ЛГБТ+ особе у Азербејџану се суочавају са значајним изазовима које не доживљавају становници који нису ЛГБТ+. Сексуалне активности истог пола су легалне у Азербејџану од 1. септембра 2000. године. Ипак, дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета није забрањена у земљи, а истополни бракови нису признати.

Хомосексуалност остаје табу тема у азербејџанском друштву, јер сваке године од 2015. године, ИЛГА Европе рангира Азербејџан као најгору државу (49 од 49) у Европи по питању заштите права ЛГБТ+ особа, наводећи „готово потпуно одсуство правне заштите“ за ЛГБТ+ особе. У септембру 2017. године појавили су се извештаји да је најмање 100 чланова ЛГБТ+ заједнице у Бакуу ухапшено, наводно као део сузбијања проституције. Активисти су известили да су ови притвореници били изложени батинама, испитивању, присилним медицинским прегледима и уценама.

ЛГБТ+ особе се суочавају са високом стопом насиља, узнемиравања и дискриминације.

Историја и легалност истополних сексуалних активности Након проглашења независности од Руског царства 1918. године, Азербејџанска Демократска Република није имала законе против хомосексуалности. Када је Азербејџан постао део Совјетског Савеза 1920. године, био је подложан ретко примењиваним совјетским законима који су криминализовали праксу секса између мушкараца. Упркос томе што је Владимир Лењин декриминализовао хомосексуалност у Совјетској Русији (неексплицитно; царски правни систем је укинут, чиме је декриминализована содомија), сексуални однос између мушкараца (неправилно назван педерастијом у законима, а не технички тачним термином содомија) постао је кривично дело 1923. године у Азербејџанској ССР,. кажњиво са до пет година затвора за пунолетне особе које су дале пристанак, или до осам година ако је укључивало силу или претњу.

Азербејџан је повратио независност 1991. године, а 2000. године је укинуо закон против содомије из совјетског доба.Spartacus International Gay Guide, p. 1216. Bruno Gmunder Verlag, 2007. Специјално издање Азербејџана, званичних новина Народне скупштине, објављено 28. маја 2000. године, објавило је да је Народна скупштина усвојила нови кривични законик и да је председник Хејдар Алијев потписао декрет којим је он ступио на снагу 1. септембра 2000. године. Укидање члана 121 био је услов да се Азербејџан придружи Савету Европе, што је Азербејџан и учинио 25. јануара 2001. године.

Старост за сексуални однос је сада једнака и за хетеросексуални и за хомосексуални секс, на 16 година.

Дискриминација ЛГБТ+ особа у Азербејџану изазвала је контроверзе у вези са међународним догађајима које организује Азербејџан, а критичари тврде да Азербејџану не би требало дозволити да буде домаћин међународних догађаја због дискриминације ЛГБТ+ особа.

Признавање истополних веза Истополни парови нису законски признати. Истополни бракови и грађанске заједнице се не признају нити склапају.

Усвајање и планирање породице Истополним паровима није дозвољено да усвајају децу у Азербејџану.

Војна служба Азербејџан спроводи обавезну војну обавезу за све војно способне мушкарце између 18 и 35 година који се пријављују у војску. Не постоји посебан закон који забрањује лезбејкама, хомосексуалцима и бисексуалцима да служе у азербејџанској војсци, међутим, они могу бити неспособни за службу према члановима 18/б и 17/б Правилника о војно-лекарским прегледима. Члан 18, став б Правилника о војно-лекарским прегледима, наводи да се особа сматра неспособном или делимично неспособном за војну службу на основу поремећаја личности. Поред члана 18/б, ЛГБТ+ регрути су такође категорисани према члану 17/б, који указује на реактивне психозе и неуротичне поремећаје.

Квир регрути често крију своју сексуалну оријентацију како би избегли узнемиравање, посебно у неформалном систему дедовшчине (војног малтретирања). Ани Паитјан и Наила Дадаш-Задех су 2020. године известиле да постоје званични изузеци, али да откривање властима често подразумева откривање себе породици и заједници – исход који многи сматрају превише опасним. Хомофобичне увреде и психолошко злостављање су чести, а преживели описују дуготрајне последице по њихов осећај поверења и безбедности.

Родни идентитет и изражавање Азербејџан нема закон који омогућава трансродним особама да легално промене свој пол у званичним документима. Међутим, трансродним особама је дозвољено да промене своје име како би одговарало њиховом родном идентитету.

Давање крви Није познато да ли је мушкарцима који имају секс са мушкарцима де факто дозвољено да дају крв. По закону, ниједна група није искључена из давања крви осим особа заражених сидом.

Услови живота десно|мини|380x380п|Млади људи одају почаст жртвама пуцњаве у ноћном клубу у Орланду испред амбасаде САД у Бакуу 14. јуна 2016. године. Азербејџан је углавном секуларна земља са једном од најмање практикујућих већински муслиманских популација. Разлог за хомофобију је углавном недостатак знања о њој, као и „старе традиције“. Породице хомосексуалаца често не могу да се помире са њиховом сексуалношћу, посебно у руралним подручјима. Излазак из ормара често резултира насиљем или остракизмом од стране породичних патријарха или присилним хетеросексуалним браком.

Кружиле су гласине о организовању ЛГБТКИА+ параде пред Песму Евровизије 2012, чији је домаћин био Азербејџан. То је изазвало неслагање у друштву због хомофобичних ставова, али је добило подршку азербејџанских активиста за људска права. Присуство такмичења у Азербејџану такође је изазвало дипломатске тензије са суседним Ираном. Ирански свештеници ајатолах Мохамед Моџтахед Шабестари и ајатолах Џафар Собхани осудили су Азербејџан због „антиисламског понашања“, тврдећи да ће Азербејџан бити домаћин геј параде. То је довело до протеста испред иранске амбасаде у Бакуу, где су демонстранти носили слогане исмевајући иранске лидере. Али Хасанов, шеф одељења за јавна и политичка питања у администрацији председника Азербејџана, рекао је да су тврдње о геј паради нетачне и упозорио је Иран да се не меша у унутрашње послове Азербејџана. Као одговор, Иран је опозвао свог амбасадора из Бакуа, док је Азербејџан захтевао формално извињење од Ирана због изјава у вези са домаћинством Евровизије у Бакуу, а касније је опозвао и свог амбасадора из Техерана.

ЛГБТ+ особе су последњих година стекле већу видљивост, кроз разне интервјуе, објаве на друштвеним мрежама и филмове. За Месец поноса 2019. године, неколико азербејџанских познатих личности поделило је објаве на друштвеним мрежама које подржавају права ЛГБТ+ особа, укључујући певачицу Роју, стилисту Анара Агакишијева и победника Евровизије из 2011. Елдара Гасимова.

Сексуалне активности истог пола су легалне у Азербејџану од 1. септембра 2000. Ипак, дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета није забрањена у земљи, а истополни бракови нису признати.

Друштво мини|Активисти протестују због кршења ЛГБТ права у Азербејџану током скупа у Немачкој 2015. године. Као и у већини других земаља постсовјетске ере, Азербејџан остаје место где је хомосексуалност питање окружено забуном. Готово да нема објективних или тачних информација о психолошким, социолошким и правним аспектима хомосексуалности у Азербејџану, што резултира тиме да већина друштва једноставно не зна шта је хомосексуалност.

Излазак из ормара као геј, лезбејка, бисексуалац или трансродна особа је стога реткост, а појединци ЛГБТ особе се плаше последица. Стога многи воде двоструки живот, а неки се дубоко стиде што су геј. Они који су финансијски независни и живе у Бакуу могу да воде безбедан живот као ЛГБТ+ особе, све док „практикују“ своју хомосексуалност у својој приватној сфери. Постоји мали ЛГБТ покрет, са три организације које се залажу за ЛГБТ+ права и заштиту., report for ILGA, 2007

Иако су хомосексуални чинови између одраслих мушкараца који су дали пристанак званично декриминализовани, извештаји о полицијским злоупотребама хомосексуалаца, углавном мушких проститутки, и даље су присутни. Жалећи се на насиље над њима, жртве су радије остале анонимне плашећи се одмазде полиције. Године 2019, у случају А против Азербејџана, Европски суд за људска права је критиковао државу због рација из 2017. године у којима је притворено преко 80 ЛГБТ особа, од којих је полиција многе мучила и злостављала.

У априлу 2019. године, Елина Хаџијева, четрнаестогодишња девојчица из Бакуа, поново је покушала самоубиство због хомофобичног малтретирања у својој школи. Иако је њена мајка пријавила малтретирање директорки, Севинџ Абасовој, ни она ни други наставници нису предузели никакве мере против тога. Након покушаја самоубиства, директорка је задржала Хаџијеву у својој канцеларији сат времена током којих је покушавала да натера полусвесну Хаџијеву да призна суицидалне склоности и да кривицу свали на породичне тешкоће, а не на проблеме малтретирања у школи. Није позвала хитну помоћ нити је дозволила другима да то ураде. Хаџијева је преминула у болници два дана касније. Директор школе, заменик директора и школски психолог су смењени са дужности. Само је директорка кривично гоњена због нехата који је резултирао смрћу и остављао некога у опасности. Дана 24. октобра 2019. године, директорку је Окружни суд Сабаила у Бакуу осудио на 2 године и 2,5 месеца ограничења слободе, што значи надзор кретања, уз захтев да буде код куће у 21:00. Такође јој је наређено да родитељима исплати 18.500 AZN новчане одштете.

Случај је покренуо националну кампању на друштвеним мрежама против малтретирања. Победница Евровизије 2011. године, Нигар Џамал, објавила је видео на Инстаграму упућен председнику Илхаму Алијеву, тражећи од владиних званичника да предузму акцију. Министарство просвете је 13. маја покренуло акциони план против малтретирања, којим је предвиђен низ задатака како би се обезбедило „здраво окружење у општим образовним установама“, побољшали односи у школи и породици и заштитили ученици од злостављања. Такође је успостављена телефонска линија за помоћ.

У мају 2019. године, авио-компанија Azerbaijan Airlines је отпустила три запослена због објављивања личних података трансродне путнице на друштвеним мрежама, укључујући слику њеног пасоша. У јуну 2019. године, пет трансродних жена је физички нападнуто од стране групе од 15 мушкараца у Мардакану. Четири нападача су ухапшена. У септембру 2019. године, млади геј мушкарац је претучен, силован и протеран из свог села Јолчубајли због своје сексуалности. Пријавио је насиље полицији. Фотографије његовог силовања појавиле су се на интернету.

Медији Први новински веб-сајт за ЛГБТ+ особе у Азербејџану покренуо је Руслан Балухин 25. маја 2011. године: gay.az.

Азербејџански устав гарантује слободу изражавања свима у свим облицима изражавања. Азербејџански савет за штампу основан је 2003. године. Савет се бави жалбама у складу са Кодексом понашања за штампу. Није познато да ли је савет процењивао жалбе на узнемиравање које су поднели државни медији који користе хомосексуалност као средство за узнемиравање и дискредитовање критичара владе.

Медији у Азербејџану су критиковани због ширења страха и мржње према квир особама, користећи дискриминаторски језик и приказујући квир особе у негативном светлу. Квир особе се суочавају са дискриминацијом у различитим аспектима живота, а медији често постају средство за пропаганду и дезинформације, при чему политичари и званичници користе медији да би утицали на перцепцију јавности о квир особама. Вахид Алијев, суоснивач веб странице са вестима о мањинама у Азербејџану, критиковао је медије због њиховог непрофесионалног понашања и њиховог утицаја на обликовање јавног мњења.

Азербејџанске невладине организације за људска права су успешно подигле свест о животима азербејџанских ЛГБТ+ особа.

Први ЛГБТ+ онлајн магазин, Minority Magazine, основао је Самад Исмајилов у децембру 2015. године. Часопис се бави образовањем, забавом и актуелним питањима о ЛГБТ+ особама. Часопис је почео да функционише као невладина организација од августа 2017. године.

Филм