Хиперинсулинемија је стање у коме је у крвотоку присутан вишак инсулина (хормона који лучи панкреас и који игра кључну улогу у регулисању нивоа шећера у крви). Иако је инсулин неопходан за одржавање енергетске равнотеже и правилан метаболизам, његови повишени нивои могу довести до разних здравствених проблема.
Лучење и клиренс инсулина су регулисани процеси који утичу на развој и прогресију хиперинсулинемије. Фактори животне средине, генетски и дијететски фактори повезани су са хиперинсулинемијом. Одређене фармакотерапије за гојазност и баријатријска хирургија су ефикасне у ублажавању хиперинсулинемије и повезане су са побољшаним метаболичким здрављем. Хиперинсулинемија је повезана са многим факторима животне средине и генетским факторима који ступају у интеракцију са широком мрежом хормона.
Разумевање хиперинсулинемије је значајно јер може бити претеча озбиљнијих стања, као што су дијабетес типа 2, кардиоваскуларне болести и метаболички синдром. Недавне студије су унапредиле наше разумевање фактора који утичу на лучење и клиренс инсулина, што може омогућити раније и персонализованије третмане за гојазност и метаболичке болести.
Епидемиологија Како не постоје уобичајени тестови за проверу хиперинсулинемије и пацијент нема симптома док инсулинска резистенција не пређе у предијабетес или дијабетес типа 2, најбољи начин за утврђивање преваленције хиперинсулинемије јесте кроз број случајева предијабетеса. Тако на пример само у САД више од 84 милиона одраслих има предијабетес, или отприлике једна од сваке треће одрасле особе.
Етиологија Хиперинсулинемија се јавља када је у крви присутна већа количина инсулина него што се сматра нормалним. Инсулин је хормон који производи и ослобађа панкреас , а који је неопходан за живот и за регулисање нивоа, посебно снижавање глукозе (шећера) у крви.
Инсулин је познат као есенцијални хормон још од свог открића 1921. године. Он утиче на скоро сваки орган у телу, укључујући масно ткиво, јетру, мишиће, мозак, кости, бубреге и васкулатуру. Инсулин, соматостатин и глукагон флуктуирају периодично код особа без дијабетеса типа 2 (Т2Д), а пулсирајућа секреција инсулина чини 75% укупне секреције инсулина. Ове флуктуације су неопходне јер континуирана примена интравенског инсулина изазива десензитизацију на инсулин, док пулсирајућа примена инсулина може да очува осетљивост на инсулин. Губитак пулсирајуће секреције инсулина је рана карактеристика у развоју Т2Д.
У већини случајева, хиперинсулинемија је резултат инсулинске резистенције, која се јавља када ћелије у мишићима, масти и јетри не реагују како треба на инсулин. Развој инсулинске резистенције обично повећава производњу инсулина (хиперинсулинемију) како би тело могло да одржи здрав ниво шећера у крви.
Ако особа има вишак инсулина у телу и нема инсулинску резистенцију, то би изазвало низак ниво шећера у крви (хипогликемију) . У случају хиперинсулинемије услед инсулинске резистенције, вишак инсулина не изазива низак ниво шећера у крви.
Хронична инсулинска резистенција и хиперинсулинемија могу довести до хронично високог нивоа шећера у крви (хипергликемије), што доводи до предијабетеса и дијабетеса типа 2.
Због сличности у њиховим називима, људи често мешају хиперинсулинемију са хиперинсулинизмом. Хиперинсулинизам је другачије стање које се јавља када особа има вишак инсулина у крви због проблема са панкреасом. То може бити тумор који производи вишак инсулина који се назива инсулином или конгенитално стање (стање са којим се особа рађа) код кога генска мутација узрокује прекомерну производњу инсулина. За разлику од хиперинсулинемије, хиперинсулинизам узрокује низак ниво шећера у крви.
Фактори ризика за развој хиперинсулинемије У фактора ризика за развој хиперинсулинемије спадају генетски фактори и други фактори везани за начин живота јер повећавају вероватноћу развоја хиперинсулинемије:
прекомерна телесна тежина или гојазност, посебно вишак масноће око стомака. старији од 45 година. повезаност са рођацима првог степена (биолошки родитељ или брат/сестра) са дијабетесом. седентарни начин живота, одређена здравствена стања, као што су висок крвни притисак и абнормални нивои холестерола, историја срчаних обољења или можданог удара, поремећаји спавања, као што је апнеја у сну, пушење дувана.
Фактори животне средине Дијабетогене изложености исхрани и животној средини могу да интерагују са хормонима из гастроинтестиналног тракта и стимулишу хиперсекрецију инсулина у условима поста, што доводи до хроничне базалне хиперинсулинемије кроз механизме који остају нејасни. На пример, загађење ваздуха је повезано са неповољним променама липида и вишим нивоима глукозе и инсулина на гладно, као и вишим путањама индекса телесне масе (ИТМ) код деце. Претпоставља се да је ова повезаност последица хроничног излагања озону и накнадне активације ХПА осе и хормонских промена. Акутна изложеност бисфенолу А, хемикалији која омета ендокрини систем, у максималној дневној дози коју је Америчка агенција за храну и лекове утврдила као безбедну, била је повезана са променама у одговору инсулина и ц-пептида на ОГТТ и хипергликемијски клемп. Студија Ганаца у неколико земаља истакла је значај фактора животне средине и културе на метаболизам инсулина и глукозе, ИТМ, осетљивост на инсулин и глукозу у крви на гладно.
Етничке и расне разлике Етничке разлике у осетљивости на инсулин могу бити потцењене због широко распрострањене употребе сурогатних мера заснованих на ОГТТ-у и HOMA инсулинске резистенције (HOMA-IR). HOMA-IR је валидиран као маркер осетљивости на инсулин у европским популацијама, али је показао слабу корелацију са осетљивошћу на инсулин процењеном FSIVGTT-ом или clamp-ом код одраслих становника Јамајке без дијабетеса. Слична разлика је примећена између сурогатних маркера изведених из ОГТТ-а и параметара хипергликемијског clamp-а код азијских Американаца, црнаца, белаца и мексичких Американаца. Стога, широко коришћени сурогатни маркери осетљивости на инсулин и функције β -ћелија можда нису тачни у неевропским популацијама.
Студија инсулинске резистенције и атеросклерозе (IRAS) била је мултицентрична попречна студија инсулинске осетљивости процењене помоћу FSIVGTT и кардиоваскуларних фактора ризика код белих, црних и хиспанских пацијената у Сједињеним Државама. Ова студија је пружила додатни увид у генетске варијације које леже у основи расних и етничких разлика у хиперинсулинемији и ризику од дијабетеса. Инсулин на гладно био је виши код испитаника са IGT у поређењу са испитаницима са нормалном глукозом на гладно и толеранцијом на глукозу. Обим струка је био позитивно корелиран са инсулином на гладно код белих и црних пацијената чак и након прилагођавања за толеранцију на глукозу. Петогодишња студија праћења показала је да су индекс расподеле и ефикасност глукозе независни предиктори инциденције дијабетеса типа 2 након прилагођавања за традиционалне факторе ризика.
Национално истраживање о здрављу и исхрани такође је показало разлике између белаца, Хиспаноамериканаца и црнаца у хиперинсулинемији и БМИ. Дошло је до значајног повећања нивоа инсулина на гладно од 1988. до 1994. и од 1999. до 2002. године, које је опстало упркос прилагођавању за БМИ и обим струка. Поред тога, расне разлике у преваленцији гојазности су се повећале, при чему су црнци имали веће повећање БМИ и обима струка од 1988. до 2004. године него белци или Хиспаноамериканци. Међутим, подаци Националног истраживања о здрављу и исхрани су попречног пресека и недостају им детаљне метаболичке процене осетљивости и секреције инсулина.
Расне разлике у хиперинсулинемији су очигледне у младом узрасту. Студија Богалуса срца спроведена на 377 деце и адолесцената који су подвргнути ОГТТ тесту показала је да су црнци имали значајно већи инсулински одговор него белци када се процени на основу AUC и односа инсулин/глукоза након 30 и 60 минута. Ове разлике су биле конзистентне у свим Танеровим стадијумима од I до V. У складу са тим, црнци су имали значајно већу секрецију инсулина у првој и другој фази током хипергликемијског клемпа него белци.
Пријављене су расне разлике у дистрибуцији висцералног и поткожног масног ткива код жена, при чему црнци имају мање висцералне масти од белаца, али парадоксално нижу осетљивост на инсулин. На пример, у студији срца у Даласу, црнци су имали мање висцералне масти и хепатичне стеатозе него белци и Хиспаноамериканци, али већу инсулинску резистенцију према HOMA-IR. Код адолесцената са гојазношћу, упркос сличном укупном проценту телесне масти, Хиспаноамериканци су имали веће интрамиоцелуларно таложење липида, а црнци су имали мање накупљање масти у јетри у поређењу са белцима. Међутим, ове разлике у саставу тела не могу у потпуности објаснити разлике у функцији β -ћелија. Код жена без дијабетеса, црнци су имали већу секрецију инсулина у поређењу са белцима у широком распону старости, независно од гојазности и осетљивости на инсулин, и није било разлика у ефикасности глукозе.
Расне разлике су такође забележене у ефектима висцералне масне масе на серумске триглицериде (ТГ) и у дистрибуцији поткожне масти у горњем и доњем делу тела код жена са гојазношћу. Повећано висцерално масно ткиво (ВАТ) повезано је са вишим инсулином на гладно и AUC инсулина током ОГТТ-а, независно од поткожног масног ткива (САТ), масе скелетних мишића, инсулинске резистенције и упале. У ИРАС-у, ВАТ и САТ су чинили 27% модела R2 за осетљивост на инсулин за индекс расподеле, прилагођавајући се за старост, пол, етничку припадност и БМИ. ВАТ доприноси испоруци слободних масних киселина (СМК) у јетру, што негативно утиче на осетљивост јетре на инсулин и повезано је са смањеним клиренсом инсулина. Инсулин има антилиполитички ефекат на ВАТ који смањује порталне слободне масне киселине, и ово може бити кључни механизам којим инсулин регулише производњу глукозе у јетри поред својих директних ефеката на јетру.
Клиничка слика Велики трбух је јак показатељ хиперинсулинемије, па би требало измерите однос струка и кукова. Али најбољи начин да сазнамо да ли пацијент има хиперинсулинемију јесте провера нивоа инсулина. Важно је напоменути да код неких људи инсулин може бити повишен у присуству нормалне глукозе током 10-20 година, па је најбоље не ослањати се на ниво глукозе без мерења инсулина
У клиничко слици неки пацијенти могу доминирати разни симптоме када је присутна хипогликемија, укључујући
привремену мишићну слабост
умор
анксиозност
привремени поремећај мишљења или немогућност концентрације
проблеме са видом, као што су замагљен вид или двоструки вид
главобоље
дрхтање/тресење
жеђ
Ако особа, посебно гојазна, доживи било који од ових симптома, требало би да посети лекара, који ће препоручити дијагностичко тестирање крви, као што је одређивања нивоа инсулина на празан стомак.
Дијагноза Нивои инсулина у крви на гладно требало би се мерити јер могу бити повишени у присуству нормалне глукозе, па се тако дијагноза често поставља провером нормалних нивоа глукозе који прелазе 1,7 mmol/L (30 mg/dL) када се 1 mg глукагона примени интрамускуларно или интравенски.
Такође у дијагностици ХИ користе се и, узорци урина или крви за проверу нивоа кетона и ниских слободних масних киселина.
Након постављања дијагнозе, већина пацијенат мора да настави са редовним контролама ради процене стања ХИ.
Диференцијална дијагноза Хиперинсулинемија се често меша са дијабетесом или хипогликемијом. То су одвојена, иако повезана стања. Иако ће адипоцити генерисати триглицериде у присуству инсулина, то се односи на стање јетре, а не панкреаса.
Терапија Промена начина живота Како се специфичном терапијом се не могу лечити сви фактори који доприносе хиперинсулинемији, као што су генетски фактори и старост, промене начина живота су примарни облик терапије за хиперинсулинемију. ПУ ове помене начина живота спадају: Исхрана