Угарски походДео Османско-хабзбуршких ратоваДатум1527–1528ЛокацијаМађарскаРезултатХабзбуршка победаBelligerentsвеза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Flag_of_the_Habsburg_Monarchy.svg|23x23п Хабзбуршка Аустрија веза=|алт=|ивица|23x23п Свето римско царство веза=https://en.wikipedia.org/wiki/Bohemia|алт=Bohemia|ивица|23x23п Краљевина Бохемија

веза=|алт=|ивица|23x23п Хрватска веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Flag_of_the_Habsburg_Monarchy.svg|23x23п Фердинандова Краљевина Угарска

веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Flag_of_Serbia_1281.svg|23x23п Рашани веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Carniola_Arms.svg|28x28п Војводина Крањскавеза=https://en.wikipedia.org/wiki/Ottoman_Empire|алт=Ottoman Empire|ивица|23x23п Ottoman Empire веза=https://en.wikipedia.org/wiki/Moldavia|алт=Moldavia|ивица|23x23п Молдавија Источно мађарско царствоКомандири и вођеФердинанд I, цар Светог римског царства Иван Карловић, Бан Хрватске"Karlović, Ivan". enciklopedija.hr (in Croatian). 2013. Retrieved 2025-06-12. Јован Ненад †

Ханс КацијанерЈован I Запоља веза=https://en.wikipedia.org/wiki/Moldavia|алт=Moldavia|ивица|23x23п Петар IV Рареш Мађарски грађански рат () или кампања 1527–1528. године покренули су Фердинанд I, надвојвода Аустрије и краљ Угарске и Бохемије, и његови мађарски следбеници против Османлија. Након Мохачке битке, Османлије су биле приморане да се повуку јер су догађаји у другим деловима њиховог сада већ огромног царства захтевали пажњу султана.Turnbull, Stephen. Искористивши њихово одсуство, Фердинанд I је покушао да наметне свој претензија на краља Угарске. Године 1527. потиснуо је османског вазала Јована I Запољу и до 1528. године освојио Будим, Ђер, Комаром, Естергом и Секешфехервар. У међувремену, османски султан, Сулејман Величанствени, није предузео никакву акцију у овој фази упркос молбама свог вазала.

Грађанском рату претходила је смрт Луја II од Угарске и опсада Будима од стране Турака. Током ове ере Угарска се поделила на 3 дела: Краљевску Угарску, Краљевину Источну Угарску (или Краљевину Запољу) и Османску Угарску (и неке самоуправне области). У словенском делу царства, такође је дошло до поделе и војног сукоба између присталица Фердинанда I и Јована I Запоље. Запољини следбеници позивали су се на одлуку Угарског сабора, док су се Фердинандови следбеници позивали на крвно сродство између династије Арпадовићи и куће Хабзбурга (из Првог бечког конгреса).

Почетак рата Фердинандова борба за власт у Угарској почела је 31. јула 1527. године. Он је извршио инвазију на Угарску у области Пошоња са одредима чешких и немачких плаћеника под командом Казимира од Бранденбург-Ансбаха, Никласа фон Салма и грофа Мансфелда. Велики део западне Горње Угарске пао је у руке његових присталица. Уз подршку магната Западне Угарске, брзо је заузео Ђер, Тату, Комаром, Естергом и Вишеград, а 20. августа је окупирао Будим. 27. септембра, Јаноша је поразио Никлас фон Салм код Тарцала, а затим код Токаја.

Мађарска државна скупштина у Секешфехервару прогласила је Фердинанда за краља, а 3. новембра, бискуп Иштван Подманицки, који је претходне године крунисао Јаноша Запољу, сада је ставио круну на Фердинандову главу.

Запоља је побегао преко Тисе, а у октобру 1527. послао је свог амбасадора, Хијеронимуса Ласког, у Истанбул тражећи помоћ. 27. јануара 1528. потписан је споразум, којим је султан ставио Запољу под своју заштиту. Окупивши значајну војску, у фебруару 1528. Јанош је покушао да заузме Касу, главни центар на североистоку краљевства, али га је Јохан Кацијанер разбио у бици код Сина 20. марта. Током битке, део Запољине војске је пребегао непријатељу, а краљ је био приморан да бежи. На лето се преселио у Тарнов у јужној Пољској. Фердинандове трупе су заузеле Тренчин, седиште породице Запоља и важну одбрамбену тачку на Ваху, чиме је окончана прва фаза грађанског рата. Мађарски магнати, уверени у немачку супериорност, почели су да пребегавају Хабзбурговцима.

Положај Пољске Положај Пољске у борби за угарско наслеђе био је од великог значаја, јер је Жигмунд I Стари, као најближи мушки рођак Луја II, могао и сам да полаже право на круну. Ово је узето у обзир у Истанбулу, и већ зиме 1526/1527. године санкционисан је велики кримско-татарски препад на Пољску. Хорда од четрдесет хиљада људи опустошила је Галицију, Подолију и Волињу, стигавши до Турова и вративши се са значајним пленом. Хијероним Ласки, који је такође заступао пољске интересе у Истанбулу, известио је Жигмунду султану о незадовољству учешћем пољских плаћеника у грађанском рату на Фердинандовој страни. Велики везир Ибрахим-паша претио је Пољацима новим татарским налетом и иронично се распитивао да ли је остало становништва на југоистоку Великое кнежевине Литваније. Под тим околностима, пољски краљ је био приморан да напусти своју независну политику по мађарском питању и да делује у савезу са Османлијама. На ову одлуку су га натерале магнатске фракције, пољски примас Јан Ласки и краљица Бона Сфорца. Папа Климент VII је горко приметио да се пољски црквени фондови користе за подршку војсци мађарских магната и сарадника који су освајали њихову земљу за муслиманског господара.

Османска интервенција 28. октобра 1528. године, амбасадор Јаноша Запоље закључио је уговор у Фонтенблоу са турским савезником краљем Францем I. Француска је обезбедила годишњу субвенцију од 20.000 златника. 3. новембра, Запоља се вратио у Источну Угарску. Београдски паша му је обезбедио одред, уз помоћ којег је краљ повратио овај регион и Трансилванију. Искористивши прилику, Османлије су покренуле офанзиву у северној Босни, Славонији и Загорју, заузевши тврђаву Јајце, регионе Лике и Крбаве, и стигле до Сења и Клиса, чиме су пресекле Славонију на два дела. Током Сулејмановог трећег угарског похода, Турци су 8. септембра окупирали Будим и довели Запољу у краљевску палату. Фердинандове трупе су протеране из Угарске. Турци су оставили 3.000 људи са својим штићеником. одред који је предводио млетачки авантуриста Лодовико Грити, ванбрачни син млетачког дужда и султанов миљеник. У Угарској су Турци користили метод постепеног освајања, већ испробан на Балкану: прво снажним ударцем сломити кости отпора, затим, уз помоћ локалних сарадника, покорити земљу и, коначно, увести директну султанску власт, укључивши освојене земље у царство.

Последице Дана 10. маја 1529. године, Сулејман Величанствени је покренуо сопствени контранапад, поништивши све Фердинандове добитке. Многе од недавно освојених тврђава су се предале без отпора, што је знатно убрзало напредовање. Као резултат тога, Сулејман је успео да стигне до Беча и опседне га.

Белешке

Категорија:Османско царство Категорија:Хабзбуршка монархија Категорија:CS1 извори на језику — хрватски (hr) Категорија:Странице са непрегледаним преводима Категорија:Србија у 16. веку