу. Једном у Цариграду, међутим, делегација је брзо схватила да Порта није заинтересована за признавање независности острва, већ за стварање вазалне државе под османском влашћу. Двојица делегата, крфски гроф Антонио Марија Каподистрија, отац Јоанисе Каподистрије и закинтски гроф Николаос Граденигос Сигур Дезилас, остали су у Цариграду да воде преговоре са Портом, док су Орио и још један делегат, Кладас, требало да представљају Јонска острва у Санкт Петербург. У преговорима који су уследили, цариградски делегати су се сукобили са онима из Санкт Петербурга у дописном рату око природе нове политике Седам острва.
Дана 6. априла 1800, закључен је Цариградски споразум између Русије и Османлија, којима су се касније придружили Британци, чиме је створена Република Седам Острва. Према одредбама уговора, Јонска острва би била јединствена савезна држава, са појединачним острвима која би задржала одређени степен аутономије. Острва су постала аристократска република на челу са „приматима и угледницима” и под османским суверенитетом, у знак чега би султану плаћали годишњи данак од 75.000 пијастара. Ово је била победа за султана, а разочарање за Острвљане, којима је било обећано право да изаберу свој облик владавине. Како је новој држави недостајало војних снага, руске и османске снаге остаће да постављају гарнизоне у њене тврђаве и гарантују њену безбедност до краја рата против Француске. С друге стране, копнени ексклаве Парга, Воница, Превеза и Бутринт остали би под османском контролом, али би уживали посебан статус сличан оном Дунавских кнежевина. У исто време, без консултација са својим колегама у Санкт Петербургу или привременом владом на острвима, Каподистријас и Сигур Дезилас су такође саставили нови устав и дизајнирали нову државну заставу. Такозвани „византијски” устав назван тако највероватније зато што је састављен у Цариграду, састојао се од 37 чланова. Она је предвиђала аристократску федералну републику, са локалном управом на сваком острву, на челу са три синдиката, која би се бирала сваке године из Великог већа племића сваког острва. Сенат на Крфу је остао највиши орган савезне државе, састављен од представника острва. Њен председник, архонт, био је шеф државе. Устав је штампан на грчком језику, уз велику употребу италијанских позајмљеница за административне изразе, у патријаршијској штампарији у Цариграду.
Нови устав је био снажно реакционаран, преокренуо је добитке буржоазије у корист старих племићких породица; чак су и племићке титуле додељене 1799. године, након одласка Француза, а које су углавном даване богатим грађанима, укинуте. У складу са реакционарним идејама оличеним у уставу била је и нова застава, са венецијанским лавом Светог Марка који држи сноп од седам стрела, који симболизују острва, и Библију. Дана 1. новембра 1800. нови устав и заставу формално је одобрио велики везир и благословио патријарх у Цариграду. Острвљански изасланици у Петрограду, Орио и Кладас, протестовали су код цара због догађаја у Цариграду, али узалуд; Теотокис, који је сада био признат за шефа државе са титулом кнеза, чак је разрешио Анђела Орија са позиција.
1800—1801 Два изасланика у Цариграду стигла су 26. децембра 1800. на Крф као „царски комесари”, односно султанови представници на острвима, са задатком да надгледају спровођење „византијског” устава. Дана 13. јануара 1801. на Крфу је званично подигнута застава Републике Седам острва. Мисија царских комесара — Антонија Марија Каподистрија убрзо је заменио његов син Јоанис Каподистријас, будући први гувернер Грчке — брзо се показала проблематичном: реакционарна природа новог устава, који је политичку моћ ограничила на племство, одмах га је учинила контроверзним, пошто су се обични људи навикли на већа грађанска права и слободе које су уживали током владавине француских републиканаца. Томе су придодате локалне притужбе и борбе за власт, које су резултирале сецесионистичким тенденцијама на неким острвима.
Већ у другој половини 1799. године политичке тензије су довеле до отпочињања сукоба, како међу племством, тако и између осталих класа. Док су на Крфу, под непосредним надзором породице Ушаков, избори нових привремених власти и њихово постављање протекли уредно и мирно, на осталим острвима то није био случај. Тамо су процесом доминирала класна и лична ривалства, а самовољне интервенције Ушаковљевог представника Николаја Тизенхаузена. На Закинтосу је, на пример, скована завера за убиство племића 12. септембра 1799, на дан када је Велико веће острва требало да се састане и изабере нову владу. Док завера није спроведена, њен подстрекач Антонио Мартиненго успео је да подмити Тизенхаузена и обезбеди амнестију, док је његов саучесник Цинтос убијен. Због узнемирености сеоског становништва, 18. јануара 1800. године најављене су прве репресивне мере против нижих слојева становништва.