Прва алија

Прва алија (, транскр. HaAliyah HaRishona) био је први модерни масовни талас имиграције Јевреја (, транскр. олим) у османску Палестину, који се одвијао између 1882. и 1903. године. (Напомена: Опсег година (1882–1903) овде је наведен према књизи историчара Бенија Мориса).

Имигранти, познати као олим, долазили су углавном из источне Европе, Ирака и Јемена. Процењује се да је током овог периода у османску Палестину доселило између 25.000 и 35.000 Јевреја. У оквиру ове алије основана су прва модерна пољопривредна насеља, позната као мошава. Досељеници су се бавили слободним професијама, трговином и пољопривредом.

На почетку овог периода, у Старом Јишуву, јеврејска популација у Земљи Израела бројала је око 26.000 људи. Током година, пристигли су бројни имигранти из различитих земаља Европе, Африке и Азије. На крају периода, јеврејска популација је процењена на око 55.000.

Период Прве алије назван је тако због својих великих размера и успеха имиграната у остваривању првог широког, независног урбаног и пољопривредног насељавања у Земљи Израела.

Након Балфурове декларације крајем Првог светског рата, публицисти у Земљи Израела почели су да велику имиграцију коју су очекивали називају „Трећом алијом”. Притом су мислили на повратак под Шешбазаром и/или Зоровавељом као прву велику алију, а повратак под Јездром неколико деценија касније као другу. Временом, како се очекивана велика имиграција није остварила, назив „Трећа алија” усталио се за послератни талас, док су два велика таласа која су му претходила добила називе Прва и Друга алија. Пошто је имиграције у Земљу Израела било и ранијих година, термин „Прва алија” наишао је на значајне критике од стране неких истраживача.

Позадина Имиграција у Земљу Израела крајем 19. и почетком 20. века одвијала се у време велике миграције из Европе ка земљама Запада и Новог света. Од почетка 19. века до Другог светског рата мигрирало је око 65 милиона људи, од чега око 4,5 милиона Јевреја, ка земљама централне и западне Европе и ка Новом свету на континентима Америке, Аустралије и Јужне Африке. Већина јеврејских миграната дошла је из источне Европе у Сједињене Америчке Државе. Друге дестинације биле су земље Северне и Јужне Америке, државе западне Европе, Аустралија и Јужна Африка. Мали део јеврејских миграната стигао је у Земљу Израела током година Прве алије, а само мали део њих се ту и настанио. Међу разлозима за масовну миграцију на Запад били су брз демографски раст у Европи и последична економска криза; од тога је посебно патила јеврејска заједница у Области насељавања у Руској империји, Галицији и Румунији.

Популација јеврејских миграната из Европе (који су се већином упутили ка Америци) углавном је укључивала породице које су се надале да ће избећи прогоне у својим земљама порекла у источној Европи и побољшати своју личну и економску сигурност. Прогон мањина, антисемитизам, борба за успостављање националних држава у централној и западној Европи, декрети и прогони како од стране власти тако и од стране локалног становништва у источној Европи (посебно у Руској империји), појачали су јеврејску емиграцију. Значајни догађаји у овом контексту били су погроми „Олује на југу” од 1881, „Мајски закони” 1882. и протеривање Јевреја из Москве 1890.

Мотиви и разлози Алију је од почетка пратила и била под утицајем широке ционистичке активности у источној Европи. Имигранти су долазили у Земљу Израела, која је била под османском влашћу, због дубоког наслеђа везе јеврејског народа са својом древном домовином – везе која је била и историјска и верска – иако је политичка и економска ситуација у земљи била тешка у поређењу са другим миграционим дестинацијама.

Након широких погрома у Руској империји, познатих као „Олује на југу” (1881), објављен је манифест „Ауто-еманципација!” Леона Пинскера и основана је организација „Ховевеј Цион” (Љубитељи Циона), чији су чланови отварали огранке у многим градовима и варошицама. То је довело до националног буђења и организовања међу делом Јевреја у Области насељавања, па чак и изван граница Руске империје. У Румунији, 11. јануара 1882, одржан је конгрес у Фокшанију, први конгрес покрета „Ховевеј Цион”, под називом „Скупштина изабраних делегата удружења за насељавање Земље Израела кроз обраду земље”. Тамо је основан Централни комитет за насељавање Земље Израела и Сирије, прва организација која се бавила организованом групном имиграцијом у Земљу Израела. Комитет је организовао пловидбе из луке Галац на Дунаву ка Земљи Израела за имигранте из заједница румунских Јевреја. Активношћу комитета доселило се око 600 људи, од око 1000 првих досељеника, који су се населили у девет насеобина, међу којима су прве биле Рош Пина и Зихрон Јаков.

Исте године, рабин Шмуел Мохилевер, један од оснивача покрета Ховевеј Цион, заједно са рабинима Јосифом Бером Соловејчиком и Елијахуом Хаимом Мајзелом, објавио је „позив” рабинима да позову Јевреје у својим заједницама да се доселе у Земљу Израела, обрађују њену земљу и живе од свог рада, а не да емигрирају у Америку.

Године 1884. одржана је конференција у Катовицама; Први ционистички конгрес, на којем је основана Светска ционистичка организација, одржан је 1897.

Почетком 20. века, паралелно са жестоком дебатом у ционистичком свету о Угандском плану као „привременом уточишту” за Јевреје, и у малом Јишуву чули су се гласови подршке и противљења.

Фазе алије Већина досељеника били су чланови религиозно-традиционалних породица, а глава породице је обично била у средњим годинама. Мањину су чинили младићи и девојке, међу којима је било и петнаест чланова покрета Билу.Мордехај Елиав, Увод, Књига о Првој алији, стр. 9–18.

Главни таласи имиграције били су у годинама 1881–1882. и 1890–1891. Део досељеника је напустио земљу, углавном из економских разлога.

Први талас, 1881. године, чинили су јеменски Јевреји – алија „Ееле Бетамар”, а затим, до средине 1882, уследио је спонтани талас породица и појединаца који нису били унапред организовани у ционистичка удружења, као што је било 17 породица оснивача Ришон Лециона. Од средине 1882. пристизали су досељеници организовани у удружења повезана са „Ховевеј Ционом”, међу којима је најпознатија група била „Билу”. Такође, дошли су и први досељеници из Бухаре, који су основали четврти Бухарски кварт и Нахлат Шива у Јерусалиму.

Османске власти су већ у новембру 1882. препознале талас јеврејске имиграције. Од почетка 1880-их схватиле су да је то део свеобухватног јеврејског националног плана и стога су деловале да ограниче могућности уласка Јеврејима. Ограничења су уведена упркос дозволи султана за насељавање, датој приликом сусрета са два представника румунских Јевреја у мају 1882, и другим лобистима. Обим имиграције се смањио због ограничења и потешкоћа са којима су се досељеници суочавали.

Новине Ха-Магид објавиле су у јулу 1882. вест у којој је писало:. Такође наведено у: Шломо Шава, Дан Бен Амоц, Земља Цион Јерусалим, издаваштво Змора, Бетан, Модан, Тел Авив, 1973, друго поглавље „Смеј се, смеј се сновима (1883-1904)”, одељак „Алија”, стр. 65.

Дана 28. априла 1882. на врата турског конзулата у Одеси, главној излазној тачки из Русије за Земљу Израела, окачен је папир са следећим редовима:

Ово обавештење је узнемирило многе Јевреје који су намеравали да се доселе, а неколико удружења која су била пред закључењем куповине земљишта за оснивање мошава одустало је од одлуке.

Имиграција је обновљена 1890. Међу разлозима за поновно јачање били су: 1. Руска империја је 1890. дала званично одобрење за рад покрета „Ховевеј Цион”. Од те године у земљи је почео да делује „Комитет из Одесе” са циљем прихватања досељеника који су стизали захваљујући легалној активности покрета у Руској империји. Јевреји су долазили као руски држављани. 2. Положај Јевреја у Руској империји се погоршавао: власти су наставиле да потискују Јевреје из трговине и индустрије, а 1891. су протерани Јевреји из Москве. Ова тешка ситуација појачала је имиграцију из Руске империје. 3. Економско стање мошава из првог таласа имиграције побољшало се захваљујући помоћи барона Едмонда де Ротшилда (садњом воћњака, изградњом винарија итд.); ова појава привукла је други талас Прве алије.

мини|Становници Реховота 1893.

Током овог периода, унутар Јишува основано је неколико институција унутрашње самоуправе, као што су комитети мошава, који су се до периода старатељства бавили образовањем, безбедношћу, социјалном помоћи, вером, правосуђем, односима са властима и регистрацијом земљишта. Такође, основано је неколико организација радника и занатлија, на пример у винарству: „Кармел Мизрахи”, „Удружење виноградара” и „Удружење занатлија и бравара” у Јерусалиму, које је основало осам чланова Билуа. Крајем периода основане су ционистичке финансијске институције, као што су банка АПЕК и Керен Кајемет леЈисраел (ККЛ) 1901. Године 1903. одржана је „Кнесија” (Скупштина) у Зихрон Јакову, на иницијативу „Комитета из Одесе” на челу са Менахемом Усишкином, и Јишува на челу са лекаром др Хилелом Јафеом, где су били представљени организације које су основали људи из Прве алије.

Имиграција из Јемена

Талас имиграције из Јемена, који су досељеници назвали „Ееле Бетамар”, повезује се са годинама Прве алије и обухватао је око 5.000 људи.

Јеменски Јевреји били су дубоко религиозни и осећали су снажну чежњу за Земљом Израела и Јерусалимом. Овом главном фактору придружили су се и други који су утицали на време њиховог доласка. Међу њима су биле гласине које су стигле у Јемен о куповини земљишта за Јевреје у Земљи Израела, као резултат активности Лоренса Олифанта, који је добио концесију за јеврејско насељавање у Гиладу. Први јеменски досељеници стигли су у Земљу Израела уочи Рош Хашана 1881. године. Кренули су из Јемена у лето 1881. и стигли до Бомбаја у Индији и Басре у Ираку, а одатле до Александрије у Египту на путу за Јафу.

Сусрет јеменских досељеника са Старим Јишувом на почетку периода био је обележен тешким осећањима. Део људи из Старог Јишува показивао је према њима отуђење, сумњичавост, а понекад и непријатељство. Према историчару Јосефу Тобију, верски естаблишмент сефардских и ашкенаских заједница односио се са омаловажавањем и потпуним негирањем према њиховим обичајима и традицијама, а неки су чак доводили у питање њихово јеврејство.Јосеф Тоби, у: Јафа Берлович, Јосеф Ланг, Разговор о култури са Првом алијом, стр. 28-29. Уопштено, постављало се питање којој заједници их припојити, да би на крају били „придружени” сефардској заједници, али су у ствари чинили посебну заједницу. Године 1908. већ су чинили независну заједницу на челу са рабинима Шаломом Аракијем Хакохеном, Шаломом Алшеиком Халевијем и Аврахамом Алнадафом.

Након доласка, јеменски досељеници су годинама патили од два главна проблема: становања и егзистенције.

Прва алија

Źródło i licencja