Јанко Митровић (1613 – 1659) је био командант српских војника, у служби Млетачке републике, од 1648. до своје смрти 1659. године. Учествовао је у Кандијском рату (1645–1669), заједно са Илијом Смиљанићем, као врховни командант јединица млетачких Срба, од којих је поменут у српској епској поезији. Његов син, Стојан Јанковић, кренуо је очевим стопама и придружио се рату, поставши командант.
Живот Јанко је био син Митра, који је потицао из Жегара. Митровићи су се, заједно са другима из Жегара, населили у Будиму код Поседарја, тада под млетачком контролом. Јанко је имао три сина и ћерку: Стојана, Илија и Завишу.
Стојан је почео да се бори заједно са својим оцем Митром и Илијом Смиљанићем рано, у Кандијском рату. Илија, као искуснији, именован је за сердара 1648. године након што је његов отац, сердар Петар, умро. У фебруару 1659. године, на реци Цетини, Јанко и Илија Смиљанић подлегли су ранама након борбе са Турцима. Исте године, искусни 23-годишњи Стојан је изабран за вођу од стране чете. Као вођа, стално учествује у биткама на граници. Познат је по томе што је победио неколико турских контингената, па чак и сам убио заповеднике, међу којима су значајни: Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић. Његов син је пао код Дувна 1687. године.
Референце
Категорија:Ускоци Категорија:Срби у Далмацији Категорија:Кандијски рат Категорија:Рођени 1613. Категорија:Будимпештанци Категорија:Умрли 1659.